Balkanski špijun u sajber verziji

Foto Miloš Perić

Srbi su skloni tome da budu dobro obavešteni. Eto, Ilija Čvorović skočio u hladnu Savu za zgužvanim papirom da bi imao dokaz. Skočio bi i u kazan vrele vode, rekao je posle ženi. Takav dokaz se ne propušta... Iako je Ilija ostao u filmu Balkanski špijun, a Aleksa Žunić u Nušićevoj komediji, stvarnost se nije mnogo promenila. Samo što ovovremeni balkanski špijuni ne stavljaju ceduljice na revere i ne obaveštavaju da su baš oni dežurno sresko uvo. Ali, oni su tu, svuda oko nas. Obaveštajno se ne obrađuju samo neprijatelji već i prijatelji da bi se znalo šta tačno misle o nama. I nije to slučaj samo kod nas.

Evropu ovih dana potresaju skandali oko američkog prisluškivanja telefonskih razgovora najviših zvaničnika, a Evropski parlament će sprovesti opsežnu istragu o prisluškivanju evropskih institucija i građana.
Na mapi koju je objavio sada žestoko progonjeni uzbunjivač Edvard Snouden, jedina zemlja koja je obeležena crnom bojom je Srbija, a to bi trebalo da znači da smo Amerikancima najmanje interesantni za špijuniranje, što je visoki zvaničnik Stejt departmenta Filip Riker, početkom jula u jednom intervjuu, uz opasku da o tome ništa ne zna, u šaljivom duhu prokomentarisao kao mogući dokaz da ima značajnijih tema od Srba i da nije ceo svet usredsređen na Srbiju.

Ipak, građani Srbije veruju da ih Amerikanci prisluškuju već dugi niz godina. Najpre iz balkanskog centra CIA, koji je bio smešten u nedavno napuštenoj zgradi američke ambasade u Ulici kneza Miloša u Beogradu, a već se pronose vesti da se centar CIA iz Sofije vraća u Beograd, i da će ova američka obaveštajna služba biti smeštena baš u novoj zgradi ambasade. Posebno je interesantna američka baza Bondstil kod Uroševca na Kosovu.

BONSTIL
Naime, u Bondstil je u martu ove godine Pentagon poslao čuvenu 525. borbenoobaveštajnu brigadu za specijalne operacije, poznatu pod nazivom Munjevita, posebno obučenu za prikupljanje obaveštajnih podataka i elektronsko ratovanje.
Mi smo geostrateški na izuzetno važnom prostoru i interesi velikih, i zapada i istoka, za ovaj prostor su i te kako prisutni. Pitanje je, dakle, hoće li se na ovaj prostor definitivno instalirati Zapad eventualnim ulaskom u NATO, ili će se instalirati Rusija, jer mi smo sada potpisali sporazum kao posmatrači u Organizaciji za kolektivnu bezbednost, navodi Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnik KOS-a.

Tako, sledeći staru narodnu poslovicu koga ne možeš da pobediš, ti mu se pridruži, prisluškivanje u Srbiji je poput društvene igre u njemu svi učestvuju, počev od institucija sile, preko privatnih firmi, pa sve do sumnjivih pojedinaca odgovornosti se, uglavnom, niko ne boji.
U Srbiji niko ne zna koliko se građana prisluškuje. Brojke variraju od nekoliko hiljada onih čiji se svaki korak prati po zakonu, do nekoliko stotina hiljada onih koji se love ispod žita.

Ko u Srbiji sve prisluškuje? Ako idemo redom: policija i BIA su sve do ove godine to mogli da čine bez sudske odluke, a donedavno su to mogle čak i vojne službe VOA i VBA. Tehnologija je dunula vetar u jedra i raznim privatnim firmama (fizičko i tehničko obezbeđenje, detektivske agencije...) koje ulažući skromna sredstva mogu vršiti nadzor nad građanima. Nema nikakve procene koliki je broj firmi i lica koji pružaju ovu vrstu usluga, jer osim legalnih firmi postoji i veliki broj neregistrovanih lica koja tržištu nude različite softvere za prismotru.

Kada je, tačno pre godinu dana, zbog finansijskih malverzacija, uhapšen Zoran Janjušević, javnost se prisetila da je nekadašnji savetnik za privredu i bezbednost premijera Zorana Đinđića, navodno, imao privatnu službu za prisluškivanje. Postojanje ove službe prvi je obelodanio Žarko Korać, ondašnji potpredsednik Vlade i predsednik Komisije za ispitivanje propusta u obezbeđenju ubijenog premijera Đinđića. Obrazlažući rad svoje komisije, Korać je rekao da je Janjuševićeva oprema korišćena pre akcije Sablja i za vreme nje: Zoran Janjušević je u najvećoj tajnosti, nije to znala ni policija već samo mali broj ljudi, prisluškivao sve razgovore kriminalaca. Pripremao je teren za njihovo hapšenje, rekao je Korać, a da ta akcija ne bi propala, niko nije znao ni gde je sedište Janjuševićevog štaba.

Ne treba zaboraviti ni tvrdnje da je jedan takav komplet JSO iz Kule (crvene beretke), njihov nekadašnji komandant Milorad Luković Legija posudio svojim pajtosima iz Šilerove ulice u Zemunu. To je, verovatno, razlog što policija nije imala nikakva saznanja o pripremi atentata na premijera Đinđića, što je potvrdila i Koraćeva komisija.
I pre i posle ovih slučajeva Srbija je obilovala aferama, što će, sasvim sigurno, biti jedan od belega posle petog oktobra. Većina njih je zamirala bez dokaza, mada su dizane uz veliku pompu. I danas je u Srbiji to skoro svakodnevica.

PRIKUPLJANJE
Postoji više načina prikupljanja i obrade podataka o građanima, bilo da to čine državni organi ili privatne firme i pojedinci. Praćenje interneta, telefonske komunikacije ili razmena SMS poruka postali su javno oglašavane usluge. Ustav garantuje nepovredivost tajnosti komunikacije i nalaže da se od nje može odstupiti samo po nalogu suda, a preciznije odredbe mogu se naći u pojedinim zakonima, pa prisluškivanje nije nužno nelegalno, ali se dobar deo prisluškivanja odvija u nedefinisanoj sivoj zoni. Tipičan primer je Zakon o elektronskoj komunikaciji, koji predviđa tzv. zadržane podatke o komunikaciji. Ovi podaci ne otkrivaju sadržaj komunikacije, ali mogu lako dovesti do otkrića identiteta sagovornika.

Da je kontrola nad ovim načinom prismotre građana neefikasna, ukazuje i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti. Kontrolom telefonskih operatera procenjeno je da je bilo 800.000 neovlašćenih pristupa zadržanim podacima u periodu od samo godinu dana. U odnosu na to, policija i tužilaštvo podneli su 4.400 sudskih naloga za pristup ovim podacima. Štaviše, čak 90 odsto ovih zahteva je odobreno, iako, po rečima poverenika, za polovinu njih nije postojao validni pravni osnov.

Poverenik Rodoljub Šabić ističe da su on i zaštitnik građana Saša Janković dugo ukazivali na to da je potrebno dobiti dozvolu suda za uzimanje listinga. Nama su tumačili da nije isto prisluškivati nekog i uzimati listinge nečijeg razgovora. Zaštitnik građana i ja smo tvrdili da je to isto i da se za obe radnje mora posedovati odobrenje suda. Zamislite samo šta sve može da se vidi iz listinga kada ste nekog zvali, koliko ste razgovarali, koliko puta... Odluka suda je neophodna da bi se poštovao Ustav, kaže Šabić.

Da je svest o potrebi zaštite privatnosti u Srbiji mala, Marko Milošević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) kao primer navodi jednog sudiju koji je tokom intervjua za potrebe istraživanja BCBP izneo stav: Neka me prisluškuju, ja sam pošten čovek i nemam šta da krijem. Ovakav pristup, po rečima Miloševića, daje svojevrsni legitimitet neovlašćenom prisluškivanju građana.

SOFTVER
Nedavno se u uglednim evropskim i američkim medijima pojavila i informacija o famoznom softveru FinSpy (FinFisher) koji poseduje 25 zemalja, među kojima i Srbija. Najverovatnije je u vlasništvu neke od obaveštajnih službi (BIA, VOA, VBA), s obzirom na to da proizvođač, britanska kompanija Gamma Group, tvrdi da se softver prodaje isključivo državnim vladinim agencijama za potrebe kriminalnih istraga. Ovaj softver može da se priključi na bilo kojeg provajdera a da on to i ne zna. Dovoljno je samo da se poseduje određeni kod, što profesionalcima ne predstavlja problem.

Iako engleska kompanija nikada nije objavila podatke o svojim klijentima, spisak država kojima prodaje svoj softver pokazuje da postoji mogućnost njegove zloupotrebe i korišćenja u svrhe koje izlaze iz okvira kriminalnih istraga. U nekim od država koje se nalaze na spisku klijenata ne postoje zakoni kojima se jasno definišu pravila upotrebe ovakvih programa, tako da nije nemoguće umesto za praćenje otmičara ili dilera droge, softver koristiti u političke svrhe. Ako se zna da se radi o najnovijim visokim tehnologijama, nije nemoguće da preko ovog programa do podataka dođe i sam prodavac, odnosno njegova tajna služba.

Nedavno je u Hrvatskoj objavljeno da je tamošnji USKOK (Kancelarija za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala) nezakonito prisluškivao vrh Sigurnosno-obaveštajne agencije (SOA), kao i neke predstavnike Agrokora. Slučaj je u novinama dobio kolokvijalno ime hrvatski Votergejt. I dok se u Hrvatskoj od ove afere tresla zemlja, u Srbiji je prisluškivanje maltene deo folklora.
Iako je broj legalno prikupljenih podataka u Srbiji na nivou statističke greške, nije poznato da je iko do sada odgovarao pred sudom za neovlašćeno prikupljanje i distribuciju podataka o ličnosti.

Špijuni iz kućne fotelje

Fiskalni račun i garantni list nisu prve asocijacije na reč špijuniranje, ali u beogradskoj firmi specijalizovanoj za prodaju špijunske opreme za privatne potrebe, oni se podrazumevaju. U elegantnom enterijeru luksuzne voždovačke novogradnje, u staklenim vitrinama izložene su naoko banalne napravice koje običnu sumnjičavu suprugu pretvaraju u Anu Čepmen. Sasvim legalno.

Registrovani smo za distribuciju špijunske opreme i mobilnu forenziku. Nismo odgovorni za akcije krajnjih korisnika, koji su dužni da poštuju zakone i moraju da budu svesni da za narušavanje privatnosti mogu krivično da odgovaraju. Sve usluge koje izvršimo i proizvode koje prodamo pokrivamo ,papirologijom, pa je, recimo, za ugrađivanje špijunskog softvera u telefon obavezan ugovor čijim potpisivanjem klijent potvrđuje da je telefon koji je doneo njegovo vlasništvo, kaže direktor ove firme Miloš Jovanović.

Ako se izuzme neobičan asortiman proizvoda, Jovanovićeva firma posluje, dakle, kao i bilo koja druga. Ne prodaje po kafićima i parkićima. A asortiman je impresivan kamere kamuflirane u osveživače vazduha, hemijske olovke, kompjuterske miševe, ručne satove, prisluškivači zakrabuljeni u produžne kablove i USB memoriju. Oprema za kontrašpijunažu takođe ne nedostaje. Ko je najčešći kupac?

Najčešće su to sumnjičavi supružnici, a ništa manje učestali su i zabrinuti roditelji koji žele da provere dete koje je upalo u loše društvo, izostaje iz škole ili za koje sumnjaju da se drogira. Sve je više i poslovnih ljudi koji žele da provere efikasnost svojih zaposlenih, a i onih koji hoće da saznaju poslovne tajne svojih konkurenata i spreče odliv informacija iz svojih kompanija. Takođe, ovakvom opremom se može obavljati detektivski posao.
Razlike između opreme dostupne brižnim roditeljima i brižnim državama, naravno, velike su, kaže Jovanović.

Kad kažem država, ne mislim na Srbiju, jer naša tehnologija nije ni približno na nivou na kojem su npr. američka, izraelska ili ruska tehnologija, koje su dostigle savršenstvo. Čak i kada bi profesionalna oprema koju koriste vojska i država bila dostupna na tržištu, malo ko bi bio u mogućnosti da to sebi priušti. No, i komercijalna špijunska oprema može i te kako poslužiti da se dobiju i najdiskretnije informacije o nekome.
Jovanović kaže da je privatno špijuniranje izuzetno rasprostranjeno i smatra da se može samo dalje širiti.
Potreba za nadmoći nad drugima, kao i radoznalost, ukorenjene su u svakome od nas, a informacije su ono što danas donosi moć ljudima.