Plakao sam, priznajem

Probudio se, bio je petak. Našao se s Jankom Tipsarevićem, oko podneva u hotelu. Tim je bio na ručku. Dao je u holu intervju za francuski Lekip. Sedeo s Jankom. Nole se spremao za meč. Poželeo mu je sreću. Dao je nekoliko saveta Dušanu Lajoviću, rekao mu o čemu da misli. Da misli na sebe, ne o važnosti meča, da igra svoju igru, da ne gleda okolo publiku, da igra svoj tenis, razmišlja o svojim udarcima i svojim potezima. Jednostavne stvari, koje u trenutku igrač može da zaboravi. Rekao sam da se opusti što više i uživa u igri. Oni su u Arenu otišli zajedno. Ja sam otišao kući.
Nisam hteo nikoga, gledao sam sve mečeve sam. Puno je tenzije u tim Dejvis kup mečevima, to takmičenje sam oduvek obožavao. A sad sam sprečen čak i da gledam. Zabranjen mi je ulazak u Arenu, priča za NIN Viktor Troicki o najtežim momentima svoje karijere.

PRESUDA
Došao je kući i odmah uključio televizor. Ceremonija tek što je počela, stigao je na vreme. Priča da mu je svašta prolazilo kroz glavu. Nije tamo, a trebalo je da ovo bude njegov meč. Šta se dogodilo, nepravda zbog koje ne može da igra. Telefon je neprekidno zvonio. Nije se odazivao. U glavi haos. Momenat kada je slomljen, taj momenat kada mu je izrečena presuda, najteži je trenutak života, karijere. Ustajao je, legao ponovo, ustajao, sedao na drugo mesto, šetao po sobi.

Nisam imao mira. Pustio sam muziku. Slike iz detinjstva su se smenjivale u glavi dok je meč počinjao. Odrastanje na Dorćolu. U najteže vreme, devedesetih. Moj kraj, nimalo naivan u to vreme, postajao je sve opasniji za moje drugare. Mnogo ih je završilo u tom svetu, na drugoj strani, i nisu baš pravi primer. Ja sam trenirao svakog dana.

Bili su prosečna porodica, roditelji su imali obične poslove i prosečne plate. Pubertet je počeo da ga hvata i roditelji su odlučili da u 13. godini ode iz Srbije na Floridu, najviše zbog tenisa. Tri godine nisam video oca, koji je ostao u Beogradu, baka je bila stara i nije mogla da putuje i nije mogao da je ostavi samu, morao je da ostane s njom. Bio je to težak period. Mama je radila po ceo dan, dva posla. Plaćala je tenis, koji nije bio nimalo jeftin.

Nakon povratka u Beograd nije imao sponzore. Tenis je bio na nuli, ali već je doneo odluku da bude teniser. Roditelji su davali poslednji dinar u tom juniorskom delu karijere da bi uspeo. Na prelasku u seniore nisu više mogli da ga finansiraju. Bio je skoro punoletan i bilo je pitanje kako i da li će nastaviti da igra. Nije bilo više novca i već se pomirio da će prihvatiti neku od ponuda američkih koledža. Bio je april, maj 2005. godine, na koledž je trebalo da krene u avgustu, septembru. U međuvremenu, turniri po Srbiji promenili su stvar. Tada je sve krenulo

Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam gledao mečeve. Sanjao sam da ću postati vrhuski sportista, teniser i zbog tog mog sna moji roditelji su mnogo propatili. Dali su sve od sebe da uspem. Sada, neki pokušavaju da me unište. Čitavog života sam veliki protivnik upotrebe nedozvoljenih supstanci. Poštujem pravila, verujem da sport treba da ostane čist, fer i korektan i nikada u životu nisam pomislio da rizikujem svoju karijeru. Iako je doping test bio negativan, iako sam uradio to što mi je oficijelna doktorka turnira rekla da uradim, iako sam pratio njene instrukcije, kažnjen sam rigorozno i zbog toga ispaštam. Skupo me koštalo to što sam je slušao i što sam joj verovao. Ništa, izdržaću, moram iz ovoga izaći još jači. Svi su me sažaljevali, ali zahvalan sam svima i medijima što su na mojoj strani. Onda čujem, skandiraju moje ime u Areni. Iskreno, nisam to očekivao. Velika podrška od mnogo ljudi, da ne pominjem roditelje, drugove Nole koji daje toliko izjava, neverovatno značajnih i lepih, Janko, sve vreme uz mene.

Dok je meč trajao, porukama su se Viktor i Janko dopisivali. Pitao ga sve i svašta, je li OK, izdržava li. Bio je pored terena, mogao je da sugeriše našim igračima. Gledajući mečeve na televiziji, lakše je uočavao neke stvari na terenu, slao Janku poruke, da bi on prenosio onom ko je na terenu, uglavnom Dušanu, da koriguje igru.

POVRATAK
AT me je tretirao kao kriminalca, to me je slomilo. Ali to skandiranje me podiglo. Nekako me motivisalo da se vratim. Da dokažem da mi je učinjena velika nepravda. To je momenat kada sam prelomio, nakon svih tih odluka i sažaljenja, da moram da ustanem. Dosta s kukanjem. I dalje mi je krivo, ali nisam više slomljen. Živ sam, zdrav, idemo dalje. I vraćam se sledeće godine.

Najteži momenti, dok sam posmatrao dešavanja u Areni od kuće, bio je poslednji meč, sam početak i kada je Nole dobio zadnji poen, izjednačio na 2:2 protiv Berdiha. To me je vratilo u 2010. godinu, kada sam ja bio taj koji je trebalo da igra odlučujući peti meč. Sve te emocije, uzbuđenje, panika i teren. Sve što sam preživljavao pred taj peti meč, sve se vratilo. I znao sam. Znao sam u kojoj se situaciji nalazi Dušan. Osećao sam kao da sam se vratio tri godine unazad i da sam na terenu. Da sam ja taj koji treba da igra. I ta radost koju sam osećao nakon meča. Ovaj put nismo imali sreće. Janko nije mogao da igra, siguran sam da je bio tu, uspeli bi. Teško mi je pao poraz.

Uveče je tim imao gala večeru. Nije bio tamo. Još jedna zabrana. Janko je tada rekao: E, neću u inat. Neću zbog mog brata Viće. I bili su zajedno. Janko je poveo svoju ženu i otišli su na večeru, samo njih troje, a onda na piće.
U meni je ponovo proradio inat. A u stvari, u nama iz Srbije sve vreme, bez obzira na to koliko je ko talentovan, koliko je neko manjak talenta nadoknađivao radom i trudom, ono što je nas, na koje niko nikada nije računao, razlikovalo od drugih jeste inat. Hteli smo pobede uvek više od drugih. Svi žele pobedu, ali to se vidi i kod Noleta, psihički je mnogo jak, jasno uvek više od protivnika želi pobedu. Svi grizu, ali taj srpski inat nas goni da se borimo do poslednjeg daha.