Слон и голубица


Ивана Прентовић Кривокапић, професор енглеског језика и књижевности. Објавила је роман Страх од кофера, а ускоро излази и њен нови роман Жена у снегу. Магистрирала је на америчкој драми на Филолошком факултету у Београду. Објављује приче, књижевно-теоријске студије, приказе и преводе са енглеског. Живи и ради у Београду.



Хеј, Маестро! Сењор Ривера! Овде сам! Не правите се да ме не видите! Сиђите, молим вас! Желим нешто да вас питам. У ствари, донела сам неке своје слике и желим да их погледате. Да кажете шта мислите. Не могу доћи сутра. Морам да знам одмах, ваљају или не... И нећу се померити са овог места док не сиђете са те проклете скеле и погледате их. Смејте се колико желите, сињор Ривера, али веома сам озбиљна.
***

Срце ми лупа ко лудо. Скоро да не могу да удахнем. И онај ужасни бол у десној нози, вратио се. Пулсира у ритму мог срца. Али нећу обраћати пажњу на њега. Намерно истурам болну ногу напред и свом снагом се ослањам на њу. Ни штап нисам понела. Али, нека само проба да ме одгурне одавде. Не идем ја никуда док не погледа моје слике. Гледам га како ме одозго посматра. Попут гладног астечког бога Сунца спремног да прождере још једну жртву да би се одобровољио.
Па, нека му буде.

***
Силазим низ скелу невољно, полако, али ипак силазим. Мора да сам сасвим полудео. Они из Министарства просвете ми свакодневно дишу за врат. Маестро, ваш мурал ... када ће бити готов? Постајемо нестрпљиви, свечано отварање ове зграде требало је да буде још пре две недеље. Платили смо вас унапред, као што сте тражили, па зар не можете онда пожурити? Глупаве незналице. Платили су ме, ха! Залепили су ми цену на дебело дупе, па би сад требало да штанцујем уметност попут штампарије. То код Дијега Ривере не иде баш тако лако. Дијего Ривера је УМЕТНИК.
Мршаво створење дрхтури у мојој сенци. Али ме гледа право у очи. Густе обрве, попут гавранових крила, истовремено наружују и оживљавају њено лице. Стоји преда мном у мушком оделу, косе чврсто везане у пунђу. Корице са својим сликама чврсто стеже уз груди. Каква чудна девојка.

***
Удишем чудну мешавину мириса. Боје. Терпентина. Његове коже.
Зовем се Фрида. Мој, иначе, промукли глас је сад шапутаво мекан.
Готово неприметно правим корак ка њему. Желим да поново удахнем онај његов мирис. Очи ми се саме склапају.
Хеј, шта то радите?! Нагло отварам очи. Моја фасцикла са сликама је већ у његовим рукама. Он је нестрпљиво отвара и немарно, једно по једно платно спушта пред своје ноге.
Могла бих гласно заплакати. Као да гола стојим пред њим. Више ништа не може сакрити од овог човека. Он управо зури у моју унутрашњост.
Моје речи се саплићу једна о другу. Нисам дошла овде да флертујемо.... Ја сам озбиљна девојка и само желим ваше мишљење. Ако вам се моје слике свиђају, кажите ми то, ако не и то ми кажите. Треба зарађивати за живот, а  ја немам времена за губљење.
Његов громки смех. Сузе ми крећу на очи. Сагињем се да покупим слике. Нога ме све више боли. Не могу да се подигнем из клечећег положаја.
Чекај, чујем његов шапат. Пружа ми своју велику шаку и помаже да устанем.

***
С поверењем се ослања на мене. Њена десна дојка додирује моју мишицу. Мало уздрхтало парче меса. Нешто ме стеже у грлу. Она као да осећа моју тронутост. Гура ме од себе. Хоћете ли?, каже мукло и показује на платна разбацана по земљи.
Дрске боје прскају пред мојим очима. Теракот. Зелена. Плава. Црвена. Боје Мексика. Путеност и наивност у исто време. Насликане фигуре играју dance macabre. Пролазе ме трнци. Као да је сама рука смрти оставила траг на овим платнима. Сваки насликани потез осећам својом утробом. Не могу да престанем да климам главом попут марионете.
А онда међу тим разиграним сликама израња њен аутопортрет. Спуштам се на колена. Прстима клизим низ тај дуги откривени врат. Под јагодицама осећам пулс живе жене.

***
Маестро милује моју насликану двојницу. Али ја сваки његов додир осећам. Моје лице, усне, ушне шкољке, коса, дојке, струк, рамена буде се под његовим прстима. Желим да викнем да стане, али осећам се смешно. Па он милује обичну слику. Зашто онда стискам бутине једну уз другу?

***
Узимам је за руку. Горим.
Твоје слике, драга моја, говорим јој, твоје слике и ти... Не могу да завршим. Понављам као муцавац. Али знам да она зна. И да јој речи нису потребне.
Фрида. Сликарка. Фрида. Жена.
Тресем се  као луд у својим ципелама.

***
Остављам га за собом и јурим низ улицу. Бол у нози је ишчезао.
Људи, гледајте ме! Фрида шепавица је излечена.
Једном руком стежем своје слике, а другом одмотавам пунђу и пуштам косу да вијори за мном.
Маестро ме је препознао. Жива сам. 



Ивана Прентовић Кривокапић