Племенити патос


У време када Народно позориште има више премијера месечно но нека позоришта у сезони, са посебним интересовањем се очекивала ова, за наше прилике раскошна представа, која громко најављује тренд бављења дуго занемариваном улогом Србије у Великом рату.



Представа прати тек једну епизоду из романа, али је обогаћује референцама на друге важне догађаје Великог рата у жељи да пружи једну заокружену, исцрпну слику ратних дешавања и атмосфере у којима су она вођена.

Једно од најважнијих питања које ова инсценација Јаковљевићеве Српске трилогије пред нас поставља, и које нема много везе са дометима саме представе, јесте питање на који начин, у сусрет јубилеју Великог рата, желимо да преиспитујемо улогу сопствене нације у догађајима који су формирали свет у коме данас живимо? Ова трома и старомодна представа која се исцрпљује у својој пригодности, не добацује нажалост даље од часа историје, заборављене драмске форме која се с муком растеже између препричавања и рецитација у покушају да гледаоцу пружи осећај племенитог патоса.

Истину говорећи, постоје у представи покушаји отклона од (заводљивог) националног романтизма, акцентовани су детаљи који другачије сенче национално искуство, постоје заокружене епизоде (Живорад Миленка Павлова), препознаје се искрена ганутост аутора као и приметан глумачки полет, поменимо најзад и ефектну и функционалну сценографију, али све у свему представа по формалним средствима које користи као и општем утиску који оставља, чудно подсећа на игроказе свечаних академија уприличених у периодима са потпуно другачијим идеолошким предзнаком. Дилема је заиста деликатна, како се бавити патриотским заносом, ратним и политичким успесима генерација које су кључно утицале на нашу историју, а истовремено направити отклон од националног шунда и кича који нас је тровао деценијама.
Одговор нажалост не проналазимо у Српској трилогији Народног позоришта.



Бобан Јевтић