Žalost je vertikalna

Možda su Nivoi života – proza u najlepšem smislu te reči, kad nije ni roman, ni priča, ni esej, ni memoarska književnost, a ipak dotiče granice gotovo svih tih vrsta – pokušaj da se pronađu nove metafore; napiše novi bedeker za „silazak u podzemni svet“. No, ova knjiga od stotinak stranica počinje u visinama. NJen prvi deo Greh visine posvećen je letačima balonom koje manje zanima horizontalno, a više vertikalno (visina i dubina). Jedan pukovnik iz Kraljevske konjice, zatim Sara Bernar („ličnost kojoj tako izvrsno pristaje upadljivost“ kako je pisao Henri DŽejms) i Feliks Turnašon u svom balonu nad balonima, sredinom devetnaestog veka, pokušavaju da sagledaju svet iz druge perspektive. Jedan uporno pali cigaru ne hajući što curi gas, glumica sa visine baca praznu flašu šampanjca i kore pomorandže na običan svet, dok treći, krakata figura s grivom crvene kose, inače novinar, karikaturista, fotograf, balonista, preduzetnik i izumitelj, pokušava da fotografiše iz korpe. U drugom delu Na nivou reč je o onoj drugoj „korpi“: o jednom neuspešnom udvaranju i Sari Bernar koja još uvek nije spremna za miran život. Sledi Gubitak dubine. DŽulijan Barns u trećoj, ključnoj celini, opisuje očajanje posle smrti svoje supruge. Kako spaja ta dva vremenski udaljena sveta? – pitanje je koje će verovatno postaviti svaki čitalac. Odgovor je već u prvom pasusu: „Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni.“ Ove reči, poput refrena, povezuju različite perspektive i nivoe, uz još nekoliko motiva koji preleću iz celine u celinu. Kao mirovanje, na primer, prividno kretanje u oblacima, zatim izbacivanje balasta, određivanje položaja, tlo ispod tebe, pad i nadjakna od plute (ako upadneš u ledeno Severno more). Ukoliko prati trag reči metafora ili metaforično, čitalac brzo shvata da se sve tri proze u Nivoima života nalaze u istoj korpi, pod istim balonom. „Žalost je vertikalna – i vrtoglava – dok je tugovanje horizontalno“, zapisuje DŽulijan Barns, pripovedajući o svojoj boli. Opisuje kako u ljubavi izmičemo mecima, kao vitka Sara Bernar kapljicama kiše. Ali uvek je tu negde skriveno koplje, uvek na kraju lupimo o zemlju.