Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   21.09.2019. 04:02
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
КУЛТУРА | Ирфан Менсур, глумац, редитељ, писац
Недостају ми људи а не човечије рибице

Нисам дозволио да се моје егзотично име нађе на било којој политичкој тезги. Иако сам имао понуда. Не пристајем да будем кловн у том циркусу, плашим се понижења више него смрти и волео бих да доживим екранизацију сценарија који смо написали Срна Ланго и ја. Не морам да играм, могу да вучем и каблове


Фото Дејан Живанчевић

Када је одлучио да ради драму Скупљач, Драгослава Михаиловића, Ирфан Менсур (61) је замолио аутора да му дозволи неке мање интервенције на тексту. Академик Михаиловић му је узвратио: Можете да радите што год хоћете, једино не дозвољавам да допишете једну једину реч! Тако је договорено да овај глумац и редитељ ради  представу која је премијерно изведена на фестивалу Дани Зорана Радмиловића у Зајечару, и за коју је Ирфан Менсур проглашен најбољим глумцем фестивала.  Иако им није у опису посла, жири је саопштио да је по њиховом мишљењу Скупљач и најбоља представа на овом фестивалу.

Београдска публика ће 5. децембра у Атељеу 212 видети ову представу са репертоара  Позоришта Тимочке крајине Зоран Радмиловић. Партнери Ирфана Менсура су глумица Атељеа Татјана Бељакова, која није играла 20 година и Милан Цаци Михајловић, као и колеге из Зајечара Милутин Вешковић и млада Ана Бретшнајдер.

Скупљач је прича о три бивша голооточана са ожиљцима и траумама које носе:
„Ја нисам хтео да причам о Голом отоку.  Мене су занимале судбине људи које су уништене политичким околностима. Политика у позоришту  ме не занима. Она  исплива у први план ако за њу има места у главама оних који то траже. Људи који почну да праве представу мислећи да ће се обрачунати са неким политичким ставом, у старту греше.“

Не верујете у позориште као средство политичке борбе?

Верујем у позориште као врхунску игру са свим циљним групама, од оних најпримитивнијих до врхунских интелектуалаца, у игру која ће у сваком сегменту друштва изазвати другачије реакције. Најпримитивнији  ће се смејати оном најпримитивнијем на сцени, они који мисле, или су задужени да мисле у јeдном друштву, реаговаће на оно што се изговара на сцени препознајући га као опомену, као знак, као подсећање, или само као сећање. Ужасавам се примитивизма који се настањује на позоришној сцени. Ужасавам се естраде која се преноси у позориште и полако га руинира тако што на неки начин преваспитава публику у погрешном смеру. Немам ништа против естраде, она је вид забаве која има своје место у сваком друштву, али не мислим да јој је место у позоришту. Не пристајем да будем кловн у том циркусу и верујем да је прошло време лакрдијаша и кловнова који имају задатак да забављају публику. У мом позоришту публика може бити само околност, не и главна улога.

Зар управо не говорите да то време опет долази?

Да, али ја не желим да пристанем на то. Не желим да верујем ни да ће људи пристајати да дају новац за јефтине сценске трикове који ће им се сервирати на позоришној сцени. Транспаренти су за улицу, жонглери и кловнови за циркус.  Ја знам да има доста мојих колега који живе од те јефтине забаве, који то добро раде и који пристају да буду градски леро, како се у Хрватској лепше назива градска луда. Ја само нећу да будем луда, јер кад бих пристао на то не бих могао мирно да спавам. И ту је крај компромисима.

Али то вас је коштало и тога да вас није било као глумца?

Радим оно што ме задовољава. Некад је то игра, некад режија, некада писање песама за рок и поп музику, а некада је то бивао политички и привредни адвертајзинг.

Писали сте сонгове за свој Кабаре, за своју представу Лакрдијаш, за представу Плава птица, али не знам да сте писали за рок и поп музичаре?

Писао сам речи за један самостални рок пројекат и многе текстове за рокере, али се никада не бих усудио да штампам те текстове јер мислим да су песници, људи од писане речи, посебна категорија и не бих да присвајам њихов посао. Мислим да умем да напишем нешто што ће музика оплеменити.

Шта је значио ваш рад у домену политичког адвертајзинга?

Најпре, ангажман у рекламним агенцијама је управо један од начина да се дистанцирате од реалне политике и директно учествујете у стварању онога како замишљате да треба да изгледа. Потом то претворите у производ, а ускладите га са жељом наручиоца, па тај производ постане тражен и успешан. То је тај ангажман значио за мене. То значи да сам учествовао у креативним тимовима који су радили петнаестак политичких кампања за време разних избора. Радио сам за агенцију коју је водио покојни Иво Лауренчић. У време када нисмо имали дипломатске односе са Хрватском, у тајности коју су од нас захтевали клијенти, у Београду сам био део тима радећи кампању за једну хрватску странку. После избора, на ужас клијента, у хрватском часопису Глобус је објављен тај податак. Радио сам доста и током македонских избора за разне странке.

Не спадате у глумце који се јавно жале да немају посла?

Никада се нећу одрећи глуме, али сам схватио да поред глуме умем да радим и друге ствари. И све то друго што радим углавном ми представља задовољство. Посебно ако неко примети да је то добро. Ја сам одлучио да трајем, и тако је од 1974. године када сам почео да играм, када сам постао члан Југословенског драмског позоришта. И све добро што ми се догађа, као што је и ова награда у Зајечару, прија ми као знак да добро трајем. Наравно да сам нарцисоидан, наравно да волим да ме воле, наравно да ме занима шта људи мисле о мени, али ја имам циљну групу којој  се обраћам и не идем преко граница које сам себи поставио.

Tакав, помало елитистички избор, кошта?

Да будем искрен, моје егзотично име и презиме стављено на тезгу политичке пијаце, бивало је веома цењено и  веома скупо. Ја, међутим, ниједног тренутка нисам дозволио да се моје егзотично име нађе на било којој политичкој тезги. Иако сам имао понуда. Да бих мирно спавао, да бих остао частан, да би моја три клинца који имају 29, 20 и 14 година били сигурни у мене, ја се нисам давао. Да сам прихватио иједну такву понуду, осетио бих се као да сам на распродаји. Имам колеге  који су покушали да на такав начин освеже своје животе, али сам уверен да им се обило о главу.

Али то егзотичо име и презиме вам је у једном тренутку донело велике проблеме. Почетком деведесетих били сте грубо малтретирани, испаљени су хици који вас срећом нису погодили  у бифеу позоришта „Бојан Ступица“, само зато што се зовете Ирфан Менсур и што су се многима тих година пребројавала  крвна зрнца?

Управо да би пеглали своје проблеме, многи су се користили мојим именом. Ти проблеми који су настали почетком деведесетих мени су били потпуно нејасни. Био сам затечен, мада сам наслућивао да се нешто ваља иза брда. Ипак, нисам могао ни да замислим да се тако нешто може баш мени десити, јер се ја нисам до тада ни политички ни национално експонирао. Ја сам овде провео цео жвот, у мене је Србија уложила милионе неких средстава, од мог школовања до мојих пројеката, ја сам се за то одуживао својим бивствовањем овде. И када се то десило тако драстично, настала је паника и нашао сам се пред мишљу да то више није мој град, да то више није моја земља, да неки људи мисле да ја због свог имена и презимена нисам њихов. На сву срећу, то није дуго трајало. Стигла  ми је огромна количина писама, телеграма, телефонских позива људи који су ми се извињавали у име оних који су ми нанели зло. И који су ми исказивали поштовање и љубав. Међутим, било је и оних који су славили то што су урадила та двојица. Било ми је јасно да је за нивелисање те поларизације потребно време. Увек ће бити погрешних, не могу да живим живот по тој лошој режији.

После неког времена проведеног у иностранству, почео сам да размишљам може ли та шака људи да ме отера из моје земље, из мог града, да ме отуђи од сина, пријатеља, посла,  од људи које волим, који мене воле? Вратио сам се и наставио да живим са телефонским претњама, СУП и остали задужени су бринули о мени, инсталирали су прислушкивач на мој телефон, све се на неки начин смирило. Ја сам се мало повукао из јавности, не зато што сам се крио, већ зато што се нисам добро осећао. Уз све то сам морао да носим пиштољ који ми је полиција поклонила као личну заштиту. Једва сам чекао дан када ћу заборавити тај пиштољ, када ћу поново почети да излазим, да се дружим, да се бавим каријером.

Да ли сте се тада уплашили за свој живот?

То није био страх од смрти већ страх од понижења, страх да се не понови то понижење које сам доживео. Тада сам схватио да је најболнији тренутак који ми се догодио то што сам био тако понижен као човек.

Пре неколико година добили сте поруку из Мојковца од једног од двојице силеџија који су вас малтретирали у „Ступици“?

Један расветљивач из Југословенског драмског позоришта је нешто радио у Мојковцу и упознао човека који га је питао да ли ме познаје. Када је добио потврдан одговор, рекао му је: Поздрави га и кажи му да је частан човек.

А зашто сте частан човек?

Зато што га нисам кривично гонио.

Због чега нисте кривично гонили ту двојицу силеџија који су били ухапшени у тренутку када сте напуштали земљу?

Зато што нисам веровао да би ми то донело било какву сатисфакцију. И нема вам сатисфакције за то понижење. Могао сам само да се окренем сутрашњем дану молећи се да се то више никоме не догоди. Срећом, био сам окружен пријатељима, колегама, људима који су остали једнако моји, са којима сам ја био једнако свој, и пред којима сам правио вицеве на рачун свог порекла. Умео сам да се шалим са оним што је иначе истина, да сам са очеве стране беговског порекла, а са мајчине стране имам грб који сведочи о њеном грофовском пореклу (Нада Weschke, прим. Р.С.) мој деда по мајци је Чех, а баба Мађарица Варда, а моја деца имају своје српске славе. Мене ставити у контекст било каквих националних и верских опредељења је сасвим бесмислено.

Ви сте били и остали Југословен?

Да, јер је југословенство моје вера, па тако не могу да мењам веру. Моје југословенство нема везе са географијом. Мене не занимају Плитвичка језера која су веома лепа, не занима ме ни Постојнска јама у којој сам био и видео човечју рибицу.  Мене  занимају људи, стало ми је до људи који су остали у неким деловима некадашње земље. Ових дана долази у Београд мој словеначки колега Ратко Полич и већ је договорен заједнички ручак. Бескрајно се радујем том дружењу са њим. Као што сам се радовао последњем београдском сусрету са Мустафом Надаревићем. Мени недостају људи, а не човечја рибица. Мени недостаје да се такмичим на простору од 22 милиона људи, да се поредим са најбољима из велике земље.

И данас вас политика не занима?

Ја сам на политику увек гледао кроз прозор и никада нисам сишао на улицу. Нисам био у ситуацији да будем на улици јер сам увек морао да бринем о неколико људи у својој породици. А политика и улица нису могли да брину о њима.  Стављао сам свој потпис на многе грађанске иницијативе у које сам веровао.

Добијали сте и позиве да партиципирате у власти?

Кад год су ме звали да учествујем у расподели неке мале власти у култури, звали су ме  као нестраначку личност. Али, звали су ме људи из власти. И на то нисам пристајао. Једне вечери ме је у 11 сати звао човек чије име и презиме знам из јавности, али га не познајем и питао ме да ли ме занима место директора ЈДП као нестраначку личност. Ја сам захвалио, одмах окренуо тада актуелног  управника ЈДП Бранка Цвејића и испричао му за понуду. Ујутру сам на вестима чуо да је за Београд састављена коалиција у којој на власти није било оних који су ме звали. И недавно су ме неки људи предлагали као могућег управника Народног позоришта и звали ме на разговор поводом могућег конкурисања за то место. Наравно, нисам конкурисао.

Шта бисте волели следеће да радите?

Волео бих да доживим екранизацију сценарија који смо написали Срна Ланго и ја. А ја не морам да играм, могу да вучем каблове на снимању, само да се та прича реализује.

А тема филма је?

Нећете веровати – југословенство. Жарко Лаушевић ми је рекао да би, ако се икада врати глуми, волео да игра у том филму. Волео бих да се врати.



Радмила Станковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Томислав Николић, председник Србије

Не притискајте председника републике, никад нисам донео погрешну одлуку, па нећу ни сада

Прочитајте све мисли
bg