Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   20.05.2022. 01:51
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Последњи разговор наше новинарке са нобеловком Дорис Лесинг
Нешто није у реду са нама

Добитница Нобелове награде за књижевност, која је прошле седмице преминула у 95. години, о писању, протоку времена, женама и мушкарцима, будућности човечанства



Живела је дуг и плодан живот храброг писца, не марећи пуно за социјалне или уметничке конвенције. Била је жена импресивне интелектуалне оштрине и крепкости. Ауторка овог текста имала је привилегију да ћаска са Дорис у њеној узаној кући на Вест Хемпстеду у Лондону једног јула, таман кад је почела да се слеже прашина око њене Нобелове награде.

Књиге су биле свуда око нас. На степеницама, на поду, на столу, на прозору, у гомилама. Показала ми је и гомилу са набацаним поклонима. Седела је лактовима ослоњена на колена, пожалила се на тада 89-годишње тело, на кишу, на време. Насмешено ме гледала.

Где сте нашли толико времена да пишете?


Ја уопште немам времена.

Али имали сте раније? Како сте то урадили? Чега сте се морали одрећи да бисте писали? Људи најчешће мисле да је то лако и да не кошта ништа.

Не. Ја не излазим пуно. Али то не сматрам жртвом јер ионако нисам врло друштвена особа. Тако да је време које сам имала да пишем и да мислим отуд што нисам много излазила. Не идем на журке, не седим около и не ћаскам.

Кажу неки да пишу људи без правог живота; да ли се слажете са тим? Писци седе у својим кућама и замишљају живот, а да имају неки живот не би имали времена да пишу?

То је веома, веома стара ствар, зар не? Вероватно је истина.

Зашто више немате времена да пишете?

Имам болесног сина о коме морам да се бринем. И то не оставља пуно времена. А део тога је и да сам добила Нобелову награду и да од тада само дајем интервјуе. Немам времена да пишем.

Да ли вас Нобелова награда чини посебном?

Не, не мислим да је то нешто посебно. Мој син је рекао: ‘Тo je врло забавно, мама, пишеш пуно и одједном су сви заинтересовани за то шта имаш да кажеш’.

Да ли мислите да писање, уметност уопште, долази из очаја, туге? Шта то чини срећу тако дивергентном а тугу конвергентном? Има ли срећних књига?

Сигурна сам да има срећних књига.

Уметност ипак не долази из несреће?

Не, ја не мислим тако. Оно што сам често говорила да је добро за писца као дете јесте да има стресно детињство; не несрећно. Зато што дете које стално гледа родитеље, лица, гестове, језик тела, већ учи како да буде писац. То је оно што писац примећује. Велика је припрема ако имате стресно детињство. Али не мора да буде несрећно.

Зар нисте били уплашени да ће се све што напишете догодити? Да ваше писање провоцира догађаје?

О, мислим да сви писци мисле то. Зато што се тако често догађа да се оно што смо написали заиста и деси. Не мислим да ми то изазивамо; ми само можда имамо јачи осећај за нешто што ће да се деси.

Написали сте Златну свеску.

Пре 50 година.

Да, 1962. је изашла. И то је књига од више од 570 страна. Како сте се усудили? И како сте се усудили да о свему тако отворено пишете? Да ли сте се плашили?

Нимало. Увек сам имала самопоуздање. Педесетих, када сам писала ту књигу, било је време колапса комунизма и сви смо знали то, тако да је то било време великих конфликата. Сви су били невероватно узбуђени због тога. Тако да оно што сам писала у Златној свесци јесу догађаји које сам посматрала. И разлог због кога Златна свеска има тако дуг живот, та књига је пуна енергије, зато што је сва енергија времена у коме сам је писала ушла у књигу. Како, не знам. Сваки пут кад зазвони телефон неко је био одведен у затвор - неко ко је починио самоубиство, или тако нешто. То је било екстремно компликовано време, касне педесете.

Касније сте се нашли у СФ литератури? Зар то није био храбар потез?

Нисам то видела као храброст, зато што никада нисам мислила да пишем СФ. Писци не помисле - ‘O, сад ћу да седнем и да напишем СФ!’ Трудите се да урадите то што лакше. На пример, Шикаста, која покрива тако пуно година. Њу нисте могли почети са: ‘Фреди Блог је седео у кухињи пијући шољу биљног чаја’. То није начин да се почне књига као та. Након што сам написала ту књигу, СФ писци су рекли: шта се сад она нама меша? Никад ми није пало на памет да пишем СФ књигу! Само сам писала онако како сам најбоље знала.

Писци не бирају жанрове, они просто решавају проблеме?

Да, управо тако!

Добили сте много награда. Шта оне учине писцу? Да ли помажу или одмажу? И на крају, ко је најбољи судија?

Нити помаже нити нешто друго; не чини ништа. А у свакој земљи постоји посебан комитет (за доделу награда, прим.). Аустријску државну награду - била сам тамо - додељује врло угледна група људи. Апсолутно супротно од људи који то овде раде. Сад сам баш гледала (састав жирија за награду), за биографију. Један долази из СФ света; долазе са свих страна. У Француској... Заборавите Француску! Скроз другачије. Када сам написала Златну свеску добила сам награду у Француској, а мој уредник је рекао да је ишао около и плаћао људима који одлучују - то су Французи. Добила сам две награде у Шпанији; једна је Принц од Астурије, друга у Барселони; две потпуно различите ствари. У Немачкој имају нешто занимљиво, зову је Шекспирова награда; човек се тридесетих година заљубио у Шекспира и креирао награду. Доста људи каже да је та награда везана са нацистима; ко зна? Ја не знам. Додељује се у Хамбургу и много нас је добило; врло је уносна, а само један човек одлучује о њој - не комитет.

Мислите да награде имају добру сврху?

Да, имају. У време када литература, што сви знамо, може да нестане - знате, то је врста претње - награде привлаче пажњу. То је, по мом мишљењу, добро.

Шта прети литератури?

Па, знате да деца не читају. Сигурна сам да то знате. Млади људи не читају, читају много мање него што су то некада чинили. И то је тачно овде као и било где другде. Можемо да се запитамо каква ће бити будућност литературе за, рецимо, 50 година. Биће много читана од стране неколико људи; биће увек неколико људи који читају разне књиге. Али биће их само неколико, и то је све. Људи не читају оно што бих ја назвала озбиљном литературом, знате? Знам да знате.

Написали сте два романа под псеудонимом и ваш дугогодишњи издавач није хтео да их објави.

Било је компликованије од тога. Била су два водећа овдашња издавача у то време, који су их одбили. Али други издавач који је био мој први издавач, Мајкл Џозеф их је примио, као и неколико издавача у Њујорку, не знајући да сам ја у питању. Тако да то није било тако просто.

Тај, ако га смем назвати експеримент, јесте оптимистична или песимистична порука непознатом писцу? Ако сте ви имали проблема…

Да, тачно је то, данас озбиљни писци имају проблема да штампају књиге. Ја их знам неколико. Озбиљни писци имају проблема. Издавачи воле књиге младих жена са сисама, то је оно што они воле; или, ако је писац неки згодни, млади мушкарац.

Шта је онда ваш савет? Да одустану или… Шта се може учинити?

Ништа! Зашто млади људи не читају?! Зато што су компјутерске игрице очигледно занимљивије. То је! Тип младе особе која чита, која је луда за литературом изумире. Људи ми говоре: моја кћер не престаје да чита, мој син нон-стоп чита. Али то није норма.

Да имам у торби малу опрему за клонирање, да ли бисте пристали да вас клонирамо и сачувамо за следеће генерације?

Ха, ха, ха! Неко као ја ће увек бити рођен, у једној форми или другој.

Мислите?

Да, зато што гледам около и видим - о да, ево те и ево те овде…

Да имате чаробни штапић, шта бисте урадили?

Сачувај боже! Људи мојих година знају тачно шта би требало урадити. Нажалост, нико их не пита.

Ево, ја питам. Шта бисте променили?

Само једну ствар?!

Имате чаробни штапић; урадите шта хоћете, магија је у вашим рукама.

Па, то је нешто о чему бих морала да мислим недељу или две. То није нешто што вам тек тако падне на памет током интервјуа.

Ако је људска раса на раскрсници сада...

Па, може да нестане; ми се стварно понашамо тако. Ми смо у опасности, никада не гледамо на последице наших одлука. Никада! Никада. А сада је још опасније јер имамо толику технологију. Ништа не знамо.

Шта би био ваш савет људској раси?

Да покуша више да мисли о томе.

Можете ли да замислите себе да пишете, изражавате се на неком другом језику? Да ли бисте били Дорис Лесинг да сте радили на неком другом језику?

Не. Не знам шта би се десило јер би ме језик преузео. Ако пишете на другом језику, други језик је друга земља и онда бисте писали другачије. Али хвала богу да не морам то да радим, као Џозеф Конрад или други.

Да ли је могуће пренети енергију коришћењем другог језика? Да ли је језик јачи до садржаја приче?

Не знам, јер никада нисам пробала. Вероватно би вас језик преузео и били бисте доста под утицајем језика. Вероватно би се то догодило. Али хвала богу да то нисам морала да радим - а сада сам превише стара да се бринем о томе.

У Златној свесци сте написали „да га није волела не би могла да доживи оргазам. То је оргазам који је креиран мушком потребом за женом и његовим уверењем у ту потребу“. Да ли је то феминистичка или мачоистичка изјава?

О, то је била једна старомодна терапеуткиња коју сам посећивала. Она је била убеђена да многе жене нису могле да доживе оргазам ако их мушкарци с којима су нису волели. Хоћу да кажем, то је за њу била истина.

Читајући оно што сте писали, стиче се утисак да стварно волите секс. Не знам да ли могу да имам такав утисак или не.

Наравно, зашто да не?!

Која је улога секса данас? Колико је важан? Рекли сте да је „суштински емоционалан за жену“. Да ли је то тако и данас?

Па, читам све чешће и чешће да младе жене могу да имају шеме за једну ноћ а да после тога немају никакав осећај кривице. Мислим да је то доста ново. То је још једна нова ствар. Јер мислим да је то што сам написала некада била истина.

У Златној свесци сте до детаља описали однос са ожењеним мушкарцем. Какав је то живот? Да ли је то акт женске слободе или очаја?

Имати однос са ожењеним мушкарцем?! Ја бих радије умрла него имала везу са ожењеним мушкарцем! Али многе жене то раде, зар не? И онда уче на тежи начин. Није баш нека добра идеја.

Шта мислите да лежи иза тога да жене не причају пуно о порођају? Као да је то најстарија и најбоље чувана тајна? Не знате ништа о томе док вам се не деси.

Сада се претварамо да лекови решавају проблем с болом, али мислим да то није истина. У књигама ипак има прича о томе: пробајте читати Толстоја, он је доста занимљив на ту тему.



Какав однос имате према трансформацији женског тела? Трудноћа, порођај, време. Колико је тело важно за жене?

Важно?! Понекад жене причају како је нефер да имају проблеме које мушкарци немају. Мислим да је то невероватно детињасто и смешно. Женама се догађа заиста доста непријатних ствари; једна од њих је да током трудноће постанете енормно велики; и патите током трудноће. То је животна чињеница и мислим да је невероватно детињасто жалити се на то.

Занимљиво! Хоћете да кажете да само непотребно кукамо?

Има неких феминисткиња које говоре да је то нефер! Да жене пате због овога и онога. Али то је као да се жалите на лоше време; тако ја то видим. Тога има доста код Симон де Бовоар. Она не воли што је жена и жали се због тога. Мени је то понашање детињасто. Кад жене приговарају што су жене, мени је то само смешно.

Ви се осећате удобно као жена?

Ја се лично осећам врло удобно што сам жена.

Свет је поларизован више него у ери Хладног рата. Стално смо у стресу због новца, како да га стекнемо или како да га имамо више; нафта полако нестаје, вода такође...

То је тачно.

Рат је и даље начин комуникације, људи умиру на улици а ми се не окрећемо да помогнемо. Шта се дешава?

Да, то и ја читам, али ипак доста људи и помаже другим људима.

Како је могуће да у 21. веку имамо људе који умиру од глади? Зашто то не решимо?

Зашто остављамо пола света да умре од глади? Кад бисмо јели мање и кад не бисмо упропаштавали толико хране, били бисмо у стању да помогнемо другим земљама.

Јако смо егоистички настројени и себични према мајци Земљи, мислим да се не понашамо добро. Шта нам се дешава?

Изгледа да немамо пуни увид о томе шта радимо као врста. Знамо све о шумама Амазона, али не радимо ништа. Знамо да не би требало да стављамо пластику у море, али радимо то. Ми смо врста без проклете интелигенције! Ми нисмо паметна врста. Али не питајте ме зашто - не знам зашто. Недостаје нам брига за будућност; а ако је и имамо, не види се пуно, зар не?

Мислите ли да ћемо бити кажњени за такво понашање?

Кажњени од Бога?

Бога или мајке природе…

Ми смо већ кажњени! Чула сам да има делова Пацифика који су прекривени пластиком: то је казна мајке природе. О глобалном загревању не знамо баш тачно. Има две школе - једна која тврди да је таквих промена на планети одувек било, што је тачно, али не знамо до које мере  доприносимо тим променама. Ми то не знамо, само износимо много претпоставки. Клима ће се мењати као што се увек мењала и увек ће се мењати - горе, доле, напред, назад - али не знамо шта ми треба да радимо. И неко ће то морати да нам каже.

Ко би то могао бити?

Као што кажете, природа нам већ говори. Пуштамо да шуме Амазона изумру. Сада знамо како је то лоша ствар, али опет и опет и опет - то се дешава и оно се дешава, знамо за то већ неколико деценија и ништа не радимо по том питању. Нешто није у реду с нама; немамо могућност за целокупни увид. Нешто није у реду с нама!

Да ли је остало места за нека виша, већа веровања? У шта ви верујете? Можемо ли да верујемо у Бога или у  неки другу моћну силу?

Не верујем у Бога, то стварно није тема.

Може ли природа да буде тема? Да ли ћемо бити врста коју ће природа опозвати?

Врло могуће. Како се понашамо, врло је лако веровати да једног дана нећемо постојати.



Јасмина Марић за НИН из лондона



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Иван Мркић, министар спољних послова

Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме, и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам. Треба да буде добра личност, образована, да зна језик савршено, да воли САД, али не толико да заборави на своју земљу. Ја то овде немам. Енде.

Прочитајте све мисли
bg