Klizavica kao u Moskvi

Foto Dalibor Danilović

To su, dakle, ljudi koji su dva meseca traženi da bi dva meseca vodili Beograd: Siniša Mali, savetnik Aleksandra Vučića za privredu i finansije i nekadašnji direktor tendera u Agenciji za privatizaciju, Nebojša Čović, što bi rekli TV voditelji, koga nije potrebno posebno predstavljati, Nikola Nikodijević, dosadašnji član gradske vlade iz redova SPS-a, Tatjana Pašić, donedavno zamenica smenjenog gradonačelnika Dragana Đilasa i Andreja Mladenović, predsednik beogradskog odbora DSS-a.

Trojica izabranika republičke vlasti (Mali, Čović, Nikodijević) i dvoje predstavnika opozicije (Pašićeva, Mladenović) mogli bi imati različite stavove o svemu na svetu, ali ipak nam složno saopštavaju poraznu činjenicu: nema ovde ni najmanje naznake da bi se politika mogla izbaviti iz mračnih laguma ličnih, partijskih i raznih neidentifikovanih interesa i dovesti tamo gde joj je mesto u institucije.

Najmanje, pritom, na taj zaključak ukazuje tvrdnja DS-a da na sastanak članova privremenog organa Beograda, održan u utorak, njihova izabrana predstavnica nije ni pozvana. Mnogo više o (trgovinskim) metodama i (ličnoj i partijskoj) motivaciji političkog delovanja govori svo ono što se dešavalo oko odluke o smeni Đilasa i nakon nje: višemesečno natezanje naprednjaka i socijalista oko odluke o smeni izbornog pobednika, njegov odstrel bez jasnog plana o sledećim koracima, odugovlačenje izbora privremenog veća, kontradiktorne izjave aktera i propalih kandidata o učešću u telu zaduženom za obavljanje tehničkih poslova u kratkom vremenskom roku...

Može li se sav taj tužni cirkus objasniti bilo čime osim potrebom za ličnim i partijskim pozicioniranjem uoči izuzetno važne borbe za rukovođenje prestonicom? Sa stanovišta vlasti i više od toga: ne navodi li činjenica da je odluka o privremenom veću Beograda odlagana baš do dobijanja potvrde o pronalaženju zajedničkog jezika sa srpskim biračima na Kosovu na zaključak da je iza svega stajala namera da se stvore uslovi za moguće istovremeno održavanje beogradskih i prevremenih parlamentarnih izbora?

Pripremljen teren za republičku bitku, međutim, još uvek nije siguran znak i da će rano proleće biti obeleženo finišom već započetog kastinga za novog koalicionog partnera očekivanog izbornog pobednika, megapopularnog Vučića. I to ne samo zato što nije sasvim sigurno da će, nakon početka pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom, stići briselska dozvola za raspisivanje izbora. Niti zbog mogućnosti da Vučiću pozicija u kojoj ima gotovo neograničenu vlast i istovremenu priliku da odgovornost prebaci na drugoga (Ivicu Dačića, na primer) zapravo, više odgovara od institucionalizovanja i vlasti, a samim tim i odgovornosti.

Ono što priču čini komplikovanijom, a zakulisnu borbu prljavijom, jeste dokazni materijal za stare tvrdnje o raskolu na liniji Aleksandar Vučić - Tomislav Nikolić i uspostavljanju osovine Nikolić-Dačić, nenadano isporučen direktno iz bratske Moskve (kojoj se, logično, ne može dopasti mogućnost da izbori oduvaju SPS s vlasti).

Ruski detektor otkrio je da je reč o ozbiljnoj pukotini u srpskom državnom vrhu, koju će biti teško zacementirati čak i ako se neosnovanim pokažu spekulacije da je upravo iz Moskve uvezena klica budućeg otpora Vučićevoj vladavini čija bi personifikacija trebalo da bude ni manje ni više nego - Vuk Jeremić. Doskorašnji predsednik sveta, na tu funkciju izabran uz rusku blagonaklonost, na nedavnoj promociji Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj okupio je i predsednika Nikolića, i premijera Dačića i patrijarha SPC (koji se onomad u Moskvi žalio zbog zapadnog skretanja Srbije) i članove poslovnog kluba Privrednik koji su još na slobodi - ali ne i Vučića.
Biće da je najmoćniji čovek Srbije imao važnija posla. Recimo, organizovanje komunalnih službi za pravovremeni odgovor na moguću ruski hladnu zimu i preteće klizavice i vejavice?