Genocidom do pomirenja

Foto Oliver Bunić

Niz susreta na političkom vrhu između Hrvatske i Srbije poslednjih godina, izjava i postupaka kako bi došlo do povlačenja tužbe i protivtužbe pred Međunarodnim sudom pravde pao je, izgleda, u vodu. Riječki Novi list tvrdi da je hrvatska vlada donela odluku da ne povlači tužbu za genocid protiv Srbije podnetu 1999. godine, za koju se Međunarodni sud pravde u Hagu 2008. proglasio nadležnim. U Banskim dvorima su zaključili da uslovi koje bi Srbija trebalo da ispuni za povlačenje tužbe, a koje je uglavnom formulisala ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić, ipak nisu dovoljni za tako krupan potez, navodi list. Dodaje se da ne može neko biti tužen za genocid, dakle najteže moguće krivično delo, a onda se od te tužbe odustati na osnovu dobijenih informacija o, recimo, nestalim osobama.

Komentarišući ovu vest, ministar spoljnih poslova Srbije Ivan Mrkić ističe da je Hrvatska prva podnela tužbu za genocid. Nema tu nikakve tajne, mi smo se sve dogovorili. Hrvatska je prva podnela tužbu i kad je ona povuče to ćemo učiniti i mi, poručio je Mrkić.
Drugi razlog za odluku je, navodno, prozaičniji jer je proceduralne prirode. Naime, približili su se pojedini procesni rokovi, što navodi na zaključak da se ova spekulacija oslanja na odluku MSP da usmenu raspravu po tužbi Hrvatske i protivtužbi Srbije zakaže za 3. mart 2014. godine. Pretres će trajati oko mesec dana i za to vreme će biti saslušani i unakrsno ispitivani svedoci dveju strana, a čuće se i završna izlaganja pravnih zastupnika Beograda i Zagreba.

SUMNJE
Izvesnu dozu sumnje u takvu odluku, sa naglaskom na taktički potez, iskazivao je i profesor međunarodnog prava dr Tibor Varadi, koji je Srbiju već zastupao pred Sudom pravde u Hagu, po tužbi BiH protiv Srbije. On se zalagao za vansudski kompromis i odustajanje obe strane od tužbi. Spor između dve države praktično je počeo 1999. godine kada je Hrvatska, nekoliko dana posle bombardovanja Srbije, podnela tužbu protiv Beograda za navodni genocid počinjen u Hrvatskoj od 1991. do 1995. godine. Srpska kontratužba stigla je 2010. godine i od tada dve strane razmenjuju podneske u kojima izlaze sa novim dokazima, odgovaraju na optužbe suprotne strane, podnose izjave svedoka

U ovoj fazi to nije postupak koji je mnogo transparentan, niti bi trebalo da bude jer je ipak to sudski postupak, objašnjava za NIN docent Aleksandar Gajić sa Katedre za međunarodno pravo Pravnog fakulteta u Beogradu, uz opasku da tužbe uopšte nisu naivne. Ali, iako sukob ima pozamašnu istorijsku pozadinu, sud će se prevashodno koncentrisati na ono što je predmet optužnice, a to je period 1991 1995. godina.

Baš za taj period Haški tribunal je nedavno, na zaprepašćenje pravne struke, izrekao nekoliko oslobađajućih presuda srpskim i hrvatskim generalima, koje su stavile i pravnu tačku na to da optuženi nisu počinili i podstrekivali genocid tokom rata 90-ih godina. Tribunal je presudio da hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač nisu odgovorni za granatiranje Knina i etničko čišćenje kninskih Srba, a general Momčilo Perišić kao načelnik generalštaba JNA nije pomagao vojske RS i RSK tokom rata. Iako Haški tribunal ne pruža argumente za genocid, obe zemlje tvrde da je narod planirano uništavan i to pokušavaju da dokažu pred Međunarodnim sudom pravde.

Zato su tu pritisci i sa jedne i sa druge strane da se od tužbe ne odustane. Komisija Institutia et pax Hrvatske biskupske konferencije pozvala je Hrvatsku da zbog nedoslednosti Haškog tribunala ne odustane od optužbe protiv Srbije za genocid, jer je to neophodno zbog mira na ovim prostorima, dok bi se u suprotnom mogli očekivati novi ratovi.

S druge strane, u Srbiji smatraju da je ogroman broj proteranih Srba iz Hrvatske sam po sebi dovoljan dokaz. Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informacionog centra Veritas, predočiće svoju ekspertizu suštine genocida Hrvatske nad Srbima. Poenta mog svedočenja je da predočim sudskom veću da operacija Oluja sadrži apsolutno sve elemente iz definicije Ujedinjenih nacija o genocidu, kaže Štrbac.

Tu su i zločini počinjeni nad Srbima u Gospiću, Sisku, Pakračkoj poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom džepu, na Maslenici i tokom operacije Bljesak... Ako se tome dodaju i zločini u toku Drugog svetskog rata, pred Međunarodnim sudom pravde Srbi misle da će se lako utvrditi ko je, u stvari, imao genocidnu nameru.

Posebno iskustvo je proces BiH protiv Srbije, kada je naša strana, predvođena kampanjom Vuka Draškovića i profesora međunarodnog prava Radoslava Stojanovića, odustala od protivtužbe. To je BiH omogućilo da rat prikaže, bez pokretanja pitanja srpskih žrtava, vezano za celokupno područje BiH. Naročito 1995. godine, kada su bili najveći progoni srpskog stanovništva iz zapadnog dela BiH.

Obrazloženje za odustajanje od kontratužbe bilo je prilično naivno, kaže Gajić. Trebalo je time da se odobrovolji i druga strana da povuče tužbu. A bilo je jasno da BiH to neće učiniti. Oni su i danas još uvek u 1992. godini.

STRANCI
Naš tim ima 12 članova a njegov šef Saša Obradović iz Ministarstva spoljnih poslova kaže da priprema za usmenu raspravu traje već godinama. Tu su profesor Vilijam Šabas, jedan od vodećih stručnjaka u pravnom tumačenju genocida, prof. Andreas Cimerman, koji je bio sa nama i u procesu sa BiH i oko Kosova, advokati Vejn DŽordaš, savetnik za unakrsno ispitivanje svedoka, i Novak Lukić, koji je bio branilac Momčila Perišića i Veselina Šljivančanina, navodi Obradović.

Ni druga strana nije lišena pomoći stranaca. Tu su advokati iz Velike Britanije specijalizovani za pitanja međunarodnog prava: DŽejms Kraford, Filip Sands i Kir Starmer, a ceo tim predvodi Vesna Crnić Grotić sa Pravnog fakulteta u Rijeci. Pojačavanje tima je normalna stvar u ovoj fazi postupka, pred usmenu raspravu, koja će više ličiti na završne reči. Glavna argumentacija je u pismenim podnescima, kaže Gajić.

Još više bure u javnosti je podigla najava da će Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji, biti svedok Hrvatske u procesu protiv Srbije. Najpre je na osnovu toga zaključeno da se Hrvatska ozbiljno priprema za proces i da od odustajanja od tužbe nema ništa, a potom je usledila i medijska prozivka Sonje Biserko, zbog njenih izjava u kojima optužuje politiku Srbije.

Srpska javnost uskraćena je za odgovor na pitanje kako neko uopšte postaje svedok u ovakvom procesu koji jedna protiv druge vode Srbija i Hrvatska. Sa hrvatskom stranom napravili smo dogovor da o dokazima ne govorimo u javnosti. Time niko ne dobija. Samo se podižu strasti. Nemamo pravo ni da tri meseca pred početak suđenja objavljujemo imena svedoka, jer bi to ugrozilo njihovu sigurnost, jasan je Obradović.

Iako ugledni pravnici govore da je ceo spor besmislen, zasada nema odustajanja. Na politici je da odluči šta će učiniti u bilo kojoj fazi procesa, sve do izricanja presude. U suprotnom, obnoviće se istorijsko kolo mržnje, što nikome nije u interesu.