Žrtva kao sudski materijalni dokaz

Povodom hapšenja Dejana Gojkovića, višestrukog silovatelja i pripadnika vojne policije, aktivistkinje Autonomnog ženskog centra (AŽC) uputile su nekoliko pitanja, na koja do danas nije stigao odgovor. S obzirom na to da se radi o posebno opasnom silovatelju koga je država naučila da koristi oružje, dala mu dozvolu da to oružje nosi i upotrebljava i obučila ga borilačkim veštinama, zatraženo je da odgovorni za njihovih ruku delo objasne da li osobe koje se prijavljuju da rade u vojsci i policiji prolaze psihološke testove, kao i da li oni koji su već zaposleni bivaju podvrgnuti ozbiljnom redovnom nadzoru od strane psihologa? Umesto toga, u ime Vojske je portparol Ministarstva odbrane Jovan Krivokapić izjavio: Zatečeni smo i zgroženi ovim slučajem. Ministarstvo odbrane osuđuje svako krivično delo, ko god da je počinilac i pružićemo svu pomoć u njegovom rasvetljavanju.

ĆUTANJE
Dakle, rasvetljavaće počinjene zločine ali nas neće informisati o tome da li su nešto učinili, i šta, kao prevenciju da ih njihovi pripadnici ubuduće ne čine, iako ovo nije ni prvi ni poslednji slučaj gde se kao nasilnik, silovatelj, diler ili ubica pojavljuje zaposlenik oružanih snaga. Ali to je samo jedan aspekt celokupnog slučaja, koji u sebi krije mnogo upozoravajućih elemenata. Na jedan je poseban akcenat stavio i sam Gojković koji je u izjavi za policiju priznao više od 20 silovanja i pokušaja silovanja, mada je prijavljeno samo devet napada. To znači da se više od polovine silovanih žena odlučilo da ćuti, iako su bile žrtve čak i po merilima primitivnog Balkana silovane su nakon izlaska iz autobusa kod Mostarske petlje, dok su se umorne vraćale kući a ne dok su izazovno obučene išle u provod. Drugi, još strašniji podatak nam je dostavio AŽC nijedna od žena koje su prijavile silovanje nije dobila adekvatnu medicinsku pomoć, nije joj je data urgentna kontracepcija, nisu urađeni testovi na polne bolesti i sidu, niti joj je pružena psihološka podrška. Tretirane su kao objekat sa kog je uzeta DNK osumnjičenog i to je bilo sve što je i zdravstvo i policiju interesovalo kada su one u pitanju.

Zbog toga ne bi trebalo da nas čudi podatak da u Srbiji samo 10 odsto žena prijavljuje silovanje. Iako zvanična statistika ne postoji, kriminolozi smatraju da se godišnje izvrši oko 1.000 silovanja, a broj prijavljenih slučajeva je, tokom prošle godine, bio 121. Šta je to što žrtve nagoni da ćute, objašnjava dr Petar Ristović, psihijatar i sudski veštak: Žrtve seksualnog nasilja su ne retko stigmatizovane, o njima kruže priče, a u njihovom prisustvu se prekida rečenica i spušta pogled. Nekada okruženje akcentuje žrtvinu, krivicu jer su, eto, išle mračnom ulicom, stopirale, pristale da odu u nečiji stan... I tako, pored psiholoških posledica traume i njene refleksije na unutrašnji doživljaj, žrtva trpi i nerazumevanje, a često i osude najbližeg socijalnog okruženja. Često se i zbog vlastitog uverenja o ličnoj bezvrednosti nastalog traumatizacijom žrtve ove vrste nasilja pasiviziraju u strahu od osude, odbacivanja, etiketiranja... One uzimaju odgovornost drugih na svoja pleća, pa u tom smislu i imaju utisak vlastite krivice i doživljaj da nisu sve učinile što su mogle, da je čin silovanja opet, na kraju krajeva, nekako njihova odgovornost.

STATISTIKA
Ali ono što bi trebalo da nas čudi jeste podatak da od tih 10 odsto žena koje u sebi prelome sve strahove i odluče da prijave silovanje, samo njih 20 odsto izdrži do kraja sudskog postupka, a preostalih 80 odsto odustane u nekom trenutku. Naravno, ni ovi podaci nisu sasvim pouzdani (radi se samo o proceni) jer se niko nije potrudio da oformi bazičnu statistiku. Ne zna se koliko je slučajeva prijavljeno policiji jer taj podatak nigde nije objavljen, a brojke na koje se oslanjamo jesu one koje dobijamo iz sudske prakse i odnose se na pokrenute postupke.

Šta se dešava u međuvremenu objašnjava Vanja Macanović, advokatkinja AŽC: Svuda u svetu postoji mogućnost da ostanete anonimni kada prijavljujete slučaj silovanja, a ovde je to nemoguće. Nijedna žena ne može da ode u bolnicu radi saniranja povreda, a da najpre nije bila u policiji i prijavila delo. Tek nakon iskaza ona odlazi kod ginekologa, u Beogradu je to Narodni front, gde im se uzimaju brisevi koji se daju na dalju analizu. Ne samo da im se ne daje pilula za kontracepciju i ne rade analize na prenosive bolesti, već im se ne daje ni savet da to same urade. Ne uzimaju se drugi biološki tragovi sa tela žrtve, tragovi sa odeće, niti se žrtve testiraju na droge za silovanje. Prilikom tog pregleda čak im i ne kažu da neće biti zabeležene sve povrede. Ako vas je neko gušio rukom i zapušavao usta da ne biste mogli da vrištite, onda ćete imati sitne povrede na licu koje to dokazuju. Taj dokaz se dobija na Institutu za sudsku medicinu i on je neoboriv na sudu jer podrazumeva fotografije povreda, objašnjenja povreda i dokaz da li ono što je ispričano odgovara povredama nađenim na telu.

E sad bi trebalo da zamislimo ženu koju je Gojković ili neko sličan njemu premlatio i silovao, kako odlazi u policiju i daje iskaz, kako šeta do Narodnog fronta i čeka pregled i kako nakon toga odlazi neokupana i sa svim dokazima na sebi na sudsku medicinu gde joj objašnjavaju da tu vrstu pregleda mora sama da plati. Minimum 5.000,00 dinara jer Institut za sudsku medicinu pripada Medicinskom fakultetu, tj. pod ingerencijom je Ministarstva obrazovanja, a ne Ministarstva zdravlja. Ako kod sebe nema novac, može samo da se pomiri sa činjenicom da od suđenja neće ništa biti jer neće moći da dokaže svoj iskaz.

Mnoge žene u tom trenutku odustanu jer ne mogu da izdrže tu torturu, a ona se nastavlja, kaže Macanović i dodaje: Žrtve moraju stalno da ponavljaju svoju priču i nikada ne mogu da izađu iz te traume jer je stalno ponavljaju. One to prvi put pričaju u policiji, onda na ginekološkom pregledu, sudskoj medicini, kod tužioca, pa na pretresu... I sve to dugo traje, tako da se mesecima vraćaju na istu priču. U toku sudskih procesa služe kao sredstva dokazivanja i tako se tretiraju. Za razliku od optuženih, nemaju nikakva prava i čak im se tokom procesa ne obezbeđuje zaštita od napadača ili mera neprilaženja, već moraju da je traže u posebnom postupku. To je sekundarna viktimizacija i mnoge žrtve u nekom trenutku odustanu. Ono što nedostaje u našem zakonodavstvu je da se prvi iskaz tokom istražnog postupka zabeleži, snimi video-kamerom, da se obezbede uslovi koji neće stvarati dodatnu traumatizaciju i da se taj snimak koristi umesto stalnog ponavljanja. Postoje zakonske odredbe koje to omogućavaju, ali to uopšte nije u primeni.



SUĐENJE
Teško da bi se među civilizovanim zemljama mogla pronaći još neka u kojoj se na taj način tretira žrtva. Uobičajeno je da postoje krizni centri za žrtve silovanja, u kojima se na jednom mestu dobija kompletna podrška i u kom se čuvaju podaci i dokazi o izvršenom delu. Da kojim slučajem postoje i kod nas, teško da bi neko mogao od 2010. da na istoj lokaciji ponavlja silovanja, a da ga policija uhvati tek nakon tri godine i više od 20 napada.
Ali ono što bi moglo da se nađe jeste sekundarna viktimizacija žrtve koja se po pravilu događa tokom suđenja i koja se događa i u najrazvijenijim zemljama.

Samo tokom ove godine je u Evropi zabeleženo nekoliko pokušaja samoubistva, među njima i petnaestogodišnjakinje koja je 12 dana ispitivana od strane sedam advokata. Međutim, slučaj koji je najviše skrenuo pažnju javnosti je samoubistvo violinistkinje Fransis Andreid koja je dan nakon unakrsnog ispitivanja ostavila poruku da je ponovo napadnuta, da se oseća kao da je iznova i iznova siluju i da ne može više. I pored podrške supruga i dvoje dece, i pored činjenice da je njen silovatelj na kraju osuđen, ipak se ubila. Ni ona, baš kao ni žrtve u Srbiji, nije dobila psihološku pomoć. U Britaniji je procenjeno da bi joj sredstva za smirenje mogla uticati na svedočenje, a kod nas čak i nema obrazloženja.

A koliko je to ozbiljno stanje objašnjava dr Ristović: Sindrom traume silovanja ima sva obeležja posttraumatskog stresnog poremećaja: intruzivni simptomi (flešbekovi, noćne more, ruminacije o silovanju i panični napadi), izbegavanje situacija i psiholoških podsećanja na silovanje (socijalna izolacija, emocionalno otupljivanja), povišena budnost (nesanica i povećana obazrivost i prenaglašena reakcija na iznenađenje koja se ne smanjuje sa vremenom), strah da se silovatelj može vratiti, strah za opštu fizičku sigurnost, nedostatak osećaja sigurnosti, teškoće sa koncentracijom, promene apetita, opšta uznemirenost i depresivnost. Osobe u ovom stanju su u nemogućnosti da ostanu psihički uravnotežene i fokusirane, fiziološki su uslovljene da stalno budu na oprezu i na najmanje stresore reaguju strahom i anksioznošću.

A u tom i takvom stanju žrtva mora da se suoči sa tvrdnjama da je sama kriva za ono što ju je zadesilo: previše šminke, premalo garderobe, piće više, pogrešno mesto... Ponekada to ide toliko daleko da se i deca optužiju za izazivanje silovanja. Nedavno je Britaniju potresao slučaj trinaestogodišnjakinje za koju su ne samo advokati okrivljenog već i sudija tvrdili da se ponašala kao predator i da je izazvala sredovečnog silovatelja u čijem su računaru nađene fotografije zlostavljane dece. Gardijan je morao da podseti pravosudni sistem da po njihovom još uvek važećem zakonu niko mlađi od 16 godina ne može da da pristanak za odnos.

Koliko su besmislene tvrdnje da odeća ili vladanje utiču na silovanje možda najbolje ilustruje niz silovanja koja su se dogodila u Egiptu tokom protesta. Jedna od žrtava je bila odevena u crno i pokrivena od glave do pete kada je silovana i samo u plavom grudnjaku ostavljena na ulicu. Iako taj grudnjak niko nikada ne bi video da nije pretrpela nasilje, u javnosti se pojavilo pitanje: Zašto je nosila plavi grudnjak i koga je htela da namami?

KRIVICA
Da slična merila važe i kod nas potvrđuje Vanja Macanović: Pored advokata odbrane, kojima je glavna argumentacija da je žrtva kriva, takav stav često postoji i među tužiocima i sudijama. Po njihovom mišljenju, žrtve su često tome doprinele, a argumentacija za to je: popila je, obukla je kratku suknju, pozvala ga je u svoj stan... Neverovatno da ljudi još uvek tako misle, ali misle, i posle seminara koji je AŽC organizovala sa sudijama i tužiocima, ostale smo zapanjene predrasudama na koje smo naišle.

Da bi se svi ovi problemi prevazišli, u 32 evropske zemlje su se ženske organizacije angažovale i sprovode zajedničku kampanju kojom zahtevaju pravdu i podršku za žene koje su preživele silovanje. Na osnovu Konvencije Saveta Evrope o suzbijanju i borbi protiv nasilja prema ženama i u porodici, tzv. Istanbulske konvencije, koju je država Srbija upravo ratifikovala, zakon bi u dogledno vreme morao da bude promenjen, a po njemu bi krivično delo bilo svaki seksualni čin koji je učinjen nad licem koje nije dalo pristanak.
Dok to ne postane praksa, žene bi morale da znaju još nešto mi smo jedna od retkih zemalja u kojima je zabranjeno korišćenje suzavca ili dezodoransa za odbranu. Tako da je na svakoj ženi da sama izabere da li će pokušati da se odbrani na ovaj način i završiti u zatvoru možda i duže od onoga ko ju je napao ili će poštovati zakon, dozvoliti da bude silovana i završiti u sistemu koji će nastaviti da je siluje.