Prašenje

Stvorio je univerzalan zvuk, muzički manifest onoga što se danas smatra world music-om. Kroz tekstove pesama (na engleskom, francuskom, španskom, italijanskom) uspeo je da iznese teme dovoljno intimne i dovoljno angažovane da ih ljudi širom sveta doživljavaju kao priče svog života, ali i priče koje dele sa mnogim drugim ljudima širom sveta. Kao aktivista, Manu Čao ostao je revolucionar s gitarom, levičar, imigrant, antiglobalista, borac za ljudska prava. Kao zabavljač, istu energiju uspeva da pokrene i u hiljadama fanova koji dođu da ga slušaju na velikim svetskim scenama, kao i u prolaznicima na ulicama Barselone, gde i dalje zna da zasvira sa ekipom s kojom igra fudbal i cirkuliše po gradu.

Zato nije čudno što se za koncert u Hali sportova unapred tražila karta više i što je publika njegov povratak doživela kao veliku stvar. Gužva, nedostatak vazduha, vrućina i sve loše strane ovog prostora pale su u drugi plan čim su Manu Čao i njegov bend La Ventura stupili na scenu i poveli više od pet hiljada ljudi na uzbudljivo muzičko putovanje. Jer njihov nastup nije predstava, nema virtuoznih solaža koje ćutke treba ispratiti, niti spektakularnih efekata ili uvežbane koreografije. To je pravo, iskreno prašenje koje kao vir pod svoje ritmove uvlači sve prisutne puštajući ih da se izgube između opuštenog regea, zavodljivog latina i buntovnog panka.

Por El Suelo, Clandestino, La Primavera, Me Gustas Tu, King of the Bongo nizale su se gotovo bez predaha. U La Vida Tombola je uskočio Branimir Rosić sa interpretacijom na srpskom, gost je bio i Čami Kul, kao ortak iz kraja, a sve vreme publika je bila zadužena za prateće vokale na kojem god jeziku da se peva i jedva dolazeći do daha, cepajući stvari sa sebe u plesnim pokretima i pljeskajući oznojenim dlanovima do bola.