Кад аномалија постане егзистенција


Филм Мамарош дебитанта Момчила Мрдаковића је, по временском опсегу свога настајања, јединствен пример у српској кинематографији новијег доба.



Филм који је на разне начине интригирао годинама, појављује се у тренутку када су га многи отписали. Што је још значајније, појављује се у години у којој српски филм осим Голубовићевих Кругова једва да је и био вредан критичког осврта. С антологијским Клипом 2012. и Парадом у 2011. српски филм је био конкурентна европска кинематографија, Кругови по свему судећи аспирирају и на више од тога, те се Мамарош појављује у тренутку када треба да оправда овај мали српски филмски узлет. У садашњој агоничној економској ситуацији српске кинематографије, њему је, заправо, припала улога стабилизујућег филма. Или, још боље, транзиционог филмског модела који би, с једне стране српски филм дефинитивно усмерио ка биоскопском филму, а притом (као и неки ретки новији српски филмови) задржао привилегију несумњивог ауторства.
Мамарош није први филм који мири ове привидно неусагласиве супротности!

Реч је о особеном, џармушовском типу филма који, слично Џармушовој опсервацији малог човека, аутсајдера и губитника, усаглашава своје наративне претензије са веома особеним типом хумора. Мамарош прати избегличко путешествије београдског киноаператера и филмофила од Београда преко Будимпеште до Њујорка, у тренутку бомбардовања Београда 1999, који на тај пут са собом води и своју мајку… У питању је култивисан, визуелно веома конзистентан филм који за нешто образованијег филмског гледаоца има додатно значење утемељено пре свега на низу филмских реферирања и цитатолошких момената. Ова места у филму призивају историју филма као јунакову вокацију, али и као судбину, а притом не оптерећују филм и чине га лаким за праћење. Овај индивидуални, интимистички план, суштински је једини за који је Мрдаковић заинтересован. У Мамарошу нема позадинских политичких алузија или метафора у виду глобалног катализатора, премда је јунакова изгнаничка одисеја условљена њиме. Мамарош је пре свега духовит, инвентиван, занимљив и повремено режијски веома убедљив филм. То је најпре из разлога свог бизарног, надреалистичког хумора, којим Мрдаковић никада не кокетира већ он постаје конститутивни део јунакових подвојених светова.

Коњ у склоништу, мечка која излази из гепека, избегнути судар аутомобила и млазњака његови су означитељи за једну другу стварност која постаје индикативна не само на равни јунакове животне констелације, но и на плану његове халуцинаторне пројекције, у којој он као  чедо филма више не прави разлику између филма и живота. Сам живот постаје тако својеврсни филм у којем се губе реалистички репери рецепције и аномалија постаје сама егизистенција.

Оно џармушовско у Мамарошу је и потпуна незаинтересованост његовог јунака за интегрисаност у социјални систем, баш као и његов узмак пред политичком одговорношћу. Иронијски путокази овог филма су бројни и као у особеном типу хумора једног Милоша Формана, понекад имају анархистичке предзнаке. Ови делови филма пре свега не оптерећују ритмичку структуру филма, а нису ни дисфункционални гледе јунакових ”наочара” којима он сагледава ”стварност”. Неколико успешних елипси, конструктивна употреба осветљења, или режијска бравура дивљања у америчком културном центру, па све до рада с одличним глумачким тандемом Богдан Диклић – Мира Бањац говоре о Мрдаковићевом схватању редитељског посла. 

Оно што Мамарошу уистину недостаје, а што је типична бољка српског филма је мало више робусности, снаге и зналачке агресивности која би, у сагоревању његовог јунака видела ватру а не пламичак.



Мирољуб Стојановић