Monarhisti i oportunisti

Ta, najnovija ekranizacija knjige Mihaila Bulgakova bila je, međutim, gotovo negledljiva jer njeni autori nisu bili sposobni da shvate da se izuzetna ozbiljnost knjige krije iza debelih montipajtonovskih slojeva (zbog čega bi idealni reditelj Majstora i Margarite bio upravo Teri Gilijem).
Veoma je lako postati žrtva strahopoštovanja kada se bavite kanonizovanim delima. Svaki malograđanin će vam reći kako je Dostojevski bio najveći poznavalac duše čoveka (jer, u isto vreme zna da je tako nešto bezbedno reći i smatra da tako na trenutak i sam dotiče duboki uvid u ljudsku suštinu) no, retko ko shvata da je Dostojevski u isto vreme i jedan od najduhovitijih pisaca koji su ikada živeli. Čini se da je posebno među ruskim filmskim autorima prisutan problem nerazumevanja duha velikih dela nacionalne književnosti (videti Oblomova Nikite Mihalkova, film toliko uronjen u slavljenje epohe da zanemaruje ozbiljnu analizu glavnog junaka on, zapravo, želi da bude savršen čovek u savršenom svetu, a kako takvi ne postoje, biće osuđen ili na život u fantaziji ili na samouništenje u svakom svetu, jer nijedan nije savršen) i ta boljka dotiče, mada relativno bezbolno, i televizijsku verziju Bulgakovljeve Bele garde.

Roman Bela garda balansira između klasičnog istorijskog realizma (napisan 1924. godine, naravno, ne može biti sasvim objektivan i mnogo toga u njemu mora ostati sakriveno) i odmaka ka fantaziji i deformisanju realnosti, koji čine svest čoveka. Autori su seriju u velikoj meri bazirali na pozorišnoj verziji romana, pa je tako veliki deo radnje smešten u dom porodice Turbin, uz problem da se sva akcija dešava na ulicama, u romanu pa tako i u seriji, neimenovanog Kijeva. Pritom akcije, i to prave filmske spektakularnog tipa, ima i više nego u knjizi i dobro je što je tako, međutim, ista nije dovoljno podržana razvojem likova. Događaji koji su se u Ukrajini odvijali krajem 1918. godine sastoje se ne toliko iz ideološkog koliko iz nacionalnog rusko-ukrajinskog sukoba (boljševici će doći tek na kraju kako bi uveli nered) uz uplive čistog oportunizma nekad nebitnih koji shvataju da je došlo vreme da se stari poredak smeni novim. Članovi porodice Turbin su inertni ljudi koji se odlučuju za delanje, no, ono ne dolazi toliko iz stava već iz primoranosti da se učestvuje u spoljašnjem besmislu. U takvoj situaciji u kojoj je atmosfera romana teško prenosiva u pokretne slike, a glavni junaci pre trpe nego što izazivaju radnju (ima u tome, istina, mnogo tragičkih elemenata), autori serije pribegli su širenju priče i izmaštavanju novih likova ili ljubavnih trouglova, što je sasvim u redu, jer knjige nisu tu da bi se slavile i kadile već da bi se razmišljalo o njima.