Roman kao iskušenje

Kompjuteri omogućavaju kopi-pejst tehniku. Ona je našla veliku primenu na univerzitetima, diljem sveta, pa i u Srbiji. Tom tehnikom sam mogao tekst od pre četiri godine komotno da pretvorim u neku novu, malo izmenjenu verziju. Naime; malo toga se za to vreme izmenilo u srpskom romanu. Tačnije ništa bitno.

I dalje, skoro bez izuzetka, prave romane i najbolje romane pišu profesionalni pisci (ma šta to u Srbiji moglo da znači!). Godišnje se oglasi desetak, petnaestak. NJima uz bok, još toliko ostaje na pokušaju, manje-više uspešnom. Tu su negde... Mnoge vredi pročitati kao nagoveštaj boljih romana ili nagoveštaj kraja... Sve ostalo, često, kao ove godine, preko stotinu romana, ispisuju ljudi kojima se činilo da nemaju pametnijeg posla, nego da pišu. I to baš roman!

Znam da će opet mnogi tvrditi kako sam maliciozan i da potcenjujem srpske pisce. Oni koji tako misle nisu pročitali nijednu od stotinak loših knjiga, od kojih su mnogi romani samo na papiru. NJih molim da mi navedu naslov bar jednog od tri stotine romana iz prošle tri godine, koje je NIN-ov žiri eliminisao u prvom krugu odlučivanja. Ne verujem da će jedan jedini takav čitalac moći da se oglasi. I da me demantuje.

Postoje izdavači, u današnjoj Srbiji, koji veruju da je reklamna tvrdnja s korice - kako je reč o epohalnom delu - dovoljna da nekom vrstom čarolije pretvori pisanije u roman.
Postoje izdavači koji misle da će konkursom za najbolji roman i proglašavanjem romana decenije neku grotesknu tvorevinu unaprediti u relevantnu prozu.
Postoje izdavači koji čvrsto veruju u to da je rukopisu nepotreban pravi urednik, pismen lektor, odgovoran korektor, dizajner od ukusa... Nažalost, ti su u većini.
Od tendencija koje su uočljive sa čitalačkom radošću zapažam porast vrednosti žanrovskih romana. Knjige Skrobonje, Zelića, Bajića bolje su od većine konkurenata iz tzv. ozbiljnih umetničkih žanrova.
Od mladih pisaca, budućnosti se nedvosmisleno preporučuju Dina Hrecak i Bojan Babić. Čini mi se da je to nedovoljno.

Druga tendencija je vidljivo okretanje leđa istoriji i zaranjanje u najrecentniju sadašnjost. Nažalost, to se obično završava feljtonističkim tekstovima, proznim konstrukcijama koje veruju da je više no dovoljno kritikovati političare, ideologije, stranke...
Treća tendencija je pisanje ljubića po ugledu na trendseterke sa stejdžova komercijalnih izdavača, najčešće TV voditeljke. Nezgodno je i tačno reći da imitatorke pišu još slabije nego spisateljice na koje se ugledaju.
Većina učesnika u NIN-ovom konkursu za izbor romana godine ne shvata koliko je važna forma romana i da je ona presudnija od sadržaja koji se ispisuje.

Mada je broj romana koji 2014. nudi budućnosti manji nego prošlih godina, sasvim je izvesno da će romani Vladislave Vojnović, Gorana Gocića, Slobodana Vladušića, Sonje Atanasijević, Gordane Ćirjanić, Ivančice Đerić, Dragog Bugarčića, Berislava Blagojevića, Dragana Jovanovića Danilova ... biti ta lepa zaostavština. A da li je to dovoljno, prosudićete na miru, sami. Čitajući te romane i još pet-šest iz tzv. užeg izbora.