Rusi su naši najbolji (ne)prijatelji

Kada se u Srbiji pomene tema o odnosu Rusija - Srbija mnogi su skloni da o tome govore kao o prijateljstvu. Retko kada možemo da čujemo da su to samo politički, ekonomski, strateški odnosi, već po nekakvoj inerciji uvek je to srpsko-rusko prijateljstvo. Aranžman sa NIS-om u Srbiji takođe je komentarisan kao ugovor sa silom koja nam je prijatelj, a evo sad i Južni tok. Iza svakog takvog ugovora, iza svakog objašnjenja, neretko ćete čuti ipak su naša dva naroda višedecenijski prijatelji, uz obavezno rukovanje i smeh, naročito diplomata i političara.

O tome da li su Rusi naši najbolji prijatelji i šta to uopšte znači na nivou dve zemlje, bilo je reči na sada već drugoj tribini NIN-a u seriji Đavolji advokat: Rusi su naši najbolji prijatelji, a u saradnji sa Fondacijom Konrad Adenauer, Fakultetom za medije i komunikacije i Radio-televizijom Srbije. Tribina je, kao i prethodna, održana u prostorijama FMK-a, a osim razmene mišljenja o temi koja danas izaziva i sasvim sigurno će u budućnosti izazivati najrazličitije reakcije, svoje PROTIV pokušali su da obrazlože Jelena Milić iz Centra za evroatlantske studije i Lazar Stojanović, a ZA Dragan Petrović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu i Đuro Bilbija, novinar i glavni urednik portala Fakti.

Na početku druge NIN-ove tribine , izvršni direktor NIN-a i moderator Nebojša Spaić je zapitao zašto se govori o prijateljstvu kada u međunarodnoj politici prijateljstvo nije prvi i najvažniji princip. Međutim, ukoliko prijateljstvo shvatimo kao dugotrajno poznavanje, ako ga shvatimo kao mnogobrojne sličnosti i kao moguće zajedničke interese, onda mislim da je prijateljstvo reč primerena i u tom nekom diplomatskom i političkom kontekstu, reči su kojima je Spaić i zvanično otvorio debatu.

On je podsetio na priču oko Južnog toka, i izjavu evropskog komesara za energetiku da će od januara krenuti pregovori između Brisela i Moskve o problemima oko Južnog toka koji bitno utiče na političku scenu Srbije, da ne govorimo da je ta tema i unutar Vlade izazvala dosta razdora i sukoba. Spaić je u uvodnoj reči takođe podsetio na izjavu u NIN-u Leonida Resetnjikova, direktora ruskog Instituta za strateške studije, koji je blizak ruskom predsedniku Putinu: Srpski narod je vrlo dobro razumeo da NATO i EU nemaju budućnost u Srbiji i da će polovina Srba biti konobari u nemačkim restoranima, a druga polovina će ginuti po Africi ili Aziji zbog interesa SAD i zemalja Zapada.

FAKTOR
Tribina je praktično počela pitanjem Draganu Petroviću da obrazloži zašto su, po njegovom mišljenju, Rusi naši najbolji prijatelji. Petrović je svakako za početak želeo dobro da iskoristi svojih deset minuta, ali dodatnim predstavljanjem. Dakle, nabrojao je sva četiri državna fakulteta na kojima je diplomirao, magistarsku i doktorsku tezu, autor je 28 naučnih monografija, a na temu Rusije ima više od 10 objavljenih knjiga. Nakon iscrpnog nabrajanja, Petrović je odlučio da pređe na stvar.

Za početak, citirao je ni manje ni više nego Kisindžera: Među velikim silama i uopšte nema nekih ljubavi, postoje interesi i objašnjavanje veze između Srbije i Rusije započeo primerima Nemačke i Austrije. Nemci bez obzira na sastav vlasti u Austriji, teško da bi objavili rat Austriji ili bi uveli sankcije, isto tako Velika Britanija i Novi Zeland, Turska i Azerbejdžan. Između srpskog i ruskog naroda postoje takođe elementi dugog trajanja, a to je da smo mi Sloveni, da smo pravoslavci, i treća komponenta je da je u istorijskim odnosima ruska država bila na savezničkoj strani Srbije. Posmatrano ukupno, to su faktori koji u elementima dugog trajanja nagone zapadne i druge političare, a ne široke narodne mase, da tretiraju srpski faktor, odnosno široke narodne mase kao proruski element u osnovi, i otuda je zapravo odnos velikih sila prema srpskom faktoru u geopolitičkom smislu zapravo jedna od izvedenih jednačina prema Rusiji.

Kako je rekao, srpski faktor se nakon pada Berlinskog zida našao u jednoj jedinstvenoj poziciji, u hendikepu, jer su SAD pokazale pravo lice. Prekršena su mnoga pravila na štetu srpskog faktora, tvrdi Petrović i to je zato što administracije u Londonu i Vašingtonu o tome odlučuju.
Geopolitika S druge strane, nastavlja on, Nemačka ne vidi Rusiju kao svoju opsesiju za geopolitičko obaranje. Ja ću postaviti pitanje koliko je puta teritorijalno nikad manja Rusija, bez Estonije, Letonije, Litvanije, Belorusije, veća od ujedinjene Nemačke. To je jedna senzacionalna veličina, jedna velika država kao što je Nemačka, u koju ja rado odlazim, toliko puta manja od nikad manje Rusije. Otuda i Južni tok ima toliki značaj. Kao što je početkom 20. veka ogroman geopolitički značaj imala železnica. Sa tog aspekta tamo gde prolaze cevovodi ima uticaja velikih sila. Od svih velikih sila Rusija nije u situaciji da kupuje energente, naftu, gas, već je u situaciji da eksploatiše samo jednu četvrtinu. Tri četvrtine ima za izvoz. Nakon izlaganja Dragana Petrovića, moderator razgovora Nebojša Spaić ga je ponovo zamolio da u jednoj rečenici odgovori na pitanje zašto on misli da su Rusi naši najbolji prijatelji. Petrović pokušava da odgovori: Rusi su pospešivali oslobođenje Srbije i Crne Gore, Grčke, Bugarske ... Spaić mu ponovo postavi isto pitanje, i Petrović odgovara: Oni jednostavno nikad nisu napali na nas.

Režiser Lazar Stojanović, impresioniran ovim izvođenjem, kako kaže, ne bi bio u stanju da ga ponovi, a kamoli da polemiše, a ni da Petroviću ponudi nešto slično. On, međutim, misli da Petrovićeva početna teza ima mali problem koji se sastoji iz dva stava koja bi trebalo da čine razumevanje prijateljstva između dva naroda, dok oni to zapravo nisu. Prvi stav je da geografska, istorijska, kulturna bliskost smanjuju opasnost od uzajamnih napada, sankcija ili glasanja protiv, što se na Balkanu nije baš pokazalo tačnim, a ni na Kavkazu, a ni u Indiji i Pakistanu, a drugi stav je to što ste, kad ste govorili o trajnim i kratkotrajnijim faktorima, uzeli javno mnjenje kao trajan faktor, a ako postoji išta promenljivije, ako postoji išta brže promenljivo i podložnije brzoj upotrebi mitova za svakodnevnu upotrebu, to je javno mnjenje, pa mogu da vas podsetim, pošto ste pominjali Nemačku i Austriju, kako je javno mnjenje u Austriji svoj stav prema Hitleru razvilo u jednom rekordno kratkom vremenu.

Jelena Milić iz Centra za evroatlantske studije, počinje pitanjem: Šta uopšte znači srpski faktor, jesu li to Srbi u Čikagu, Srbi u Torontu, Srbi u NJujorku ili Srbi u Sočiju u kavezima bez radnih dozvola? Mi smo danas, recimo, čuli od gospodina Putina da on ima nameru da Rusija bude lider samodovoljnih naroda. Da li biste, molim vas, mogli kao ekspert za Rusiju da objasnite šta u 21. veku u vreme globalizacije znači samodovoljni narodi? Milić na konto pomena kulturne bliskosti, pita Petrovića, ali i auditorijum: Kog ruskog sportistu znate ili glumca, koji poslednji film, knjigu, a koliko anglosaksonskih i skandinavskih TV serija, sportista, glumaca dizajnera poznajete? Ima nešto malo i u tome.



Petrović pojašnjava da je srpski faktor narod koji u kontinuitetu živi većinski na određenom području bez obzira na variranje granica, to jest srpskim faktorom se može smatrati većinski srpski narod u današnjoj Republici Srbiji, u Republici Srpskoj i faktički u Crnoj Gori. Pokušaj koordinatora tribine Nebojše Spaića da reč da učesniku Đuri Bilbiji, biva prekinut pitanjem Petrovića: Šta misle koliko je puta teritorijalno ovako mala umanjena Rusija veća još uvek danas od ujedinjene Nemačke?

Jelena Milić ističe da ne koristi fraze kao što su ruski ili američki faktor, već govori o određenim režimima i njihovim delima i ističe želju da se skoncetriše na poslednjih dvadeset godina odnosa između Rusije i Srbije. Pritom bih napomenula da ta prijateljstva, kako ih zovete, nisu samo interesi, nisu samo kulturne sličnosti, nego su sve više vrednosti, i zajedničke strategije kako se ulazi u globalizaciju i kako se odgovara na pojedine izazove. Ona smatra da je potrebno da srpska javnost razbije jednu po jednu mantru ili netačnost koja se plasira o ekonomskom stanju u Rusiji, koje Srbiju nažalost mnogo više interesuje nego ono što je podjednako bitno i što je još tužnije u stvari, a to je stanje ljudskih prava i demokratskih procesa.

Dakle, ta labudova pesma je prošlo vreme i ovo što vidimo sada je poslednji trzaj, ruski pi-ar trzaj, koji je znak neke slabosti. Ono što suštinski deli slabe i razvijene zemlje jeste razlika u tome koliki se procenat budžeta odvaja za istraživanja, za razvoj, za nauku, za obrazovanje i zdravstvo.
interesi Izlaganje Jelene Milić prekinuto je komentarom iz publike, komentarom kakvim drugim nego o Milosrdnim anđelom iz 1999. i pitanjem kako žive crnci u Americi. I dok iz publike provejavaju glasovi iz prve ruske klupe da je Rusija na samrti kao i Srbija, Milić nastavlja konkretno o čuvenom trgovinskom sporazumu koji je Slobodan Milošević možda čak i 2000. potpisao sa Rusijom i koji je oslobađao Srbiju od carina, gle čuda, za sve osim za ono što je Srbija u tom momentu proizvodila, dakle za šećer, nameštaj i lekove.

Sada priča da će nam Rusi smanjiti kvote jeste ponovo šarena laža iz prostog razloga što je Rusija postala član Svetske trgovinske organizacije i mora da smanji svoje kvote. Danas smo čuli da se kragujevačka fabrika automobila nada da će Vlada Srbije uspeti da napravi aranžman. Što se Južnog toka tiče, laž je da je Rusija iz prijateljskih razloga gasovod pustila kroz Srbiju, a ne kroz Rumuniju. Vrlo je to svesno uradila, da bi u gasovodu imala jednu zemlju koja nije u EU da bi onda mogla da se poziva na međunarodne sporazume koji nisu usaglašeni, Dakle, to je taj prijateljski gest.
Kao i Petrovića, Spaić je i Jelenu Milić zamolio da u jednoj rečenici objasni zašto Rusi nisu naši najbolji prijatelji. Zato što nemamo zajedničke interese, vrednosti i ciljeve, ako želimo da postanemo deo humanog modernog sveta u 21. veku..

Petrović i dalje nema mira i postavlja pitanje Jeleni Milić: ko je, pojedinačno posmatrano, od država najveći spoljnotrgovinski partner Srbije? Nemačka i Italija, glasi odgovor. Petrović međutim insistira da je to i Rusija, iako mu Milićeva govori da ima zvanične podatke na sajtu Vlade, na šta Petrović daje konstruktivan predlog, a to je da će on, ukoliko je to istina, pojesti svoje četiri diplome.
Ako ništa drugo, Đuro Bilbija je strpljivo sačekao i svoj red da obrazloži zašto on misli da su Rusi naši najbolji prijatelji.
Ko kaže da su Rusi naši najbolji prijatelji taj ponavlja stereotip, a ko to brani taj je đavolji advokat, ali to nije tako. Dakle, Rusija je naš prijatelj i to je svetska istorija dokazala.

Bilbija u svom kratkom izlaganju uspeva da Jelenu Milić nazove neznalicom jer, kako kaže, to što je ona izgovorila može samo neko ko ne zna ni rusku istoriju ni realne činjenice. On se potom ponovo pita i odgovara. Zašto je Rusija Srbiji najveći prijatelj? Prosto je. Pogledajmo činjenice koje neće osporiti nijedan ozbiljni čovek ni u Nemačkoj ni u Francuskoj ni u Americi, a nadam se ni u našem Beogradu. Da iskoristi svoje vreme, on ne zaboravlja da istakne da Rusija ima jedan državni kontinuitet sa nekim prekidima koji je jako dugačak, mnogo duži od naše države i da Rusija raste. On ponovo udara na Jelenu Milić da ona zastupa jednu tezu koja je danas raširena i među Rusima, a to je da bi nam bilo bolje da smo sa tom Evropom koja je drugi put ujedinjena pod Hitlerom, udarila i na Rusiju i na Srbiju, ničim izazvana.

Bilbija zaključuje: Ja mislim da bi za Srbiju bilo najbolje da se prikloni Putinovoj Rusiji koja raste i da sa njom napravi tip odnosa koji ima Izrael sa SAD, u krajnjem slučaju da napravi sa Putinovom Rusijom aranžman, pošto će Putinova Rusija da se ujedinjuje sa Nemačkom koja će dalje rasti. Glas iz publike konačno objašnjava šta su to samodovoljni narodi, da su ti narodi kojima nije potrebno tutorstvo zapadnog hegemona i, naravno, dobija aplauz.

BRAK
Režiser Lazar Stojanović je za kraj rekao da neki smatraju da su odnosi među državama nešto što ni na koji način ne uključuje emocije. Reč je o određenim interesima i političkim strategijama koje su razvijene radi odbrane takvih interesa, te emocije tu nemaju nikakvu ulogu, osim možda nečega što treba držati pod kontrolom. Emocije među narodima, smatraju neki, ne postoje uopšte jer su emocije moguće jedino individualno. To nije tačno. Postoje odnosi među narodima koji su emocionalne prirode. Stojanović ističe da u fenomenu rusko-srpskih odnosa postoji određena stalnost emocija bez obzira na neprekidnu promenljivost te politike. Da bih bio manje apstraktan, kada je bila ruska revolucija značajan broj građanskih i belogardijskih porodica dolazi u Srbiju. Dolazi do jednog opipljivog odnosa, do razvijanja jednog prijateljstva. Samo tridesetak godina nakon toga mi dobijamo, zbog promena političkih odnosa u Rusiji, jednu sasvim drugačiju poruku koja sa svim tim romantizmom revolucije i jakom antikapitalističkom parolom, koju voli svaka sirotinja, uvozi u ovu zemlju nešto što je sasvim različito od tih belogardejaca i što progoni te ljude ali čuva istu emociju. Mi i dalje volimo Ruse. Samo neki drugi Srbi vole neke druge Ruse i misle da su im najbolji prijatelji, a ove prve više ne vole niti ovi prvi vole ove druge. Ako imate takvu situaciju, o kakvom prijateljstvu govorimo? To se menja svakih 20 godina.

Onda vam dolazi Informbiro, što je jedna vrlo osobena vrsta prijateljstva. I za kraj, Stojanović zaključuje: Mene, moram priznati, rusko-srpski odnosi podsećaju na bračne odnose, gde vi imate situaciju gde se najviše svađate i najmanje podnosite, iako vam je to najbliža osoba u životu i to govori nešto vrlo značajno kada je o emocijama reč. Nije važno da li volim ili mrzim, nego je važan intenzitet, jer ćete najlakše zamrzeti onoga koga ste do juče voleli.