Slon i golubica

Hej, Maestro! Senjor Rivera! Ovde sam! Ne pravite se da me ne vidite! Siđite, molim vas! Želim nešto da vas pitam. U stvari, donela sam neke svoje slike i želim da ih pogledate. Da kažete šta mislite. Ne mogu doći sutra. Moram da znam odmah, valjaju ili ne... I neću se pomeriti sa ovog mesta dok ne siđete sa te proklete skele i pogledate ih. Smejte se koliko želite, sinjor Rivera, ali veoma sam ozbiljna.
***

Srce mi lupa ko ludo. Skoro da ne mogu da udahnem. I onaj užasni bol u desnoj nozi, vratio se. Pulsira u ritmu mog srca. Ali neću obraćati pažnju na njega. Namerno isturam bolnu nogu napred i svom snagom se oslanjam na nju. Ni štap nisam ponela. Ali, neka samo proba da me odgurne odavde. Ne idem ja nikuda dok ne pogleda moje slike. Gledam ga kako me odozgo posmatra. Poput gladnog astečkog boga Sunca spremnog da proždere još jednu žrtvu da bi se odobrovoljio.
Pa, neka mu bude.

***
Silazim niz skelu nevoljno, polako, ali ipak silazim. Mora da sam sasvim poludeo. Oni iz Ministarstva prosvete mi svakodnevno dišu za vrat. Maestro, vaš mural ... kada će biti gotov? Postajemo nestrpljivi, svečano otvaranje ove zgrade trebalo je da bude još pre dve nedelje. Platili smo vas unapred, kao što ste tražili, pa zar ne možete onda požuriti? Glupave neznalice. Platili su me, ha! Zalepili su mi cenu na debelo dupe, pa bi sad trebalo da štancujem umetnost poput štamparije. To kod Dijega Rivere ne ide baš tako lako. Dijego Rivera je UMETNIK.
Mršavo stvorenje drhturi u mojoj senci. Ali me gleda pravo u oči. Guste obrve, poput gavranovih krila, istovremeno naružuju i oživljavaju njeno lice. Stoji preda mnom u muškom odelu, kose čvrsto vezane u punđu. Korice sa svojim slikama čvrsto steže uz grudi. Kakva čudna devojka.

***
Udišem čudnu mešavinu mirisa. Boje. Terpentina. NJegove kože.
Zovem se Frida. Moj, inače, promukli glas je sad šaputavo mekan.
Gotovo neprimetno pravim korak ka njemu. Želim da ponovo udahnem onaj njegov miris. Oči mi se same sklapaju.
Hej, šta to radite?! Naglo otvaram oči. Moja fascikla sa slikama je već u njegovim rukama. On je nestrpljivo otvara i nemarno, jedno po jedno platno spušta pred svoje noge.
Mogla bih glasno zaplakati. Kao da gola stojim pred njim. Više ništa ne može sakriti od ovog čoveka. On upravo zuri u moju unutrašnjost.
Moje reči se sapliću jedna o drugu. Nisam došla ovde da flertujemo.... Ja sam ozbiljna devojka i samo želim vaše mišljenje. Ako vam se moje slike sviđaju, kažite mi to, ako ne i to mi kažite. Treba zarađivati za život, a ja nemam vremena za gubljenje.
NJegov gromki smeh. Suze mi kreću na oči. Saginjem se da pokupim slike. Noga me sve više boli. Ne mogu da se podignem iz klečećeg položaja.
Čekaj, čujem njegov šapat. Pruža mi svoju veliku šaku i pomaže da ustanem.

***
S poverenjem se oslanja na mene. NJena desna dojka dodiruje moju mišicu. Malo uzdrhtalo parče mesa. Nešto me steže u grlu. Ona kao da oseća moju tronutost. Gura me od sebe. Hoćete li?, kaže muklo i pokazuje na platna razbacana po zemlji.
Drske boje prskaju pred mojim očima. Terakot. Zelena. Plava. Crvena. Boje Meksika. Putenost i naivnost u isto vreme. Naslikane figure igraju dance macabre. Prolaze me trnci. Kao da je sama ruka smrti ostavila trag na ovim platnima. Svaki naslikani potez osećam svojom utrobom. Ne mogu da prestanem da klimam glavom poput marionete.
A onda među tim razigranim slikama izranja njen autoportret. Spuštam se na kolena. Prstima klizim niz taj dugi otkriveni vrat. Pod jagodicama osećam puls žive žene.

***
Maestro miluje moju naslikanu dvojnicu. Ali ja svaki njegov dodir osećam. Moje lice, usne, ušne školjke, kosa, dojke, struk, ramena bude se pod njegovim prstima. Želim da viknem da stane, ali osećam se smešno. Pa on miluje običnu sliku. Zašto onda stiskam butine jednu uz drugu?

***
Uzimam je za ruku. Gorim.
Tvoje slike, draga moja, govorim joj, tvoje slike i ti... Ne mogu da završim. Ponavljam kao mucavac. Ali znam da ona zna. I da joj reči nisu potrebne.
Frida. Slikarka. Frida. Žena.
Tresem se kao lud u svojim cipelama.

***
Ostavljam ga za sobom i jurim niz ulicu. Bol u nozi je iščezao.
LJudi, gledajte me! Frida šepavica je izlečena.
Jednom rukom stežem svoje slike, a drugom odmotavam punđu i puštam kosu da vijori za mnom.
Maestro me je prepoznao. Živa sam.