Nedostaju mi ljudi a ne čovečije ribice

Foto Dejan Živančević

Kada je odlučio da radi dramu Skupljač, Dragoslava Mihailovića, Irfan Mensur (61) je zamolio autora da mu dozvoli neke manje intervencije na tekstu. Akademik Mihailović mu je uzvratio: Možete da radite što god hoćete, jedino ne dozvoljavam da dopišete jednu jedinu reč! Tako je dogovoreno da ovaj glumac i reditelj radi predstavu koja je premijerno izvedena na festivalu Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru, i za koju je Irfan Mensur proglašen najboljim glumcem festivala. Iako im nije u opisu posla, žiri je saopštio da je po njihovom mišljenju Skupljač i najbolja predstava na ovom festivalu.

Beogradska publika će 5. decembra u Ateljeu 212 videti ovu predstavu sa repertoara Pozorišta Timočke krajine Zoran Radmilović. Partneri Irfana Mensura su glumica Ateljea Tatjana Beljakova, koja nije igrala 20 godina i Milan Caci Mihajlović, kao i kolege iz Zaječara Milutin Vešković i mlada Ana Bretšnajder.

Skupljač je priča o tri bivša golootočana sa ožiljcima i traumama koje nose:
Ja nisam hteo da pričam o Golom otoku. Mene su zanimale sudbine ljudi koje su uništene političkim okolnostima. Politika u pozorištu me ne zanima. Ona ispliva u prvi plan ako za nju ima mesta u glavama onih koji to traže. LJudi koji počnu da prave predstavu misleći da će se obračunati sa nekim političkim stavom, u startu greše.

Ne verujete u pozorište kao sredstvo političke borbe?

Verujem u pozorište kao vrhunsku igru sa svim ciljnim grupama, od onih najprimitivnijih do vrhunskih intelektualaca, u igru koja će u svakom segmentu društva izazvati drugačije reakcije. Najprimitivniji će se smejati onom najprimitivnijem na sceni, oni koji misle, ili su zaduženi da misle u jednom društvu, reagovaće na ono što se izgovara na sceni prepoznajući ga kao opomenu, kao znak, kao podsećanje, ili samo kao sećanje. Užasavam se primitivizma koji se nastanjuje na pozorišnoj sceni. Užasavam se estrade koja se prenosi u pozorište i polako ga ruinira tako što na neki način prevaspitava publiku u pogrešnom smeru. Nemam ništa protiv estrade, ona je vid zabave koja ima svoje mesto u svakom društvu, ali ne mislim da joj je mesto u pozorištu. Ne pristajem da budem klovn u tom cirkusu i verujem da je prošlo vreme lakrdijaša i klovnova koji imaju zadatak da zabavljaju publiku. U mom pozorištu publika može biti samo okolnost, ne i glavna uloga.

Zar upravo ne govorite da to vreme opet dolazi?

Da, ali ja ne želim da pristanem na to. Ne želim da verujem ni da će ljudi pristajati da daju novac za jeftine scenske trikove koji će im se servirati na pozorišnoj sceni. Transparenti su za ulicu, žongleri i klovnovi za cirkus. Ja znam da ima dosta mojih kolega koji žive od te jeftine zabave, koji to dobro rade i koji pristaju da budu gradski lero, kako se u Hrvatskoj lepše naziva gradska luda. Ja samo neću da budem luda, jer kad bih pristao na to ne bih mogao mirno da spavam. I tu je kraj kompromisima.

Ali to vas je koštalo i toga da vas nije bilo kao glumca?

Radim ono što me zadovoljava. Nekad je to igra, nekad režija, nekada pisanje pesama za rok i pop muziku, a nekada je to bivao politički i privredni advertajzing.

Pisali ste songove za svoj Kabare, za svoju predstavu Lakrdijaš, za predstavu Plava ptica, ali ne znam da ste pisali za rok i pop muzičare?

Pisao sam reči za jedan samostalni rok projekat i mnoge tekstove za rokere, ali se nikada ne bih usudio da štampam te tekstove jer mislim da su pesnici, ljudi od pisane reči, posebna kategorija i ne bih da prisvajam njihov posao. Mislim da umem da napišem nešto što će muzika oplemeniti.

Šta je značio vaš rad u domenu političkog advertajzinga?

Najpre, angažman u reklamnim agencijama je upravo jedan od načina da se distancirate od realne politike i direktno učestvujete u stvaranju onoga kako zamišljate da treba da izgleda. Potom to pretvorite u proizvod, a uskladite ga sa željom naručioca, pa taj proizvod postane tražen i uspešan. To je taj angažman značio za mene. To znači da sam učestvovao u kreativnim timovima koji su radili petnaestak političkih kampanja za vreme raznih izbora. Radio sam za agenciju koju je vodio pokojni Ivo Laurenčić. U vreme kada nismo imali diplomatske odnose sa Hrvatskom, u tajnosti koju su od nas zahtevali klijenti, u Beogradu sam bio deo tima radeći kampanju za jednu hrvatsku stranku. Posle izbora, na užas klijenta, u hrvatskom časopisu Globus je objavljen taj podatak. Radio sam dosta i tokom makedonskih izbora za razne stranke.

Ne spadate u glumce koji se javno žale da nemaju posla?

Nikada se neću odreći glume, ali sam shvatio da pored glume umem da radim i druge stvari. I sve to drugo što radim uglavnom mi predstavlja zadovoljstvo. Posebno ako neko primeti da je to dobro. Ja sam odlučio da trajem, i tako je od 1974. godine kada sam počeo da igram, kada sam postao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. I sve dobro što mi se događa, kao što je i ova nagrada u Zaječaru, prija mi kao znak da dobro trajem. Naravno da sam narcisoidan, naravno da volim da me vole, naravno da me zanima šta ljudi misle o meni, ali ja imam ciljnu grupu kojoj se obraćam i ne idem preko granica koje sam sebi postavio.

Takav, pomalo elitistički izbor, košta?

Da budem iskren, moje egzotično ime i prezime stavljeno na tezgu političke pijace, bivalo je veoma cenjeno i veoma skupo. Ja, međutim, nijednog trenutka nisam dozvolio da se moje egzotično ime nađe na bilo kojoj političkoj tezgi. Iako sam imao ponuda. Da bih mirno spavao, da bih ostao častan, da bi moja tri klinca koji imaju 29, 20 i 14 godina bili sigurni u mene, ja se nisam davao. Da sam prihvatio ijednu takvu ponudu, osetio bih se kao da sam na rasprodaji. Imam kolege koji su pokušali da na takav način osveže svoje živote, ali sam uveren da im se obilo o glavu.

Ali to egzotičo ime i prezime vam je u jednom trenutku donelo velike probleme. Početkom devedesetih bili ste grubo maltretirani, ispaljeni su hici koji vas srećom nisu pogodili u bifeu pozorišta Bojan Stupica, samo zato što se zovete Irfan Mensur i što su se mnogima tih godina prebrojavala krvna zrnca?

Upravo da bi peglali svoje probleme, mnogi su se koristili mojim imenom. Ti problemi koji su nastali početkom devedesetih meni su bili potpuno nejasni. Bio sam zatečen, mada sam naslućivao da se nešto valja iza brda. Ipak, nisam mogao ni da zamislim da se tako nešto može baš meni desiti, jer se ja nisam do tada ni politički ni nacionalno eksponirao. Ja sam ovde proveo ceo žvot, u mene je Srbija uložila milione nekih sredstava, od mog školovanja do mojih projekata, ja sam se za to oduživao svojim bivstvovanjem ovde. I kada se to desilo tako drastično, nastala je panika i našao sam se pred mišlju da to više nije moj grad, da to više nije moja zemlja, da neki ljudi misle da ja zbog svog imena i prezimena nisam njihov. Na svu sreću, to nije dugo trajalo. Stigla mi je ogromna količina pisama, telegrama, telefonskih poziva ljudi koji su mi se izvinjavali u ime onih koji su mi naneli zlo. I koji su mi iskazivali poštovanje i ljubav. Međutim, bilo je i onih koji su slavili to što su uradila ta dvojica. Bilo mi je jasno da je za nivelisanje te polarizacije potrebno vreme. Uvek će biti pogrešnih, ne mogu da živim život po toj lošoj režiji.

Posle nekog vremena provedenog u inostranstvu, počeo sam da razmišljam može li ta šaka ljudi da me otera iz moje zemlje, iz mog grada, da me otuđi od sina, prijatelja, posla, od ljudi koje volim, koji mene vole? Vratio sam se i nastavio da živim sa telefonskim pretnjama, SUP i ostali zaduženi su brinuli o meni, instalirali su prisluškivač na moj telefon, sve se na neki način smirilo. Ja sam se malo povukao iz javnosti, ne zato što sam se krio, već zato što se nisam dobro osećao. Uz sve to sam morao da nosim pištolj koji mi je policija poklonila kao ličnu zaštitu. Jedva sam čekao dan kada ću zaboraviti taj pištolj, kada ću ponovo početi da izlazim, da se družim, da se bavim karijerom.

Da li ste se tada uplašili za svoj život?

To nije bio strah od smrti već strah od poniženja, strah da se ne ponovi to poniženje koje sam doživeo. Tada sam shvatio da je najbolniji trenutak koji mi se dogodio to što sam bio tako ponižen kao čovek.

Pre nekoliko godina dobili ste poruku iz Mojkovca od jednog od dvojice siledžija koji su vas maltretirali u Stupici?

Jedan rasvetljivač iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta je nešto radio u Mojkovcu i upoznao čoveka koji ga je pitao da li me poznaje. Kada je dobio potvrdan odgovor, rekao mu je: Pozdravi ga i kaži mu da je častan čovek.

A zašto ste častan čovek?

Zato što ga nisam krivično gonio.

Zbog čega niste krivično gonili tu dvojicu siledžija koji su bili uhapšeni u trenutku kada ste napuštali zemlju?

Zato što nisam verovao da bi mi to donelo bilo kakvu satisfakciju. I nema vam satisfakcije za to poniženje. Mogao sam samo da se okrenem sutrašnjem danu moleći se da se to više nikome ne dogodi. Srećom, bio sam okružen prijateljima, kolegama, ljudima koji su ostali jednako moji, sa kojima sam ja bio jednako svoj, i pred kojima sam pravio viceve na račun svog porekla. Umeo sam da se šalim sa onim što je inače istina, da sam sa očeve strane begovskog porekla, a sa majčine strane imam grb koji svedoči o njenom grofovskom poreklu (Nada Weschke, prim. R.S.) moj deda po majci je Čeh, a baba Mađarica Varda, a moja deca imaju svoje srpske slave. Mene staviti u kontekst bilo kakvih nacionalnih i verskih opredeljenja je sasvim besmisleno.

Vi ste bili i ostali Jugosloven?

Da, jer je jugoslovenstvo moje vera, pa tako ne mogu da menjam veru. Moje jugoslovenstvo nema veze sa geografijom. Mene ne zanimaju Plitvička jezera koja su veoma lepa, ne zanima me ni Postojnska jama u kojoj sam bio i video čovečju ribicu. Mene zanimaju ljudi, stalo mi je do ljudi koji su ostali u nekim delovima nekadašnje zemlje. Ovih dana dolazi u Beograd moj slovenački kolega Ratko Polič i već je dogovoren zajednički ručak. Beskrajno se radujem tom druženju sa njim. Kao što sam se radovao poslednjem beogradskom susretu sa Mustafom Nadarevićem. Meni nedostaju ljudi, a ne čovečja ribica. Meni nedostaje da se takmičim na prostoru od 22 miliona ljudi, da se poredim sa najboljima iz velike zemlje.

I danas vas politika ne zanima?

Ja sam na politiku uvek gledao kroz prozor i nikada nisam sišao na ulicu. Nisam bio u situaciji da budem na ulici jer sam uvek morao da brinem o nekoliko ljudi u svojoj porodici. A politika i ulica nisu mogli da brinu o njima. Stavljao sam svoj potpis na mnoge građanske inicijative u koje sam verovao.

Dobijali ste i pozive da participirate u vlasti?

Kad god su me zvali da učestvujem u raspodeli neke male vlasti u kulturi, zvali su me kao nestranačku ličnost. Ali, zvali su me ljudi iz vlasti. I na to nisam pristajao. Jedne večeri me je u 11 sati zvao čovek čije ime i prezime znam iz javnosti, ali ga ne poznajem i pitao me da li me zanima mesto direktora JDP kao nestranačku ličnost. Ja sam zahvalio, odmah okrenuo tada aktuelnog upravnika JDP Branka Cvejića i ispričao mu za ponudu. Ujutru sam na vestima čuo da je za Beograd sastavljena koalicija u kojoj na vlasti nije bilo onih koji su me zvali. I nedavno su me neki ljudi predlagali kao mogućeg upravnika Narodnog pozorišta i zvali me na razgovor povodom mogućeg konkurisanja za to mesto. Naravno, nisam konkurisao.

Šta biste voleli sledeće da radite?

Voleo bih da doživim ekranizaciju scenarija koji smo napisali Srna Lango i ja. A ja ne moram da igram, mogu da vučem kablove na snimanju, samo da se ta priča realizuje.

A tema filma je?

Nećete verovati jugoslovenstvo. Žarko Laušević mi je rekao da bi, ako se ikada vrati glumi, voleo da igra u tom filmu. Voleo bih da se vrati.