Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.01.2022. 11:23
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Маја Пелевић, драмска списатељица
Интимно је политичко

Ускоро ће бити много већа храброст направити представу која ће се бавити неком врстом личног запажања, него инсистирати на политичком памфлету који у својој суштини не покреће никаква озбиљна политичка питања



Пре годину дана написала је текст Последице, који је прошле недеље премијерно изведен у Битеф театру. Каже да је то њена лична прича која сублимира у један текст све чиме се до сада бавила. Када га је написала, схватила је да не може да замисли да то било ко други игра осим ње. Иначе, већ се опробала као глумица, а посебно је занимљиво да је летос са Паолом Мађелијем  играла у његовој интимној причи Његош и ја на Котор арт фестивалу.

За своју представу каже да је другачија, да је измештена, да је веома лична и да гледаоца подстиче на преиспитивање. У извођењу овог текста помажу јој композиторке Ања Ђорђевић и Светлана Мараш. Ауторка је у представи кренула од себе и из себе, изложила се на сцени и себе ставила у незавидан положај.

Укупно десетак драма Маје Пелевић изведено је на сценама у Београду, у Србији, те би за списатељицу која има 32 године могло да се каже како живи у земљи великих могућности да ради:
„Могло би се и тако рећи. Ја припадам специфичној генерацији младих писаца  који су заједно били представници нове драме, како су нас назвали. За то је можда најзаслужнији Милош Кречковић, који је покренуо нову драму у Народном позоришту и кренуо да окупља младе писце који су били на крају студија или су тек завршили. Покренуо је радионице које су подразумевале и неку врсту интернационалне сарадње, путовали смо, сазнавали нове тенденције у савременој драми, читали, радили... А онда су и позоришта почела да  препознају савремено домаће драмско писање као нешто што би могло да буде занимљиво. Тако се догодио налет нових писаца међу којима сам била и ја.“

Имали сте шансу?
То је тачно, али с друге стране, нико од нас у овом тренутку није запослен, неки су емигрирали из земље, и нисмо ни на каквим позицијама. Ја никада нисам имала стални посао, у међувремену сам и докторирала, али ни то ми није баш много помогло. Када сам се пријавила на ФДУ за место асистента, нису ме примили под изговором да сам преквалификована.

Пројекат Они живе, који сте радили са колегом Миланом Марковићем, остао је упамћен по томе што сте уз приступницу за учлањивање у странке приложили и текст Знање и пропаганда Јозефа Гебелса из 1928. године у коме сте изменили само три речи. Сви су то прихватили, а када сте обелоданили истину, доживели сте својеврсно неприхватање у јавности?


Не бих казала да је то било неприхватање. Пре су то биле неке препреке. Ми смо у то време радили у уредништву Сцене  и требало је да урадимо текст о положају младог уметника у данашњој културној политици. Пошто је то била давно испричана прича и нисмо знали шта бисмо ново ту казали, одлучили смо да идемо у све постојеће странке и да се учланимо у њих, и да наш одговор на тему буду одштампане приступнице. То је трајало три месеца, ми смо крили да смо им понудили Гебелсов текст и да смо ту зарад наше идеје. Када смо хтели да изведемо пројекат у Југословенском драмском позоришту, в. д. директора позоришта нас је, након што је добила текст на увид, цензурисала, и онда се пројекат догодио у Дому омладине, уз огромно интересовање публике. Било је ту много младог света који нас је питао шта ћемо да радимо следеће. Милан им је узвраћао: А шта ћете ви следеће да урадите? Ми смо показали да су страначки програми готово исти, да не можеш да разликујеш левицу од деснице, у ствари права левица и не постоји. Сада, 2013, ми доживљавамо да се једна партија која је била екстремно националистичка декларише као проевропска. Показали смо да све партије личе једна на другу, да алтернатива не постоји и да смо им с разлогом послали један те исти текст. А оно што постоји у тој Гебелсовој пропаганди доказује тзв. невидљиву идеологију која је најопаснија, и зато је његов текст могао да се провуче кроз све партије, какве год да су идеолошке оријентације.

Шта је ваша прва спознаја идеологија?


Мислим да је то био скуп социјалних норматива који су ме окруживали у времену одрастања, од основне школе, пошто, као што знамо, постоји мноштво државних идеолошких апарата. Верујем да је немогуће живети ван идеологије и да је тешко избећи позиционирање унутар доминантног идеолошког дискурса. Ја сам расла у комунистичкој породици која је веровала у вредности те идеологије у најпозитивнијем смислу те речи, због чега су касније и били разочарани. За мене је идеологија оно што Алтисер назива средством којим друштвене групе стварају и репродукују услове сопственог постојања.

Због целе сатанизације комунизма у овом новом неолибералном поретку, изгубиле су се и оне позитивне вредности заједништва, солидарности и све га другог што је представљало скуп вредности једног уништеног система.  Мислим да је данас јако битно деци предочити шта све постоји ван система коме су они тренутно брутално изложени, и у коме је новац једина и искључива мера вредности. А на солидарност се, на пример, гледа као на врсту хуманитарне помоћи, а не као део свакодневног живљења. Нажалост, данашња генерација младих виси у безваздушном простору и не зна где удара.

Левица као идеја је нестала и овде. Како то објашњавате?

Мислим да људи не верују да у оваквом систему нешто може да функционише као партија. Нити верују у могућност промене. Али, левица постоји у неким мањим групама које покушавају да делују локално.

Али, промена нема ако се не уђе у систем?

Није то сасвим тачно. Ја сам три године била хонорарна драматуршкиња у Народном позоришту  Мислила сам да могу да утичем на тај систем, да га изнутра мењам, али то се показало немогућим. Три дана пошто сам  отпуштена, све се вратило на оно како је било. Иначе, отпуштена сам пет дана након што сам добила Стеријину награду. И све то што сам радила деловало је као узалудан труд.

Није баш лако мењати национални театар на начин на који сте ви то мислили. Постоје и друге сцене, алтернативне и остале, где можете да пробате?

Постоје, наравно и оне ће увек постојати. И оног момента када се и таква сцена институционализује, а то је свима њима идеал, онда и уметник који ту ради потпада под утицај институције. С друге стране, уобичајено је да званичне институције желе да контролишу независну сцену, да је ставе под своје окриље. Волела бих да нека врста независне сцене постане мејнстрим алтернатива, али се бојим да се то неће задуго десити у овој држави. Овде је тешко замисливо оно што вам се догађа у Европи, као мени у Бечу, да сам шест сати стајала у реду да сачекам да неко врати карту од 50 евра за Пину Бауш, па да је ја купим.
Оно чега се ја плашим је упорно сервирање тржишног система вредности као јединог могућег, упоран захтев да култура мора саму себе да издржава. Брине ме да ће тај тржишни модел који функционише на нивоу привреде и економије да се пребаци и у културу и тог тренутка ће све отићи дођавола, то ће бити безнађе за културу.

Како доживљавате позоришни обрачун са скоријом прошлошћу, о чему сведоче и представе о Зорану Ђинђићу?

Имам неку  врсту презасићења том врстом театра и верујем да следи враћање на сцену старе тезе - интимно је политичко насупрот тзв. политичким представама које су заправо крајње аполитичне . И биће много већа храброст направити представу која ће се бавити неком врстом личног запажања, него инсистирати на политичком памфлету који у својој суштини не покреће никаква озбиљна политичка питања. Тешко је уверити некога да се пуким драњем може приказивати револуција, а заправо нема нигде ни р од револуције. Нити се може јавно дизати шака и пропагирати револуција која би донела промене, а приватно радити све супротно.

Који је систем вредности вама данас близак због своје хуманости?

Занимљиво је живети у Скандинавији, на пример, али морате имати у виду да су они богати јер имају нафту која им је поклон с неба, односно из мора, бар кад је о Норвешкој реч. Те земље имају добре социјалне програме који човека чувају од непријатности којима смо ми изложени, ту се осећа снага државе. Ипак, чак и у тим државама се види једна врста повратка ксенофобије, иако су оне биле веома отворене према странцима. Данас мислим да је и у тим друштвима на делу својеврстан национализам.

За Београд се каже да је отворен град, да је Србија отворена земља, а ипак, често смо сведоци отворених непријатељстава према другом, другачијем. Која вас овдашња фобија највише плаши?

Сви проблеми друштва, Србије, кад је о нетолеранцији реч, могу да се сагледају и у Београду. Мене брине јачање деснице која је била јака и током деведесетих, а онда је мало утихнула почетком двехиљадите, да би данас опет била на сцени. Ми данас живимо у држави у којој последње три године не може да се одржи Прајд јер су профашистичке групе јаче од државе па се онда може закључити да је Србија капитулирала пред профашистима. Те профашистичке организације не само да нису забрањене, већ неке од њих чак и одлучују о култури једног града, као што то чине Двери у Новом Саду. С друге стране, знамо што се дешавало са нехуманим исељавањима ромских насеља за време Ђиласове ”страховладе” у Београду, док је средња бела класа на Врачару и Дорћолу добијала нове контејнере и осталу шминку. Тако да не мањкамо у расистичким, сексистичким и осталим испадима. Пре неколико дана је певач Жељко Јоксимовић на телевизији са националном фреквенцијом у емисији Икс фактор увредио транссексуалну особу и није хтео да јој да глас зато што се њему то не допада и тиме јавно дао легитимитет дискриминацији. У некој нормалној држави, Жељко Јоксимовић би био тужен и избачен из емисије, што се у Србији наравно није догодило.



Радмила Станковић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Иван Мркић, министар спољних послова

Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме, и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам. Треба да буде добра личност, образована, да зна језик савршено, да воли САД, али не толико да заборави на своју земљу. Ја то овде немам. Енде.

Прочитајте све мисли
bg