Неекранизовани пејзажи
У уметничком павиљону ,,Цвијета Зузорић“ на Калемегдану у току је ретроспективна изложба сликарског опуса Ратка Лалића (1944) приређена поводом четрдесете годишњице његовог уметничког рада.
На отварању ове изложбе било је мноштво посетилаца какво се у „Цвијети“ не памти последњих година.
Да ли је таква посета знак да културна београдска публика показује засићеност понудом уметничке продукције у знаку „нове уметничке праксе“, крцате пројектима, концептима, инсталацијама, видео-радовима и перформансима, иритирана додатно овогодишњим Октобарским салоном... Бива ли то збиља да су се људи зажелели слика?
Било би занимљиво знати да ли је у том мноштву присутних било и оних који су се, пуни емпатије према креацијама активиста „нове праксе“, питали откуд данас испаде тај лидер давно заборављене нове фигурације сликарства из седамдесетих. Вреди ли уопште гледати творевине те старе стваралачке опције, осим што је корисно видети колико је у тзв. високом модернизму осме деценије прошлог века било рецидива неаутентичног естетизма класичне уметничке доктрине. Ти рецидиви виде се код Лалића у репрезентативности његовог фигуралног начина ликовног изражавања, колико и у самој изражајности таквог сликарског језика. У оно време, седамдесетих, када се одлучивало о „бити или не бити“ сликарства, када је та уметност престала да буде „ликовна“ и постала „визуелна“, Ратко Лалић је остао у табору оних који нису прихватили Гринбергову епистему по којој се суштина слике открива онда када се лиши трага емотивности и експресије... Уместо да се мане четке и штафелаја, и почне да концептуализује своје контемплације, Лалић се, гле чуда, враћа природи!...
Лалићев рецепт је чудна врста „неекранизованог“ пејзажа, јеретичког антимотива, нађеног привидно насумице, у случајно опаженим детаљима руралног амбијента, у буџацима зараслим у трње и травуљину, запарложеним у бусењу, покривеним стрњиком, закрченим сувом шашом, у хрпама оцвалог, увенулог биља, и ту скривеним зачудним бојама. Оно што класични пејзажиста не би ни опазио, Лалић је промовисао као тему свога сликарства. Био је то чин одлучног напуштања урбаног амбијента као знак засићености ликовима великог света. Такав чин одражава снуждено скретања у стану са званичне трасе, са погледом преда се, на почетку тражења неког новог, другачијег хоризонта.
Таквим гестом, Лалић је узвратио на изазове узрујаних агитатора неоавангарде, жустро усмерених у супротном правцу према чезнутом месту на коме уметност има да се потврди у стању „стварне присутности“. Лалићу - и не само њему - чинило се туђе то инсистирање на егзактности „постсликарске“ редукције трагова експресије, којом, чуј добро, сликарство тек треба да утврди свој онтолошки идентитет.
Као да експресивност израза егзистенцијалног садржаја слике није природно својство њеног бивства. Зар се настала шупљина на месту које је испуњавала та изражајна садржина може више вредновати, питао се Лалић.
Извесно да међу посетиоцима Лалићеве ретроспективе неће бити много оних који су кадри да на горе изложени начин следе његову стваралачку интенцију. Али, њена снага је и без тога довољна да сваког ко погледа изложене Лалићеве слике осети да оне нису изгубиле нимало од своје стваралачке релеванције и животног значаја, упркос свему што се у уметности догодило у последње четири деценије
Ђорђе Кадијевић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар |
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Иван Мркић, министар спољних послова
Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме, и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам. Треба да буде добра личност, образована, да зна језик савршено, да воли САД, али не толико да заборави на своју земљу. Ја то овде немам. Енде.
Прочитајте све мисли  |
|
|
