O oceubistvu

Ajde, priznajte pošteno da ste, bar, jednom u životu hteli da ubijete rođenog oca! To je, naravno, strašno, ali je prirodno, to je u prirodi čoveka, to jest, svakog višeg sisara. Evo, polazim od moje sorte i svojte. Moj otac Žarko je hteo da ubije svog Mihajla zato što ga je ovaj, često, po kazni slao da meša blato sa Ciganima na porodičnoj ciglani. Na mog oca sam, pak, digao lopatu kada smo zidali ovu kamenu kuću u Vidovu jer me gađao kofom punog cementa i umalo mi nije slomio cevanicu...

Oceubistvo! Izazovna je to tema, Srbine! Karađorđe je, brale, ubivši oca, lepu karijeru u Srbiji napravio, a i Dostojevski je, sa Karamazovima, svetsku slavu stekao. Oceubistvo, oceubistvo! Ima u tome ne samo nečeg životinjskog, već i biblijskog.
U Pirotu u knjižari Pi-pressa prilazi mi Marjan Đorđević. Prepoznao me po fotki iz kolumne. Pita me šta sada pišem, te mu kažem da sam, upravo, završio Namćora, a završio sam i roman o Tolstoju koji se, pod stare dane, setio da je srpskog porekla i krenuo iz Jasne Poljane za Novi Sad, ali stigao je samo do Astapova; smrt ga je tu sačekala. Roman se, naravno, neće svideti Rusima, kao što im se, sigurno, neće svideti ni knjiga Kljosova sa Harvarda koji tvrdi da su Rusi nastali od Srba arijevaca sa Balkana, i da su sa Jafetom, najstarijim sinom Noja krenuli, pre šest hiljada godina, iz delte Dunava u današnju Rusiju. K. G. Jung, moj guru iz Švice, pomno prisluškuje razgovor sa mojim pirotskim prijateljem, pa mi na uvo šapuće: Da li ti je sada, konačno, jasno, moj dečače! Rusi, kao nezahvalni sinovi, hoće, kroz celu istoriju, Srbe, svoje očeve, da potamane, a pritom da ispadne kako oni Srbe mnogo vole. Da, Ruse drma sindrom arhetipskog oceubistva koji je Dostojevski genijalno opisao...

Klackam se, po noći, u ruskom vozu iz Pirota za Belu Palanku, a pred očima mi slika: Lav Nikolajevič, po ciči zimi, napušta Jasnu Poljanu bežeći ka Srbiji, da umre među svojima... Biljana me, pak, na mobilni, obaveštava da u Beogradu duva snažna košava, ali da to Sašku ne sprečava da mlati reketom na Karaburmi, na Zvezdinim terenima. Stignem ruskim vozom u Palanku, pa, ajd, šipči pešice za Vidovo, po punoj mesečini, a u stopu me prate braća Karamazovi...

Kada sam, konačno, u postelju legao, Radio Beograd me obaveštava da je Šojgu, ruski ministar odbrane, sa srpskim kolegom potpisao ugovor o vojnoj saradnji, a da je Toma Nikolić poklonio pištolj nekom važnom Rusu, nisam razumeo kome i zašto.
Moja Crna mi se zavlači ispod pirotskog ćilima i docira: Da nisi i ti od ruske sorte, od sorte oceubica, pošto su, u ovom pirotskom kraju, do pre sto godina, sinovi ubijali zanemoćale očeve. Lapot, lapot je, u pirotskom kraju, važio, maltene, do pre sto godina...