Refleksija generacije

Kako u Berlinu i drugim nemačkim gradovima ne postoji Srpski kulturni centar, koji bi promovisao domete savremene kulture, od 29. avgusta do 1. septembra biće održan Serbinale 2013, u potpunosti finasiran iz privatnih donacija i organizovan kao gotovo no budget manifestacija. Organizatori ga predstavljaju kao jedinstvenu platformu za promociju inovativne i progresivne umetnosti iz Srbije, tokom koje ce mladi i autentični umetnici imati prilike da u Nemačkoj pokažu novo lice Srbije. Serbinale se bavi promocijom i afirmacijom mladih umetnika iz Srbije, ali i ukazuje na njihov nezavidan položaj u zemlji. Moto ovogodišnjeg Serbinala - O nevidljivom ukazuje na fundamentalni problem savremene umetnosti u Srbiji koja je jedva prepoznatljiva i gotovo nevidljiva u međunarodnim okvirima, ali i u zemlji. Za Srbiju kao zemlju ne može se reći da je savladala tehnike izgradnje pozitivnog imidža. strani mediji još se u najvećoj meri bave kontroverznom državnom politikom, dok se o drugim aspektima društva gotovo i ne izveštava. Umetnici u zemlji žrtve su kulturne politike koja nije zainteresovana da promoviše novu umetnost. Uprkos tome, ili možda upravo zbog toga mladi umetnici svakodnevno stvaraju nesvakidašnje, angažovane radove. Serbinale, kako se navodi, poziva na promišljanje o marginalizovanim umetničkim grupama, o ulozi države pri stvaranju i prezentovanju umetnosti - na refleksiju o generaciji koja je u senci i izlazak iz „nevidljivog“. Prvo izdanje Serbinala se sastoji iz četiri segmenta: film, likovna i primenjena umetnost, muzika i naučna diskusija, a partnerske kuće u Berlinu u kojima se odvija su: bioskop Babilon, DŽeneral Pablik galerija i Urban Špre. Izložba Berlin Most Beograd čiji je kustos Erik Erkhrat čini simbolički kulturni most između ova dva grada i preispituje sumorno stanje iz perspektive četiri umetnika: Goran Micevski, Ivan Petrović, Slobodan Stošić i Saša Tkačenko. Izložba Sajd Efekts je pažljivo kreirana kolekcija kvalitetnih grafika mladih inspirativnih autora, namenjena istinskim ljubiteljima savremene umetnosti. Sajd Efekts daje glas novonastaloj generaciji umetnika u Srbiji koji stvaraju radove vrhunskog kvaliteta i u estetskom i produkcijskom smislu, koristeći moderne alate da izraze svoje stavove. ’Novi srpski film’ prikazaće dela nove srpske kinematografije koja su uprkos teškom položaju filma u zemlji višestruko nagrađivani u inostranstvu: Klip Maje Miloš, Tilva Roš Nikole Ležajića, Boks Andrijane Stojković, Obični ljudi Vladimira Perišića, Sinema Komunisto Mile Turajlić, Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića. U sudaru muzičkih kultura susreću se srpski i nemački izvođači: Damir Autlaud, internacionalni jazz sastav na čelu sa Damirom Bačikinom, trubačem iz Srbije, koji pre Serbinala nastupa i na jazz festivalu Nišvil. U muzičkom spajanju Beograda i Berlina nastupiće i Tijana T – beogradska DJ i novinarka, rame uz rame sa Jene Grabovski, koji je jedan od touring DJ-eva benda " Vajtest Boj Alajv" i urednik nemačkog JB magazina. Da li ovi umetnici zavređuju da postanu vidljivi? Da li će Srbija stvoriti i očuvati svoju novu kulturnu baštinu? Da li će Srbija izgraditi pozitivan imidž? To mora svako za sebe da otkrije kroz Serbinale. Dragan Jovićević

Ana Peraica
Ksandra Popesku:Kroz Vaš rad dosta se bavite pitanjima migracija i takozvanim modernim nomadima. Kakav je Vaš odnos prema domovini Srbiji, zemlji iz koje potičete?
Tanja Ostojić:Zemlja mog porekla se tokom godina promenila, kao i političke i ekonomske prilike u regionu. U kontaktu sam sa pojedinkama i grupama sa kulturne i aktivističke scene. U Srbiju i Crnu Goru putujem dva puta godišnje i trudim se da pratim sta se tamo dešava. Ovo leto provela sam na Međunarodnom simpozijumu skulptura TERRA u Kikindi, gde sam radila na tri projekta koja sam realizovala u terakoti i održala sam jednu kreativnu radionicu. To je bila retka prilika da nakon dužeg vremena realizujem umetničku produkciju u Srbiji. Situacija u kulturi u Beogradu je veoma depresivna, pre svega u ekonomskom smislu. Činjenice da Narodni muzej ne radi preko deset godina, a Muzej savremene umetnosti oko sedam godina, su samo dva primera koji pokazuju zašto je u Srbiji jako teško za radnike i radnice u kulturi. Poslednja produkcija koju sam prethodno realizovala u Srbiji bila je oko 2004. godine. Radila sam na TV serijalu Otvoreni studio nove beogradske hronike, u kome sam se bavila alternativnim Beograđanima i Beograđankama. Uspela sam da uradim svega dve epizode - jednu o Romskom naselju Gazela, u kojoj sam pokušala da ispravim iskrivljenu medijsku sliku o nepisanom dugom istorijatu ovog naselja, njegovim građanima, alternativnoj ekonomiji, kulturi i infrastrukturnim problemima. Ovo naselje je kao i mnoga druga u međuvremenu nažalost raseljeno. Druga emisija je bila o dragocenoj građanskoj inicijativi i njihovoj borbi za Peti parkić - kojima sam želela da dam medijski prostor, kako bih pomogla njihovu istrajnu dugogodišnju borbu za odbranu Petog parka i otpor ka nezdravoj gradnji i ekonomizaciji dragocenih zelenih površina u gradu. Kada imam prilike da radim u Srbiji, nastojim da se bavim temama koje su lokalno društveno angažovane.

Natalija Miletić:Spomenuli ste problem loše državne kulturne politike u Srbiji i probleme tamošnje umetničke scene. Serbinale se ove godine u Berlinu održava pod parolom O nevidljivom i takođe tretira istu problematiku. Pitanja koja postavljate kroz Vaše radove: Tražim muža s pasošem Evropske Unije (2000-05) i Prema Kurbeu / Poreklo Sveta (2004) tiču se upravo pitanja nevidljivosti i marginalizacije žena sa jugoistoka Evrope. Da li se išta promenilo u korist prepoznavanja i rešavanja tog problema?
Tanja Ostojić:U Srbiji srećom postoje brojne ženske feminističke organizacije koje su vrlo angažovane - jedna od njih su svakako Žene u crnom. Ono što me je inspirisalo da na simpozijumu TERRA u Kikindi realizujem novi opus skulptura i reljefa na temu ženske seksualnosti, ženske masturbacije i ženskih orgazama, naravno iz svoje ženske perspektive je upravo novi trend u srpskoj politici mešanje crkve u zakone sekularne države, tačnije predlog SPC o zabrani abortusa. Smatram da je to potpuno šokantno i apsolutno neprihvatljivo, predlagati takve zakone u vremenu u kojem živimo; žensku seksualnost isključivo vezivati za eksploataciju radi reprodukcije nacije (i pornografije za mušku klijentelu), u vreme velike ekonomske krize u kojoj država ne preuzima odgovornost ni za osnovni socijalni minimum u zaštiti trudnica, majki i dece. Da ne pominjem da je neretko da žene zbog trudnoće izgube posao i da poslodavci ne snose zakonske konsekvence za takve postupke. Istovremeno želim da pohvalim pokretanje pilot projekta uvođenja seksualnog obrazovanja u srednje škole u Vojvodini.

Natalija Miletić:Iako sada živite i radite u Berlinu i izlažete sirom sveta, svoju umetničku karijeru započeli ste u Srbiji. Da li se državna politika prema umetnicima promenila tokom godina i da li je možda vreme da se kulturni radnici samoorganizuju i pokrenu inicijative za odbranu i očuvanje kulture, slične onima u kojima ste i sami učestvovali?
Tanja Ostojić:Nakon objave rezultata Konkursa za finansiranje projekata iz oblasti savremene umetnosti Ministarstva za kulturu i informisanje RS, radnice i radnici u kulturi su po prvi put letos izašli na ulice što smatram veoma važnim. Radnici u kulturi bi u persepektivi trebalo da se povežu i sa drugim radnicima i studentima, obzirom da su se ekonomske prilike za sve radnike u Srbiji dosta pogoršale, a isto važi i za uslove studiranja. Mi ne samo što smo svojevremeno imali besplatno obrazovanje, već je ono i znatno duže trajalo. Studirati umetnost danas u Srbiji stvar je prestiža, jer je i nemoguće živeti od umetnosti, a to je samo jedan segment problema

Ksandra Popesku:Vrlo ste oštra kritičarka arogancije EU i njene politike integracija zemalja jugoistočne Evrope. Bili ste Euroskeptik i u vremenima kada je vodeći trend bio euroentuzijazam, dakle mnogo pre prvog proširenja EU u pravcu istočne Evrope. Zbog čega?
Tanja Ostojić:Ja od 1998. godine živim u zemljama EU, počevši od Francuske, zatim Slovenije do Nemačke u kojoj živim već više od 10 godina. Dosta sam i istraživala o migracijama i implikacijama ekonomije na migracije. Tema koja me je uvek zanimala je elitizam EU i način na koji se ona odnosi prema ne EU građanima, na koje se ne primenjuju ni osnovna ljudska prava, i koji se istovremeno eksploatišu na tržištu rada. Zemlje Evropske Unije koriste radnu snagu prema kojoj nemaju odgovornosti u smislu penzijskog i zdravstvenog osiguranja, tu prevashodno mislim na veoma raširene fenomene eksploatacije sezonskih radnika, ilegalizovanih ljudi kao i outsorcing ekonomija van EU teritorija. Ključ razumevanja EU politike leži u razumevanju principa razumevanja problema ekonomske eksploatacije drugih populacija i manjih ekonomija i preuzimanja manjih tržišta. Pogledajte samo kako se EU lako odrekla Grčke, Portugalije i Španije. Svoj stav razvila sam i na osnovu ličnog iskustva prelaska međudržavnih granica, čekanja u redovima ispred ambasada, apliciranja za vize i sl. Te procedure su vrlo simptomatične i kada ih prođete osećate da to nije u redu i nije pravedno, a onda tokom daljeg istrazivanja ove problematike saznate da ste čak i prilično povlašćeni u odnosu na neke druge grupe ljudi, i postaje vam jasno koliko je taj problem kompleksan.

Natalija Miletić:Kakve su promene neophodne kako bi žene sa jugoistoka Evrope prestale da se prostituišu za papire? Da li je otvaranje granica rešenje, ili je problem njihovog položaja dublje prirode?
Tanja Ostojić:Hmmm Koliko mi je poznato perspektiva otvaranja granica ne postoji, te o njoj ne vredi ni pričati (ovde mislim na Šengen, Grčka, Španija, Italija, UK, SAD granice..). Naprotiv, nasilje kojim se svakodnevno sprovodi postojanje ovih granica i budžeti pogranicnih agencija (poput Fronteksa), koji rapidno rastu već decenijama - s jedne strane - i broj poginulih, pobijenih, podavljenih i do smrti izgladnelih ljudi koji pokusavaju da predju te iste granice s druge strane - potvrđuju strahovito napete, dramatične i nezdrave odnose transnacionalne kapitalističke eksploatacije Ono o čemu ja govorim u svojim umetničkim radovima bazira se na mom ličnom iskustvu i informacijama iz mojih interdisciplinarnih istraživanja u poslednjih 13 godina, ali naravno i iz stručne i aktivističke literature i sa konferencija na kojima učestvujem... U tom smislu ja sam emancipovala svoju ličnu kartu i poziciju politizujući ih i osvojila sam tako pravo kretanja unutar teritorije Šengena, dok nastojim da govorim o novo-kolonijalnim ranama iz našeg regiona. U svojim radovima: Izmeštena Žena? i Tražim muža sa pasošem EU, se bavim ženskom perspektivom koja je još izloženija I fragilnija u kontekstu migracije. To je takođe jedna od glavnih tema u mom aktuelnom interdisciplinarnom projektu Leksikon Tanja Ostojić gde se bavim biografijama 30-50 žena i devojaka koje sve nose isto ime i prezime kao ja, a žive u različitim državama bivše Jugoslavije, širom Evrope, u Severnoj i Latinskoj Americi. Dakle, istražujem uslove migracija u kontekstu rata i tranzicije, kao i promene u ekonomskim uslovima studiranja i privređivanja, te se bavim rodnim pitanjima i ravnopravnosti polova u navedenom kontekstu.

Natalija Miletić:Recite nam nešto više o svom novom projektu Leksikon Tanja Ostojić?
Tanja Ostojić:To je dvogodišnji istrazivacki projekat finansiran od strane našeg insitituta za interdisciplinarne studije pri Univerzitetu Umetnosti u Berlinu u kome se služim sociološkim, antropološkim i umetnickom istraživačkim metodama, radim intervjue, kreativne radionice, javne diskusije i sastajem se sa Tanjama Ostojić sa kojima sam uglavnom preko socijalnih medija uspela da stupim u kontakt tokom poslednjih par godina. Trudim se da saradnju oplemenim druženjem, interesantnim poznanstvima i eventualnim emancipatorskim učinkom. Radim na individualnim biografijama tih žena, koje takođe uz veliko postovanje pokušavam da analiziram na osnovu ključnih pitanja koja me zanimaju - migracija, tranzicija, rodna pitanja, ekonomska pitanja i pitanja diskriminacije koja su u vezi sa našim egzistencijama.

Natalija Miletić:Čini se da Vi kao umetnica sa lakoćom provocirate i preispitujete društvene norme i obrasce. Kako jedna obična žena, neka druga Tanja Ostojić, može da iskoristi to oruđe i pokrene diskusiju na temu svog položaja u zemljama EU, kako da svoje probleme učini vidljivim?
Tanja Ostojić:Svesna sam činjenice da sam kao javna ličnost, umetnica i intelektualka u povlašćenom položaju i u situaciji da u javnosti kroz svoj kreativni rad govorim ono što smatram istinom, što se trudim i u privatnom životu. Znam da je to privilegija i u tom smislu se trudim da se odužim društvu i da se konsekventno solidarišem sa ljudima koji nemaju pristup medijima. Ulogu intelektualke vidim u odbijanju da se učestvuje u slepoj i nemoj usko-stručnoj produkciji bez preispitivanja veće slike, političkog konteksta i ekonomskih uslova, i da se naravno govori istina u lice poziciji moći. Ja ne zamišljam sebe kao predstavnicu grupa sa kojima se solidarišem, već nastojim da im kroz svoje stvaralaštvo dam deo medijskog prostora. Jedna reportaža ili pojedinačni umetnicki rad ili dokumentarni film ne mogu da reše kompleksne društvene probleme, ali svakako mogu da na njih ukažu, potstaknu stvaranje diskursa solidariteta na teoretskom i društvenom nivou i da podignu nivo razumevanja o njima.

Natalija Miletić