Jednaki i jednakiji

Vesti koje stižu iz Severne Koreje su ili uznemirujuće ili zbunjujuće. Početkom novembra je, navodno, javno streljano 80 ljudi, optuženih da su gledali prošvercovane video-snimke južnokorejskih televizija, što je najstrože zabranjeno. Istovremeno se saznaje da su osuđeni neki hrišćanski misionari; da je vođa Kim DŽong Un, opet navodno, dao streljati svoju bivšu ljubavnicu; da je njegova tetka još 1998. prebegla u SAD; a malu internet senzaciju izazvala je fotografija ogromnog i skupog (a navodno u privatnom vlasništvu) džipa hamer, snimljena na ulicama Pjongjanga.
Šta je od svega istina teško je proveriti, jer ovakve informacije često lansiraju razne obaveštajne službe, posebno južnokorejska. Strani posetioci su i dalje retkost u totalitarnoj državi, a novinari još veća. A skoro svako ko boravi tamo oseća se pozvanim da po povratku nešto napiše i objavi. Tako je ovogodišnju Pulicerovu nagradu za književnost dobio roman Sin gospodara siročadi, američkog profesora Adama DŽonsona, koji je sedam godina istraživao ovu apsurdnu zemlju, razgovarao s izbeglicama, ali na kraju dočekao priliku i da je, makar i pod strogo kontrolisanim uslovima, poseti.

U jednom intervjuu DŽonson kaže da je to jedino mesto na svetu na kojem ne možete razgovarati sa žiteljima, koji iz straha izbegavaju svaki kontakt sa strancima, pa bio to i vizuelni. Ja sam visok i krupan, teško da me neće zapaziti, tipičan nespretni Amerikanac od 195 centimetara. Vrlo sam različit od Korejaca. Ali dok sam hodao ulicama Pjongjanga niko me nije gledao. Sasvim sigurno sam bio nešto najneobičnije što su videli, ako ništa drugo, ono barem tog dana. Niko me nije pogledao, ni ispod oka. Toliko su sami sebe uverili da ne vide ono što odstupa od njihove stvarnosti. Toliko se boje režima da su svoj ljudski instinkt i znatiželju posve potisnuli, priča on.

Država se, osim terorom i apsolutnom kontrolom, i na druge načine potrudila da ljude ubedi da je stvarnost drugačija od onoga što jeste. Tako je ovaj totalitarni režim, sledeći primer Francuske revolucije, čak uveo i novi kalendar i izbrisao prethodnih 4.000 godina korejske istorije. Sada se vreme računa od godine rođenja Večitog predsednika Kim Il Sunga: 1912. je postala prva godina novog računanja vremena. On je deda sadašnjeg, tajanstvenog vođe Kim DŽong Una, navodno školovanog u jednom švajcarskom internatu, za koga se čak ne zna ni tačan datum rođenja, ali se svi slažu da ima tridesetak godina i da obožava košarku.

Ono što se zna jeste da se ogroman deo 25-milionske nacije svakodnevno bori za goli život, ne sme da napusti mesto stanovanja, nema interneta, stranih radio i TV programa i živi u strahu od doušnika. Položaj oko 2,5 miliona sretnika koji žive u prestonici je ipak drugačiji. Kao i svaki drugi nedemokratski režim, i ovaj je najviše ulagao u glavni grad. Čak i u vreme velike gladi devedesetih godina, u Pjongjangu se nije umiralo, dok je smrtnost u provinciji iznosila i 15 odsto. Tada je samo masovna međunarodna pomoć u hrani i lekovima sprečila još veće žrtve, čiji je broj procenjen na više stotina hiljada umrlih. Ni danas stanje nije puno bolje, tvrde izbeglice.

Tako je prošle nedelje britanska stanica Čenel for emitovala potresne dokumentarne snimke prošvercovane iz Severne Koreje. Na jednom se vidi mršav, iznuren osmogodišnjak, obučen u rite, koji prosi ispred jedne pijace. Kaže da majka ne može da ga izdržava, te se priključio brojnoj deci koja javno prose ili jedu otpatke. Ovi senzacionalni snimci su nastali u tajnoj operaciji koju je predvodio jedan japanski novinar, čiji su saradnici prvo morali da u zemlju ilegalno unesu kamere i mobilne telefone, kako bi tamošnji aktivisti dokumentovali stanje nevidljivo za inostrane posetioce. Inače, građanima je zabranjeno da imaju mobilne telefone s kamerama i mikrofonima. A snimanje zabranjenih scena krivcima može da donese i doživotnu robiju.

Satelitski snimci inače pokazuju da je, otkako zemlja od pre dve godine ima novog vođu, broj kažnjeničkih logora porastao; procenjuje se da je svaki stoti Severnokorejac politički kažnjenik. NJihov broj će svakako rasti, jer po pisanju japanske i južnokorejske štampe, sve veći broj stranih aktivista uspešno unosi u zemlju zabranjene radio-aparate, USB-stikove, kao i diskove sa zabavnim emisijama, serijama i akcionim filmovima. Procenjuje se da je na taj način više od pola miliona podanika moglo da vidi kako izgleda život u ostatku sveta, sa prodavnicama punim hrane i ostale robe, uređenim stanovima Stoga i ne čudi da dobar deo zemlje, pa i prestonice, veoma često nema električne struje. Zlobnici kažu da to nije samo posledica niske proizvodnje, već još jedan od metoda držanja naroda pod kontrolom.

Šverc elektronske opreme olakšava i rasprostranjena korupcija. Vojničke plate su niske - kapetan mesečno prima ekvivalent od 16 evra - što je dobra osnova za potkupljivost, posebno ako je vojnik stacioniran na granici prema Kini, omiljenoj destinaciji švercera i prebega. Za okretanje leđa i propuštanje švercera graničar može da dobije dvomesečnu platu, a ako aktivno pomogne izbeglici zaradiće tri mesečne plate. Tako se razvio biznis kupovine prekomande u granično područje. Po dostupnim podacima podređeni podmićuje nadređenog za premeštaj sa 200.000 skoro bezvrednih vona: zvanični kurs dolara je 96 vona, ali je crni, realni kurs neuporedivo viši - za dolar se dobija 8.000 vona.

Probleme sa menjanjem deviza nema novi sloj bogataša, sve prisutnijih u prestonici i u takozvanim specijalnim privrednim zonama, gde se strancima omogućava bescarinska proizvodnja uz angažovanje bedno plaćene radne snage. Ti bogataši su, osim korumpiranih funkcionera, i mali privrednici, trgovci, šverceri, koji se više ne libe da javno pokažu šta imaju. Bilo da je to erkondišn, skupa večera u restoranu ili novi luksuzni auto, taj sloj postaje upadljiv iako po zapadnim procenama čini tek 0,1 odsto stanovništva. U velikom siromaštvu i sit čovek upada u oči, a kamoli ako vozi hamer.