Neekranizovani pejzaži

Na otvaranju ove izložbe bilo je mnoštvo posetilaca kakvo se u Cvijeti ne pamti poslednjih godina.
Da li je takva poseta znak da kulturna beogradska publika pokazuje zasićenost ponudom umetničke produkcije u znaku nove umetničke prakse, krcate projektima, konceptima, instalacijama, video-radovima i performansima, iritirana dodatno ovogodišnjim Oktobarskim salonom... Biva li to zbilja da su se ljudi zaželeli slika?

Bilo bi zanimljivo znati da li je u tom mnoštvu prisutnih bilo i onih koji su se, puni empatije prema kreacijama aktivista nove prakse, pitali otkud danas ispade taj lider davno zaboravljene nove figuracije slikarstva iz sedamdesetih. Vredi li uopšte gledati tvorevine te stare stvaralačke opcije, osim što je korisno videti koliko je u tzv. visokom modernizmu osme decenije prošlog veka bilo recidiva neautentičnog estetizma klasične umetničke doktrine. Ti recidivi vide se kod Lalića u reprezentativnosti njegovog figuralnog načina likovnog izražavanja, koliko i u samoj izražajnosti takvog slikarskog jezika. U ono vreme, sedamdesetih, kada se odlučivalo o biti ili ne biti slikarstva, kada je ta umetnost prestala da bude likovna i postala vizuelna, Ratko Lalić je ostao u taboru onih koji nisu prihvatili Grinbergovu epistemu po kojoj se suština slike otkriva onda kada se liši traga emotivnosti i ekspresije... Umesto da se mane četke i štafelaja, i počne da konceptualizuje svoje kontemplacije, Lalić se, gle čuda, vraća prirodi!...

Lalićev recept je čudna vrsta neekranizovanog pejzaža, jeretičkog antimotiva, nađenog prividno nasumice, u slučajno opaženim detaljima ruralnog ambijenta, u budžacima zaraslim u trnje i travuljinu, zaparloženim u busenju, pokrivenim strnjikom, zakrčenim suvom šašom, u hrpama ocvalog, uvenulog bilja, i tu skrivenim začudnim bojama. Ono što klasični pejzažista ne bi ni opazio, Lalić je promovisao kao temu svoga slikarstva. Bio je to čin odlučnog napuštanja urbanog ambijenta kao znak zasićenosti likovima velikog sveta. Takav čin odražava snuždeno skretanja u stanu sa zvanične trase, sa pogledom preda se, na početku traženja nekog novog, drugačijeg horizonta.

Takvim gestom, Lalić je uzvratio na izazove uzrujanih agitatora neoavangarde, žustro usmerenih u suprotnom pravcu prema čeznutom mestu na kome umetnost ima da se potvrdi u stanju stvarne prisutnosti. Laliću - i ne samo njemu - činilo se tuđe to insistiranje na egzaktnosti postslikarske redukcije tragova ekspresije, kojom, čuj dobro, slikarstvo tek treba da utvrdi svoj ontološki identitet.

Kao da ekspresivnost izraza egzistencijalnog sadržaja slike nije prirodno svojstvo njenog bivstva. Zar se nastala šupljina na mestu koje je ispunjavala ta izražajna sadržina može više vrednovati, pitao se Lalić.
Izvesno da među posetiocima Lalićeve retrospektive neće biti mnogo onih koji su kadri da na gore izloženi način slede njegovu stvaralačku intenciju. Ali, njena snaga je i bez toga dovoljna da svakog ko pogleda izložene Lalićeve slike oseti da one nisu izgubile nimalo od svoje stvaralačke relevancije i životnog značaja, uprkos svemu što se u umetnosti dogodilo u poslednje četiri decenije