Nešto nije u redu sa nama

Živela je dug i plodan život hrabrog pisca, ne mareći puno za socijalne ili umetničke konvencije. Bila je žena impresivne intelektualne oštrine i krepkosti. Autorka ovog teksta imala je privilegiju da ćaska sa Doris u njenoj uzanoj kući na Vest Hempstedu u Londonu jednog jula, taman kad je počela da se sleže prašina oko njene Nobelove nagrade.

Knjige su bile svuda oko nas. Na stepenicama, na podu, na stolu, na prozoru, u gomilama. Pokazala mi je i gomilu sa nabacanim poklonima. Sedela je laktovima oslonjena na kolena, požalila se na tada 89-godišnje telo, na kišu, na vreme. Nasmešeno me gledala.

Gde ste našli toliko vremena da pišete?

Ja uopšte nemam vremena.

Ali imali ste ranije? Kako ste to uradili? Čega ste se morali odreći da biste pisali? LJudi najčešće misle da je to lako i da ne košta ništa.

Ne. Ja ne izlazim puno. Ali to ne smatram žrtvom jer ionako nisam vrlo društvena osoba. Tako da je vreme koje sam imala da pišem i da mislim otud što nisam mnogo izlazila. Ne idem na žurke, ne sedim okolo i ne ćaskam.

Kažu neki da pišu ljudi bez pravog života; da li se slažete sa tim? Pisci sede u svojim kućama i zamišljaju život, a da imaju neki život ne bi imali vremena da pišu?

To je veoma, veoma stara stvar, zar ne? Verovatno je istina.

Zašto više nemate vremena da pišete?

Imam bolesnog sina o kome moram da se brinem. I to ne ostavlja puno vremena. A deo toga je i da sam dobila Nobelovu nagradu i da od tada samo dajem intervjue. Nemam vremena da pišem.

Da li vas Nobelova nagrada čini posebnom?

Ne, ne mislim da je to nešto posebno. Moj sin je rekao: To je vrlo zabavno, mama, pišeš puno i odjednom su svi zainteresovani za to šta imaš da kažeš.

Da li mislite da pisanje, umetnost uopšte, dolazi iz očaja, tuge? Šta to čini sreću tako divergentnom a tugu konvergentnom? Ima li srećnih knjiga?

Sigurna sam da ima srećnih knjiga.

Umetnost ipak ne dolazi iz nesreće?

Ne, ja ne mislim tako. Ono što sam često govorila da je dobro za pisca kao dete jeste da ima stresno detinjstvo; ne nesrećno. Zato što dete koje stalno gleda roditelje, lica, gestove, jezik tela, već uči kako da bude pisac. To je ono što pisac primećuje. Velika je priprema ako imate stresno detinjstvo. Ali ne mora da bude nesrećno.

Zar niste bili uplašeni da će se sve što napišete dogoditi? Da vaše pisanje provocira događaje?

O, mislim da svi pisci misle to. Zato što se tako često događa da se ono što smo napisali zaista i desi. Ne mislim da mi to izazivamo; mi samo možda imamo jači osećaj za nešto što će da se desi.

Napisali ste Zlatnu svesku.

Pre 50 godina.

Da, 1962. je izašla. I to je knjiga od više od 570 strana. Kako ste se usudili? I kako ste se usudili da o svemu tako otvoreno pišete? Da li ste se plašili?

Nimalo. Uvek sam imala samopouzdanje. Pedesetih, kada sam pisala tu knjigu, bilo je vreme kolapsa komunizma i svi smo znali to, tako da je to bilo vreme velikih konflikata. Svi su bili neverovatno uzbuđeni zbog toga. Tako da ono što sam pisala u Zlatnoj svesci jesu događaji koje sam posmatrala. I razlog zbog koga Zlatna sveska ima tako dug život, ta knjiga je puna energije, zato što je sva energija vremena u kome sam je pisala ušla u knjigu. Kako, ne znam. Svaki put kad zazvoni telefon neko je bio odveden u zatvor - neko ko je počinio samoubistvo, ili tako nešto. To je bilo ekstremno komplikovano vreme, kasne pedesete.

Kasnije ste se našli u SF literaturi? Zar to nije bio hrabar potez?

Nisam to videla kao hrabrost, zato što nikada nisam mislila da pišem SF. Pisci ne pomisle - O, sad ću da sednem i da napišem SF! Trudite se da uradite to što lakše. Na primer, Šikasta, koja pokriva tako puno godina. NJu niste mogli početi sa: Fredi Blog je sedeo u kuhinji pijući šolju biljnog čaja. To nije način da se počne knjiga kao ta. Nakon što sam napisala tu knjigu, SF pisci su rekli: šta se sad ona nama meša? Nikad mi nije palo na pamet da pišem SF knjigu! Samo sam pisala onako kako sam najbolje znala.

Pisci ne biraju žanrove, oni prosto rešavaju probleme?

Da, upravo tako!

Dobili ste mnogo nagrada. Šta one učine piscu? Da li pomažu ili odmažu? I na kraju, ko je najbolji sudija?

Niti pomaže niti nešto drugo; ne čini ništa. A u svakoj zemlji postoji poseban komitet (za dodelu nagrada, prim.). Austrijsku državnu nagradu - bila sam tamo - dodeljuje vrlo ugledna grupa ljudi. Apsolutno suprotno od ljudi koji to ovde rade. Sad sam baš gledala (sastav žirija za nagradu), za biografiju. Jedan dolazi iz SF sveta; dolaze sa svih strana. U Francuskoj... Zaboravite Francusku! Skroz drugačije. Kada sam napisala Zlatnu svesku dobila sam nagradu u Francuskoj, a moj urednik je rekao da je išao okolo i plaćao ljudima koji odlučuju - to su Francuzi. Dobila sam dve nagrade u Španiji; jedna je Princ od Asturije, druga u Barseloni; dve potpuno različite stvari. U Nemačkoj imaju nešto zanimljivo, zovu je Šekspirova nagrada; čovek se tridesetih godina zaljubio u Šekspira i kreirao nagradu. Dosta ljudi kaže da je ta nagrada vezana sa nacistima; ko zna? Ja ne znam. Dodeljuje se u Hamburgu i mnogo nas je dobilo; vrlo je unosna, a samo jedan čovek odlučuje o njoj - ne komitet.

Mislite da nagrade imaju dobru svrhu?

Da, imaju. U vreme kada literatura, što svi znamo, može da nestane - znate, to je vrsta pretnje - nagrade privlače pažnju. To je, po mom mišljenju, dobro.

Šta preti literaturi?

Pa, znate da deca ne čitaju. Sigurna sam da to znate. Mladi ljudi ne čitaju, čitaju mnogo manje nego što su to nekada činili. I to je tačno ovde kao i bilo gde drugde. Možemo da se zapitamo kakva će biti budućnost literature za, recimo, 50 godina. Biće mnogo čitana od strane nekoliko ljudi; biće uvek nekoliko ljudi koji čitaju razne knjige. Ali biće ih samo nekoliko, i to je sve. LJudi ne čitaju ono što bih ja nazvala ozbiljnom literaturom, znate? Znam da znate.

Napisali ste dva romana pod pseudonimom i vaš dugogodišnji izdavač nije hteo da ih objavi.

Bilo je komplikovanije od toga. Bila su dva vodeća ovdašnja izdavača u to vreme, koji su ih odbili. Ali drugi izdavač koji je bio moj prvi izdavač, Majkl DŽozef ih je primio, kao i nekoliko izdavača u NJujorku, ne znajući da sam ja u pitanju. Tako da to nije bilo tako prosto.

Taj, ako ga smem nazvati eksperiment, jeste optimistična ili pesimistična poruka nepoznatom piscu? Ako ste vi imali problema

Da, tačno je to, danas ozbiljni pisci imaju problema da štampaju knjige. Ja ih znam nekoliko. Ozbiljni pisci imaju problema. Izdavači vole knjige mladih žena sa sisama, to je ono što oni vole; ili, ako je pisac neki zgodni, mladi muškarac.

Šta je onda vaš savet? Da odustanu ili Šta se može učiniti?

Ništa! Zašto mladi ljudi ne čitaju?! Zato što su kompjuterske igrice očigledno zanimljivije. To je! Tip mlade osobe koja čita, koja je luda za literaturom izumire. LJudi mi govore: moja kćer ne prestaje da čita, moj sin non-stop čita. Ali to nije norma.

Da imam u torbi malu opremu za kloniranje, da li biste pristali da vas kloniramo i sačuvamo za sledeće generacije?

Ha, ha, ha! Neko kao ja će uvek biti rođen, u jednoj formi ili drugoj.

Mislite?

Da, zato što gledam okolo i vidim - o da, evo te i evo te ovde

Da imate čarobni štapić, šta biste uradili?

Sačuvaj bože! LJudi mojih godina znaju tačno šta bi trebalo uraditi. Nažalost, niko ih ne pita.

Evo, ja pitam. Šta biste promenili?

Samo jednu stvar?!

Imate čarobni štapić; uradite šta hoćete, magija je u vašim rukama.

Pa, to je nešto o čemu bih morala da mislim nedelju ili dve. To nije nešto što vam tek tako padne na pamet tokom intervjua.

Ako je ljudska rasa na raskrsnici sada...

Pa, može da nestane; mi se stvarno ponašamo tako. Mi smo u opasnosti, nikada ne gledamo na posledice naših odluka. Nikada! Nikada. A sada je još opasnije jer imamo toliku tehnologiju. Ništa ne znamo.

Šta bi bio vaš savet ljudskoj rasi?

Da pokuša više da misli o tome.

Možete li da zamislite sebe da pišete, izražavate se na nekom drugom jeziku? Da li biste bili Doris Lesing da ste radili na nekom drugom jeziku?

Ne. Ne znam šta bi se desilo jer bi me jezik preuzeo. Ako pišete na drugom jeziku, drugi jezik je druga zemlja i onda biste pisali drugačije. Ali hvala bogu da ne moram to da radim, kao DŽozef Konrad ili drugi.

Da li je moguće preneti energiju korišćenjem drugog jezika? Da li je jezik jači do sadržaja priče?

Ne znam, jer nikada nisam probala. Verovatno bi vas jezik preuzeo i bili biste dosta pod uticajem jezika. Verovatno bi se to dogodilo. Ali hvala bogu da to nisam morala da radim - a sada sam previše stara da se brinem o tome.

U Zlatnoj svesci ste napisali da ga nije volela ne bi mogla da doživi orgazam. To je orgazam koji je kreiran muškom potrebom za ženom i njegovim uverenjem u tu potrebu. Da li je to feministička ili mačoistička izjava?

O, to je bila jedna staromodna terapeutkinja koju sam posećivala. Ona je bila ubeđena da mnoge žene nisu mogle da dožive orgazam ako ih muškarci s kojima su nisu voleli. Hoću da kažem, to je za nju bila istina.

Čitajući ono što ste pisali, stiče se utisak da stvarno volite seks. Ne znam da li mogu da imam takav utisak ili ne.

Naravno, zašto da ne?!

Koja je uloga seksa danas? Koliko je važan? Rekli ste da je suštinski emocionalan za ženu. Da li je to tako i danas?

Pa, čitam sve češće i češće da mlade žene mogu da imaju šeme za jednu noć a da posle toga nemaju nikakav osećaj krivice. Mislim da je to dosta novo. To je još jedna nova stvar. Jer mislim da je to što sam napisala nekada bila istina.

U Zlatnoj svesci ste do detalja opisali odnos sa oženjenim muškarcem. Kakav je to život? Da li je to akt ženske slobode ili očaja?

Imati odnos sa oženjenim muškarcem?! Ja bih radije umrla nego imala vezu sa oženjenim muškarcem! Ali mnoge žene to rade, zar ne? I onda uče na teži način. Nije baš neka dobra ideja.

Šta mislite da leži iza toga da žene ne pričaju puno o porođaju? Kao da je to najstarija i najbolje čuvana tajna? Ne znate ništa o tome dok vam se ne desi.

Sada se pretvaramo da lekovi rešavaju problem s bolom, ali mislim da to nije istina. U knjigama ipak ima priča o tome: probajte čitati Tolstoja, on je dosta zanimljiv na tu temu.



Kakav odnos imate prema transformaciji ženskog tela? Trudnoća, porođaj, vreme. Koliko je telo važno za žene?

Važno?! Ponekad žene pričaju kako je nefer da imaju probleme koje muškarci nemaju. Mislim da je to neverovatno detinjasto i smešno. Ženama se događa zaista dosta neprijatnih stvari; jedna od njih je da tokom trudnoće postanete enormno veliki; i patite tokom trudnoće. To je životna činjenica i mislim da je neverovatno detinjasto žaliti se na to.

Zanimljivo! Hoćete da kažete da samo nepotrebno kukamo?

Ima nekih feministkinja koje govore da je to nefer! Da žene pate zbog ovoga i onoga. Ali to je kao da se žalite na loše vreme; tako ja to vidim. Toga ima dosta kod Simon de Bovoar. Ona ne voli što je žena i žali se zbog toga. Meni je to ponašanje detinjasto. Kad žene prigovaraju što su žene, meni je to samo smešno.

Vi se osećate udobno kao žena?

Ja se lično osećam vrlo udobno što sam žena.

Svet je polarizovan više nego u eri Hladnog rata. Stalno smo u stresu zbog novca, kako da ga steknemo ili kako da ga imamo više; nafta polako nestaje, voda takođe...

To je tačno.

Rat je i dalje način komunikacije, ljudi umiru na ulici a mi se ne okrećemo da pomognemo. Šta se dešava?

Da, to i ja čitam, ali ipak dosta ljudi i pomaže drugim ljudima.

Kako je moguće da u 21. veku imamo ljude koji umiru od gladi? Zašto to ne rešimo?

Zašto ostavljamo pola sveta da umre od gladi? Kad bismo jeli manje i kad ne bismo upropaštavali toliko hrane, bili bismo u stanju da pomognemo drugim zemljama.

Jako smo egoistički nastrojeni i sebični prema majci Zemlji, mislim da se ne ponašamo dobro. Šta nam se dešava?

Izgleda da nemamo puni uvid o tome šta radimo kao vrsta. Znamo sve o šumama Amazona, ali ne radimo ništa. Znamo da ne bi trebalo da stavljamo plastiku u more, ali radimo to. Mi smo vrsta bez proklete inteligencije! Mi nismo pametna vrsta. Ali ne pitajte me zašto - ne znam zašto. Nedostaje nam briga za budućnost; a ako je i imamo, ne vidi se puno, zar ne?

Mislite li da ćemo biti kažnjeni za takvo ponašanje?

Kažnjeni od Boga?

Boga ili majke prirode

Mi smo već kažnjeni! Čula sam da ima delova Pacifika koji su prekriveni plastikom: to je kazna majke prirode. O globalnom zagrevanju ne znamo baš tačno. Ima dve škole - jedna koja tvrdi da je takvih promena na planeti oduvek bilo, što je tačno, ali ne znamo do koje mere doprinosimo tim promenama. Mi to ne znamo, samo iznosimo mnogo pretpostavki. Klima će se menjati kao što se uvek menjala i uvek će se menjati - gore, dole, napred, nazad - ali ne znamo šta mi treba da radimo. I neko će to morati da nam kaže.

Ko bi to mogao biti?

Kao što kažete, priroda nam već govori. Puštamo da šume Amazona izumru. Sada znamo kako je to loša stvar, ali opet i opet i opet - to se dešava i ono se dešava, znamo za to već nekoliko decenija i ništa ne radimo po tom pitanju. Nešto nije u redu s nama; nemamo mogućnost za celokupni uvid. Nešto nije u redu s nama!

Da li je ostalo mesta za neka viša, veća verovanja? U šta vi verujete? Možemo li da verujemo u Boga ili u neki drugu moćnu silu?

Ne verujem u Boga, to stvarno nije tema.

Može li priroda da bude tema? Da li ćemo biti vrsta koju će priroda opozvati?

Vrlo moguće. Kako se ponašamo, vrlo je lako verovati da jednog dana nećemo postojati.