Rasulo apokaliptičnog kraja

Iako su prošla svega dva meseca od imenovanja novog ministra za kulturu u republičkoj vladi, čini se da se stanje na domaćoj kulturnoj sceni ipak neće tako lako poboljšati, iako je bilo pokojeg zraka optimizma u početku. Za ta dva meseca, Ministarstvo je raspisalo konkurse za nova direktorska i upravnička mesta u institucijama kulture, ali ušlo i u ozbiljan sukob kako sa Nacionalnim savetom za kulturu, koji je optužio Ministarstvo za iznošenje brojnih uvreda i optužbi na račun njihovih članova, tako i sa nezavisnom kulturnom scenom, za čije projekte konkursi još nisu raspisani. Ministar Ivan Tasovac, na sve to, odlučio je da ćuti do daljeg.

Upitana da prokomentariše takvo rasulo, kako izgleda posmatrajući scenu sa strane, Darka Radosavljević Vasiljević iz Nezavisne kulturne scene, kaže da je problem u tome što se u današnjem društvu ne misli na budućnost: Vrednosni sistem se raspao, a posledice toga osećamo svi. Od resornog ministarstva se još uvek očekuje da štiti ono malo vrednosti što je preostalo, a ne da provizorno, bez realnih argumenata i osnovnih znanja, vređa ne samo one koji im iz nejasnih razloga nisu po volji, već sve poreske obveznike. Bahata je, cinična i potpuno neprihvatljiva njihova izjava da je opravdanje za kršenje Zakona u kulturi po pitanju kašnjenja raspisivanja konkursa to što Zakon o kulturi nije usklađen sa Zakonom o budžetu. U Zakonu se, nažalost, ne pominje datum objavljivanja rezultata već raspisivanja i nejasno je šta ih je sprečilo, ako su već sve pripremili, da konkurs raspišu.

Na ovim javnim konkursima učestvuju svi: institucije, udruženja građana, pojedinci. Jedina razlika je da je nezavisnom sektoru, onima koji nisu osnovani od strane države i lokalnih samouprava, a samim tim nisu u partijskim sistemima, konkurs jedini način da eventualno dobiju budžetska sredstva za svoj rad. Najapsurdnije je što mnoge organizacije kroz poreze i dažbine unose u budžet daleko veća sredstva no što im se iz budžeta u celini dodeljuje. Mi ne možemo da kažemo da nešto propisano važećim zakonom nećemo uraditi jer nam se zakon ne sviđa, a mnogi zakoni su veoma restriktivni po vaninstitucionalne aktere. Takođe, proteklih meseci možemo da saznamo samo šta se to novom kabinetu ne sviđa, a nema naznaka šta je to kuda oni streme, koje su vrednosti koje propagiraju. Nejasno je zašto nema posledica za Ministarstvo kada krši važeći zakon dok nije usvojen novi. To je klasičan primer nefunkcionisanja pravne države i zbog toga bi u nekoj normalnoj zemlji trebalo da snosi posledice ne samo Ministarstvo, nego i Vlada.

PROTOKOLI
S druge strane, sukob na relaciji Ministarstvo Nacionalni savet za kulturu, čini se, došao je krajnje nepotrebno, jer su, bez nekih konkretnih ciljeva, iznete samo optužbe. Savet je održao i vanrednu sednicu prošle nedelje, na kojoj je morao da objasni ministru, između ostalog, da izrada Strategije razvoja kulture nije njihov posao.

Miša Mogorović, filmski producent i član Saveta za kulturu, kaže da se od samog osnivanja Nacionalni savet za kulturu suočavao sa problemima u komunikaciji sa Ministarstvom kulture i da su neki dosadašnji ministri imali više, a neki manje ignorantski stav prema nastojanju da se institucionalizuje Nacionalni savet za kulturu. Činjenica da je Nacionalni savet za kulturu osnovan od strane Narodne skupštine trebalo je Savetu da obezbedi samostalnost u delovanju. Samo što je prilikom osnivanja Saveta zaboravljeno da se obezbede uslovi za rad Saveta. Nepostojanjem tih osnovnih civilizacijskih odredbi za funkcionisanje, Nacionalni savet za kulturu doveden je u situaciju da se od samog osnivanja, pored redovnih aktivnosti, bavi i sopstvenom punom institucionalizacijom, kaže Mogorović i dodaje: Trenutni ministar kulture otišao je korak dalje i omalovažio je ta nastojanja Saveta za institucionalizacijom, uz već svojstvenu mu dozu populizma. Ostalo je nejasno kako se to omalovažavanje značaja i uloge Saveta uklapa u njegov javno objavljeni program rada na profesionalizaciji, jačanju institucija kulture i transparentnosti njihovog rada.

Što se nezavisne scene tiče, Darka Radosavljević ističe sličan problem u komunikaciji sa aktuelnim ministarstvom. Kako kaže, svi ministri su izdvojili barem sat vremena da saslušaju probleme i da pokušaju da razmene znanja i iskustva od potpisivanja Protokola sa nezavisnom scenom, i svi su reagovali. A sada smo, od septembra, tri puta slali dopis o potrebi za sastankom. Pored prvog mejla, koji je objašnjavao da je ministar tek stupio na dužnost i da će se rado sastati sa nama kada se malo bolje upozna sa radom Ministarstva, još uvek nismo dobili odgovore na dopise. Umesto njih stiglo je pismo o raskidu Protokola i javno saopštenje povodom naše primedbe da krše Zakon o kulturi.

KARTELI
Kako analizirati onda uopšte kulturnu politiku u zemlji Srbiji, u kojoj ne postoji osnovna komunikacija. Nikola Parun, marketing direktor Mreže za političku odgovornost, kaže da se termin kulturna politika u praksi ne odnosi ni na kakve plemenite ciljeve, već da je mantra koja pokriva različite, obično kartelizovane interesne grupe. Kada se troši tuđ novac na nepoznate ljude, što je situacija sa državnom potrošnjom, ne pazi se kako će se taj novac trošiti. To otvara prostor za uticaj političkog interesa na donošenje odluka o tome šta se i koliko u kulturi plaća, ističe Parun. Osnovno pitanje je kako će se deliti budžetsko parče kolača predviđeno za kulturu i da li je uopšte moguće utvrditi pravedne kriterijume za njegovu podelu? Do tada možemo da nastavimo da se zabavljamo gledajući ljude iz kulture kako se ponižavaju ulagujući se ovoj ili onoj vlasti jer u njima vide sigurnu budućnost, kaže Parun.

O samoj umetnosti kao takvoj, izgleda, još se dugo neće govoriti kao o proizvodu kulturne politike, jer ona i nastaje negde daleko od sukoba o kojima se češće priča i piše. Zakon o kulturi trenutno se ne tiče onih koji stvaraju umetnost, jer oni to uglavnom i rade bez para i sredstava.
Zakon o kulturi je inače veoma problematičan, nastavlja Darka Radosavljević. Pisan arhaičnim jezikom, terminološki bi možda bio prikladniji devedesetih, ali ni tada primenljiv. Već u nacrtu nije bio u skladu sa vremenom i realnim potrebama, a kamoli da je, kao što bi trebalo, definisao osnove dugoročne kulturne politike. Svakako ga treba menjati, ali, s obzirom na to da mi sa vaninstitucionalne scene vrlo intenzivno komuniciramo i sarađujemo i sa aktivnim predstavnicima institucija kao i sa međunarodno priznatim stručnjacima iz oblasti kulturne politike, nismo uspeli da saznamo ko čini tim Radne grupe za izradu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.

OPERATIVCI
Brojni problemi koji muče kulturnu scenu, zapravo proističu iz problematičnog zakona. Međutim, Nikola Parun nastavlja da su uzroci polumrtve kulture u temelju kulturne politike Srbije.
U javnosti se gaji priča o apokaliptičnom kraju srpske kulture ukoliko kulturu prestanu da finansiraju obveznici. U početku taj stav zvuči razumno, a onda se iz teorije prebacimo u realnost i dobijemo ambijent u kojem se ne zna ko, zašto i na šta troši taj novac. Takav ambijent, u kojem su resursi ipak ograničeni, najviše pogoduje razvoju gorepomenutih parazitskih kartela, koji postaju spoljna brana lošeg sistema. Sve ostalo su posledice.

Kada se kultura izjednačava sa estradom i kada je na tako niskom nivou na kakvom je u Srbiji danas, pitanje bi bilo kakvo bi nam ministarstvo kulture uopšte trebalo, odnosno da li bi nam bilo potrebno uopšte?
Darka Radosavljević smatra da je najpre neophodno da se ono rekonstruiše u odnosu na realnost. Ministarstvo kulture u osnovi čine operativci, takozvani savetnici po oblastima, koji se godinama i decenijama ne menjaju. Oni, umesto da savetuju, slušaju šta svaki novi kabinet traži. Ćute, bave se administracijom i njih niko ništa i ne pita. U Ministarstvu kulture ima dosta onih koje su zaposlile partije koje su preuzimale resurs i nije jasno šta oni rade. Inicijative i ideje stižu sa strane, od onih kojih se i te kako tiče kulturna politika, i spremni su da zaista rade na tim pitanjima. To znači da treba znatno smanjiti broj zaposlenih i angažovanih u Ministarstvu i angažovati nove koji mogu da koordiniraju zahteve i potrebe.

Nikola Parun je, međutim, malo radikalniji: Ministarstvo kulture je tek jedno u nizu ministarstava koje može da se ukine. Ukoliko ovo zvuči čudno, jer verovatno ne postoji država koja takvo ministarstvo nema, zapitajte se na koji način su ministarstva kulture nastajala. Iz istog razloga sprege politike i kartela u kulturi, ona postoje i danas. Svuda. Jedni drugima odgovaraju i jedni drugima drže leđa. Partijama treba birokratija, jer u kulturnim institucijama imaju prostor za uhlebljenje sutrašnjih birača. Kartelu treba finansiranje i politička zaštita. Nije kultura prvi problem Srbije, ali se prvi problem Srbije preslikava i na nju previše je države u vlasništvu i finansiranju kulturnih aktivnosti, premalo je menadžerskog pristupa u javnoj upravi. Imam mnogo toga protiv lažnog moralisanja koje služi kao maska za rasipanje novca poreskih obveznika. Zbog toga, ako se država upliće u kulturu, neka se time bave organi nižeg nivoa od ministarstva i neka to bude samo početak razdržavljenja kulture, zaključuje Parun.
Termini kultura i umetnost tako se, barem kod nas, razdvajaju. Kultura pripada interesnim grupacijama, a umetnost ostaje onim retkim stvaraocima, koji bivaju upućeni na sebe same. I tako će očito biti do daljeg, dok se ne zaleče primarne boljke kulturne sfere.

Miro Vuksanović, pisac i član Saveta za kulturu

Trend u megatrendu

Nekadašnji dobitnik NIN-ove nagrade Miro Vuksanović, kao aktuelni član Saveta za kulturu, analizira presek stanja na domaćoj kulturnoj sceni:
- Čuo sam da je grupa pisaca poslala preporučeno pismo, da ih je ministar pozvao na simultanku, da oni nisu došli, a da je potom gospon ministar, dok je išao u Prijepolje da otud bolje vidi direktan prenos otvaranja beogradskog Sajma knjiga, utvrdio dve lekcije: prvo, književnih nagrada ima koliko i železničkih stanica i, drugo, niko na otvaranju Sajma knjiga nije izgovorio NJegoševo ime. Međutim, kažu da ministar nije putovao vozom i da je NJegoš bio opravdano odsutan. Uplašio se da će možda za rođendan dobiti nagradu i tako biti osramoćen.

Kako bi Ministarstvo kulture moglo da pomogne domaćoj književnoj sceni i da li Zakon o kulturi doprinosi?

Naši zakoni niču često, a primenjuju se retko. Naši pisci pišu često, a čitaju ih retko. Takva ravnoteža sila akcije i reakcije primorala je ministra da ukazom imenuje, na četiri godine, prvog čoveka Instituta za fiziku da određuje kojim piscima će knjige biti u bibliotekama. Šale se ponegde da je reč o zabuni i da su službenici poturili ime poznatog lingviste. To oštrom oku ne može promaći. Ako i promakne, tu je direktor arhiva, jer se u arhivima odavno čuva list knjige bijele. Što propuste deli fizičar i starina arhivist, dočekuju dijete filmski kritičar i mlade Gojkovice. Zato na prvih dvadesetak mesta najviše otkupljenih knjiga nigde nema nekog Tolstoja ili njemu sličnog. Sve su to potvrdili poslovično načitani bibliotekari.

Kakav je odnos ministarstva prema Nacionalnom savetu i da li ćete nastaviti sa radom kako ste i dosad?

Član Nacionalnog saveta za kulturu koji živi daleko od Beograda mora da se snađe za put, jer ga niko ne pita kako je došao i da li mu je potrebna džebana. U pozivu mu piše da se još ne zna u čijem prostoru će sednica biti i da će obavest primiti naknadno. Kada član-pešak nađe mesto za sastanak Saveta, pred ulazom može da kupi ostavljenu kafu protiv dremeža ili čaj za podgrevanje predloga. Kada član uporno radi, predlaže i traži rešenja, državni sekretari daju mu ukor iz vladanja, isteruju ga sa časa, a ministar o svemu piše literarne sastave od kojih se izlapelom članu diže kosa na glavi.

Ima li uopšte pomaka u kulturnoj politici zemlje?

Nacionalni savet za kulturu ocenio je i dao predloge strateškim tekstovima što su ih pisale ruke koje su bile u trendu a potom u megatrendu. Ruke je naručilo Ministarstvo kulture. Posao je nezavršen. Strategija za razvoj kulture ne postoji. Ni u čuperku nema kulturne politike. To nije mogućno. Ne postoji politika koja je kulturna. Kako se god okrenemo, kultura nam je pozadi, kazuje srpski Jao.