Intimno je političko

Pre godinu dana napisala je tekst Posledice, koji je prošle nedelje premijerno izveden u Bitef teatru. Kaže da je to njena lična priča koja sublimira u jedan tekst sve čime se do sada bavila. Kada ga je napisala, shvatila je da ne može da zamisli da to bilo ko drugi igra osim nje. Inače, već se oprobala kao glumica, a posebno je zanimljivo da je letos sa Paolom Mađelijem igrala u njegovoj intimnoj priči NJegoš i ja na Kotor art festivalu.

Za svoju predstavu kaže da je drugačija, da je izmeštena, da je veoma lična i da gledaoca podstiče na preispitivanje. U izvođenju ovog teksta pomažu joj kompozitorke Anja Đorđević i Svetlana Maraš. Autorka je u predstavi krenula od sebe i iz sebe, izložila se na sceni i sebe stavila u nezavidan položaj.

Ukupno desetak drama Maje Pelević izvedeno je na scenama u Beogradu, u Srbiji, te bi za spisateljicu koja ima 32 godine moglo da se kaže kako živi u zemlji velikih mogućnosti da radi:
Moglo bi se i tako reći. Ja pripadam specifičnoj generaciji mladih pisaca koji su zajedno bili predstavnici nove drame, kako su nas nazvali. Za to je možda najzaslužniji Miloš Krečković, koji je pokrenuo novu dramu u Narodnom pozorištu i krenuo da okuplja mlade pisce koji su bili na kraju studija ili su tek završili. Pokrenuo je radionice koje su podrazumevale i neku vrstu internacionalne saradnje, putovali smo, saznavali nove tendencije u savremenoj drami, čitali, radili... A onda su i pozorišta počela da prepoznaju savremeno domaće dramsko pisanje kao nešto što bi moglo da bude zanimljivo. Tako se dogodio nalet novih pisaca među kojima sam bila i ja.

Imali ste šansu?
To je tačno, ali s druge strane, niko od nas u ovom trenutku nije zaposlen, neki su emigrirali iz zemlje, i nismo ni na kakvim pozicijama. Ja nikada nisam imala stalni posao, u međuvremenu sam i doktorirala, ali ni to mi nije baš mnogo pomoglo. Kada sam se prijavila na FDU za mesto asistenta, nisu me primili pod izgovorom da sam prekvalifikovana.

Projekat Oni žive, koji ste radili sa kolegom Milanom Markovićem, ostao je upamćen po tome što ste uz pristupnicu za učlanjivanje u stranke priložili i tekst Znanje i propaganda Jozefa Gebelsa iz 1928. godine u kome ste izmenili samo tri reči. Svi su to prihvatili, a kada ste obelodanili istinu, doživeli ste svojevrsno neprihvatanje u javnosti?

Ne bih kazala da je to bilo neprihvatanje. Pre su to bile neke prepreke. Mi smo u to vreme radili u uredništvu Scene i trebalo je da uradimo tekst o položaju mladog umetnika u današnjoj kulturnoj politici. Pošto je to bila davno ispričana priča i nismo znali šta bismo novo tu kazali, odlučili smo da idemo u sve postojeće stranke i da se učlanimo u njih, i da naš odgovor na temu budu odštampane pristupnice. To je trajalo tri meseca, mi smo krili da smo im ponudili Gebelsov tekst i da smo tu zarad naše ideje. Kada smo hteli da izvedemo projekat u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, v. d. direktora pozorišta nas je, nakon što je dobila tekst na uvid, cenzurisala, i onda se projekat dogodio u Domu omladine, uz ogromno interesovanje publike. Bilo je tu mnogo mladog sveta koji nas je pitao šta ćemo da radimo sledeće. Milan im je uzvraćao: A šta ćete vi sledeće da uradite? Mi smo pokazali da su stranački programi gotovo isti, da ne možeš da razlikuješ levicu od desnice, u stvari prava levica i ne postoji. Sada, 2013, mi doživljavamo da se jedna partija koja je bila ekstremno nacionalistička deklariše kao proevropska. Pokazali smo da sve partije liče jedna na drugu, da alternativa ne postoji i da smo im s razlogom poslali jedan te isti tekst. A ono što postoji u toj Gebelsovoj propagandi dokazuje tzv. nevidljivu ideologiju koja je najopasnija, i zato je njegov tekst mogao da se provuče kroz sve partije, kakve god da su ideološke orijentacije.

Šta je vaša prva spoznaja ideologija?

Mislim da je to bio skup socijalnih normativa koji su me okruživali u vremenu odrastanja, od osnovne škole, pošto, kao što znamo, postoji mnoštvo državnih ideoloških aparata. Verujem da je nemoguće živeti van ideologije i da je teško izbeći pozicioniranje unutar dominantnog ideološkog diskursa. Ja sam rasla u komunističkoj porodici koja je verovala u vrednosti te ideologije u najpozitivnijem smislu te reči, zbog čega su kasnije i bili razočarani. Za mene je ideologija ono što Altiser naziva sredstvom kojim društvene grupe stvaraju i reprodukuju uslove sopstvenog postojanja.

Zbog cele satanizacije komunizma u ovom novom neoliberalnom poretku, izgubile su se i one pozitivne vrednosti zajedništva, solidarnosti i sve ga drugog što je predstavljalo skup vrednosti jednog uništenog sistema. Mislim da je danas jako bitno deci predočiti šta sve postoji van sistema kome su oni trenutno brutalno izloženi, i u kome je novac jedina i isključiva mera vrednosti. A na solidarnost se, na primer, gleda kao na vrstu humanitarne pomoći, a ne kao deo svakodnevnog življenja. Nažalost, današnja generacija mladih visi u bezvazdušnom prostoru i ne zna gde udara.

Levica kao ideja je nestala i ovde. Kako to objašnjavate?

Mislim da ljudi ne veruju da u ovakvom sistemu nešto može da funkcioniše kao partija. Niti veruju u mogućnost promene. Ali, levica postoji u nekim manjim grupama koje pokušavaju da deluju lokalno.

Ali, promena nema ako se ne uđe u sistem?

Nije to sasvim tačno. Ja sam tri godine bila honorarna dramaturškinja u Narodnom pozorištu Mislila sam da mogu da utičem na taj sistem, da ga iznutra menjam, ali to se pokazalo nemogućim. Tri dana pošto sam otpuštena, sve se vratilo na ono kako je bilo. Inače, otpuštena sam pet dana nakon što sam dobila Sterijinu nagradu. I sve to što sam radila delovalo je kao uzaludan trud.

Nije baš lako menjati nacionalni teatar na način na koji ste vi to mislili. Postoje i druge scene, alternativne i ostale, gde možete da probate?

Postoje, naravno i one će uvek postojati. I onog momenta kada se i takva scena institucionalizuje, a to je svima njima ideal, onda i umetnik koji tu radi potpada pod uticaj institucije. S druge strane, uobičajeno je da zvanične institucije žele da kontrolišu nezavisnu scenu, da je stave pod svoje okrilje. Volela bih da neka vrsta nezavisne scene postane mejnstrim alternativa, ali se bojim da se to neće zadugo desiti u ovoj državi. Ovde je teško zamislivo ono što vam se događa u Evropi, kao meni u Beču, da sam šest sati stajala u redu da sačekam da neko vrati kartu od 50 evra za Pinu Bauš, pa da je ja kupim.
Ono čega se ja plašim je uporno serviranje tržišnog sistema vrednosti kao jedinog mogućeg, uporan zahtev da kultura mora samu sebe da izdržava. Brine me da će taj tržišni model koji funkcioniše na nivou privrede i ekonomije da se prebaci i u kulturu i tog trenutka će sve otići dođavola, to će biti beznađe za kulturu.

Kako doživljavate pozorišni obračun sa skorijom prošlošću, o čemu svedoče i predstave o Zoranu Đinđiću?

Imam neku vrstu prezasićenja tom vrstom teatra i verujem da sledi vraćanje na scenu stare teze - intimno je političko nasuprot tzv. političkim predstavama koje su zapravo krajnje apolitične . I biće mnogo veća hrabrost napraviti predstavu koja će se baviti nekom vrstom ličnog zapažanja, nego insistirati na političkom pamfletu koji u svojoj suštini ne pokreće nikakva ozbiljna politička pitanja. Teško je uveriti nekoga da se pukim dranjem može prikazivati revolucija, a zapravo nema nigde ni r od revolucije. Niti se može javno dizati šaka i propagirati revolucija koja bi donela promene, a privatno raditi sve suprotno.

Koji je sistem vrednosti vama danas blizak zbog svoje humanosti?

Zanimljivo je živeti u Skandinaviji, na primer, ali morate imati u vidu da su oni bogati jer imaju naftu koja im je poklon s neba, odnosno iz mora, bar kad je o Norveškoj reč. Te zemlje imaju dobre socijalne programe koji čoveka čuvaju od neprijatnosti kojima smo mi izloženi, tu se oseća snaga države. Ipak, čak i u tim državama se vidi jedna vrsta povratka ksenofobije, iako su one bile veoma otvorene prema strancima. Danas mislim da je i u tim društvima na delu svojevrstan nacionalizam.

Za Beograd se kaže da je otvoren grad, da je Srbija otvorena zemlja, a ipak, često smo svedoci otvorenih neprijateljstava prema drugom, drugačijem. Koja vas ovdašnja fobija najviše plaši?

Svi problemi društva, Srbije, kad je o netoleranciji reč, mogu da se sagledaju i u Beogradu. Mene brine jačanje desnice koja je bila jaka i tokom devedesetih, a onda je malo utihnula početkom dvehiljadite, da bi danas opet bila na sceni. Mi danas živimo u državi u kojoj poslednje tri godine ne može da se održi Prajd jer su profašističke grupe jače od države pa se onda može zaključiti da je Srbija kapitulirala pred profašistima. Te profašističke organizacije ne samo da nisu zabranjene, već neke od njih čak i odlučuju o kulturi jednog grada, kao što to čine Dveri u Novom Sadu. S druge strane, znamo što se dešavalo sa nehumanim iseljavanjima romskih naselja za vreme Đilasove strahovlade u Beogradu, dok je srednja bela klasa na Vračaru i Dorćolu dobijala nove kontejnere i ostalu šminku. Tako da ne manjkamo u rasističkim, seksističkim i ostalim ispadima. Pre nekoliko dana je pevač Željko Joksimović na televiziji sa nacionalnom frekvencijom u emisiji Iks faktor uvredio transseksualnu osobu i nije hteo da joj da glas zato što se njemu to ne dopada i time javno dao legitimitet diskriminaciji. U nekoj normalnoj državi, Željko Joksimović bi bio tužen i izbačen iz emisije, što se u Srbiji naravno nije dogodilo.