Gerilski rat protiv „Dinkićeve agencije“

Sudbina Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) rešava se kao u nekom trileru. Nepoznati hakeri napadaju u ponedeljak 11. novembra, na državni praznik i neradni dan, internet prepisku čelnika Agencije i kabineta Mlađana Dinkića, prepiska vrlo zanimljive sadržine zatim osvane na jednom malo poznatom sajtu, direktor SIEPA Božidar Laganin podnosi ostavku, optužujući ministra privrede Sašu Radulovića za pritiske i hajku, a Radulović SIEPA-u za partijsko rasipanje novca i malverzacije.

Dodatni zaplet daju i dve krivične prijave - Ministarstva privrede protiv Laganina zbog nesavesnog poslovanja i SIEPA-e protiv N. N. lica zbog hakovanja. Tabloidi se danima naslađuju mejlovima u kojima se može pročitati komunikacija čelnika Agencije, koji znaju unapred ko će pobediti na budućem tenderu, zatim zahtev državnog sekretara iz Dinkićevog kabineta da se povećaju subvencije određenoj firmi, zakupi hala za stranački skup URS-a i slično. Laganin ne želi da govori o autentičnosti tih mejlova dok traje istraga. Naravno da smo komunicirali sa Ministarstvom i ministrom, ali ne mogu da ulazim u to pojedinačno. Svim državnim organima stojimo na raspolaganju, kaže on za NIN.

Internet prepiska, ipak, nije bila osnov za krivičnu prijavu protiv njega, a kako sam kaže, prema navodima medija, na teret mu se stavlja nesavesno poslovanje, odnosno neblagovremeno prijavljivanje bankarskih garancija.
Sve ugovore sa investitorima potpisivalo je Ministarstvo finansija i privrede, za čiji račun su i izdate bankarske garancije, pa me terete za nešto za šta nisam imao ni ovlašćenje, ni odgovornost, tvrdi Laganin, navodeći da su 2,2 miliona evra vredne sporne garancije dale tri banke u stečaju - Agrobanka, RBV i Privredna banka Beograd, a da devet investitora nije moglo da zna da će one propasti. Sve dok je investicija u toku, nema štete za budžet, jer investitor može da zameni garanciju u drugoj banci, a i sudskim putem može da se potraživanje namiri, tvrdi Laganin.

S druge strane, Aleksandar Stevanović, savetnik ministra privrede kaže za NIN da će istražni organi utvrditi odgovornost, ali napominje da Radulović stoji iza svega što govori i za sve ima čvrste dokaze. Tačno je da je SIEPA bila pod partijskom kontrolom, da nije bilo nikakve kontrole trošenja, kao i da je upitno zašto su neki dobijali subvencije, a drugi ne. Ta politika arbitrarnog dodeljivanja novca je čist promašaj, tvrdi Stevanović. Zato je stav Ministarstva privrede da SIEPA treba da se ugasi do kraja prvog kvartala 2014. i da postane samo sektor u okviru Ministarstva, zadužen za promociju izvoza. Naš stav je da politiku subvencija za nova radna mesta treba prekinuti, s tim da ćemo nastaviti da ispunjavamo ranije preuzete obaveze, kaže Stevanović.

OPSTANAK
U jeku Radulovićevog svojevrsnog gerilskog rata za demontažu Dinkićevih institucija (Fonda za razvoj i SIEPA) ostatak Vlade ćuti, mereći puls javnosti i čini se, čekajući ishod medijske bitke. U senci međusobnih optužbi ostalo je nejasno ne samo hoće li opstati Agencija, koja je od 2006. investitorima za novo radno mesto odobravala od 4.000 do 10.000 evra, već i daleko važnije pitanje - hoće li ovakve subvencije ostati instrument ekonomske politike Vlade?

Laganin tvrdi da su subvencije neophodne, jer ih daju i druge zemlje regiona i da su dosadašnji rezultati u Srbiji dobri - 240 preduzeća je dobilo 300 miliona evra subvencija, ili u proseku po 4.600 evra za ugovorenih 55.000 novih radnih mesta. U tu cifru nije uračunat Fijat, koji ima poseban ugovor s Vladom Srbije tako da se i ne zna koliko je koštao dolazak ove kompanije u Srbiju.

Stručnjaci uglavnom osporavaju efikasnost ovih subvencija, ističući da ima boljih oblika podsticaja, manje podložnih zloupotrebama i sa boljim efektima. A da su efekti dosadašnjih subvencija mršavi vidi se i po tome da su neto strane direktne investicije (SDI) u 2012. bile rekordno niske, samo 232 miliona evra, dok nezaposlenost stalno raste i sada je oko 24 odsto.

Novčane subvencije za nova radna mesta su nedelotvorne, velike, a ne daju očekivane rezultate jer nisu povećane ni SDI, ni zaposlenost, što im je bio cilj, tvrdi Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik Kvartalnog monitora. On smatra da su ove subvencije bile preterano izdašne - u procentima BDP-a bile su čak dvostruko veće u odnosu na zemlje centralne i istočne Evrope, pa je njihovo smanjenje ili ukidanje opravdano. Ipak, Arsić veruje da je pre toga, ili makar u paketu s tim, trebalo reformisati privredni sistem - izmeniti zakone o radu i stečaju, ukinuti administrativne barijere, skratiti rokove za dobijanje dozvola

KOMPENZACIJA
Visoke subvencije su predstavljale neku vrstu kompenzacije za ove manjkavosti sistema u Srbiji. Zato je važno da Vlada bude podjednako efikasna i u sprovođenju ovih reformi kako se ne bi desilo da ukinemo subvencije, a ne donesemo druge potrebne mere, napominje Arsić. On tvrdi da je nevolja u tome što smo izgradili reputaciju zemlje široke ruke, odnosno navikli smo investitore na ovakve uslove, pa je privremeni pad investicija neminovan nakon ukidanja subvencija. Ipak, kako kaže, postoje bolji vidovi podsticaja, pre svega naturalnih subvencija, kakve primenjuje većina zemalja u okruženju, a primenjivala je i Slovačka za automobilsku industriju. To znači dodelu zemljišta, priključaka, gasne i telekomunikacione infrastrukture umesto deljenja novca poreskih obveznika.

Davanje velikih suma novca, selektivno i arbitrarno, uvek nosi rizik za korupciju i ostavlja veći prostor za zloupotrebe. Osim toga, računica da se subvencije za nova radna mesta vrate za dve godine nije kredibilna, ističe Arsić.
Prema nekim analizama, ovakva davanja su neisplativa i nakon pet godina, ali precizne računice dodatno otežavaju i dijametralno suprotni podaci sa kojima su u javnost izašli SIEPA i Ministarstvo privrede. Dok u Agenciji tvrde da je do sada za 300 miliona evra podsticaja ugovoreno 55.000 novih radih mesta u periodu do 2016. i da je do sada otvoreno oko 40.000, iz Ministarstva privrede poručuju da je stvarno otvoreno svega 18.000 radnih mesta i da SIEPA daje netačne podatke.

ALTERNATIVE
Teško je reći koliki je učinak, jer se broj novozaposlenih kreće u ogromnom rasponu. Prosto je neverovatno da o tome nemamo precizan podatak. Ako je 55.000, u šta sam sklon da sumnjam, učinak je značajan. U protivnom, nije. Pri oceni učinka uvek treba imati u vidu i alternative, odnosno na koje još načine je taj novac mogao da bude potrošen, kaže za NIN Mihailo Crnobrnja, profesor na FEFA. A upravo to je ključno pitanje - da li smo mogli bolje da utrošimo tih 300 miliona evra? Gotovo je izvesno da jesmo.

I Crnobrnja veruje da je davanje subvencija u izvesnom smislu iznuđen potez, koji pokriva nedovoljno dobre i atraktivne poslovne uslove. Jedini pravi put za privlačenje stranih, ali i podsticanje domaćih investicija, kaže Crnobrnja, jeste popravljanje poslovnog ambijenta. To se ne dešava ni brzo ni lako, ali sve razvijene zemlje su to postale zbog kvaliteta poslovnog ambijenta, a ne zbog subvencija.

Radulovićev tim nudi svoj plan Vladi Srbije - hitne reforme tržišta rada, obustavljanje novih subvencija za radna mesta (uz poštovanje već ugovorenih obaveza), ali i druge vidove podsticaja privredi - kroz Garantni i Investicioni fond.
U ova dva fonda odluke će donositi poslovne banke i privatni fondovi, pa neće biti upliva politike, ministara ni diskrecionih odluka. Time će se sačuvati podsticaji, ali i sprečiti zloupotreba novca, tvrdi Stevanović.
Ukoliko se ispostavi da ministar privrede trči brže od ostatka Vlade, ne treba da nas iznenadi ako, nakon eventualnog ukidanja SIEPA, plaćanje novih radnih mesta bude nastavljeno, odnosno samo preseljeno iz jednog u drugi centar moći u Ministarstvo finansija ili privrede, gde bi selekciju davanja sada vršila neka druga stranka, po svojim afinitetima i prioritetima. A to bi bilo najgore rešenje.


Slaviša Tasić, profesor akademije za nacionalnu ekonomiju u Moskvi

Velike zablude

Svaka politika ima koristi i troškove. Kod politike subvencija problem je što su koristi lako uočljive evo, pogledajte, sad imamo Fijat. Ono što je slabo uočljivo, praktično nevidljivo, jesu troškovi. Prvo, da bi se dodelila subvencija Fijatu potrebno je taj novac od nekog prethodno oduzeti. Da bi stranom investitoru dali 100 dinara, od domaćeg privrednika morate oduzeti 110, jer deo odlazi na birokratiju. Drugo, ekonomski, subvencija je trošak jer ometa tržišnu alokaciju resursa. Subvencija je vid mekog centralnog planiranja umesto da tržišni igrači na sopstveni rizik odlučuju šta, gde i koliko treba proizvoditi, kod politike subvencija to radi država. Komunizam je propao upravo zbog pogrešne netržišne alokacije resursa.

Uzmite primer Vranja, gde se posle dugogodišnjeg propadanja Koštane u gradu spontano pojavilo nekoliko lokalnih proizvođača cipela. Tek što je ta industrija živnula, država je stranom ulagaču dodelila subvencije za otvaranje nove fabrike. Koristi od toga naravno ima nova fabrika je nova fabrika. Ali troškovi su još veći prvo, neko je za tu subvenciju platio, a drugo, tržišni odnosi u jednoj rastućoj grani su sada poremećeni. Prethodna ulaganja domaćih proizvođača su obezvređena. Krediti koje je neko prošle godine uzeo za proširenje sada izgledaju kao užasna odluka. Država veštački remeti tržišne odnose. Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju. Ne može da za deo privrede važi nulta tolerancija poreza, dok se drugom delu daju subvencije. Kad su pravila igre ovako nakrivo postavljena onda se i privreda ponaša drugačije. Prestaje da bude važno da budete konkurentni i efikasni, mnogo je isplativije da se politički utalite.

A kada imate to, korupcija je neminovnost. Troškovi korupcije su, međutim, samo vrh ledenog brega najvidljiviji od svih troškova, ali ni izbliza ne najveći. Politika subvencije je neto trošak sa korupcijom ili bez nje. Rekao bih čak da je korupcija u ovom slučaju deo rešenja, ne problema ako nam pomaže da vidimo da neka politika fundamentalno ne valja, onda je pojava korupcije u ovakvim slučajevima još i srećna okolnost.

Politika subvencija za strana ulaganja nije preporučljiva. Ankete investitora ukazuju da subvencije nisu ključne. Važniji su poslovno okruženje, infrastruktura, tržište, radna snaga, sigurnost vlasničkih prava i stabilan pravni sistem. Strana ulaganja, kao i domaća, treba podsticati reformom ovih oblasti. To je jeftinije, efikasnije i pravednije od politike arbitrarnih subvencija.

Kako stoje stvari sa izvozom? Uz strana ulaganja, izvoz je druga velika zabluda priučenih eksperata. Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište. Zemlji ne trebaju devize. Ovo nije 1989. Nema ničeg magičnog u prilivu deviznog novca. Ne postoji ekonomski udžbenik koji preporučuje politiku podsticanja izvoza.

Politike subvencija i podsticanja izvoza treba u potpunosti ukinuti. Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz Agencije u Ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene, one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju. Treba ih ukinuti.

Pritisci ili smena

Božidar Laganin, direktor SIEPA u ostavci, ističe da je sa ministrom privrede imao jedan sastanak nakon rekonstrukcije Vlade, na kome je dobio ohrabrujuće poruke od Radulovića. To je bio utorak, a već u petak me je ministar zvao telefonom i tražio da podnesem ostavku bez obrazloženja. Kasnije su me zvali i njegovi savetnici, tvrdi Laganin, napominjući da je podneo ostavku jer je pod takvim pritiskom bilo nemoguće voditi agenciju.
S druge strane, savetnik ministra privrede Aleksandar Stevanović tvrdi da niko iz Ministarstva nije zvao Laganina, niti se njime bave, jer traže sistemsko rešenje. Ostavkom je uleteo negde između, jer smo pokrenuli proceduru za njegovu smenu, pa je samo to preduhitrio, navodi Stevanović.