Reformatori

Ima, takođe, simbolike i u tome što još uvek nisu usvojeni ključni zakoni, koji je predložio drugi NALED-ov „reformator godine“, ministar za privredu Saša Radulović. A ne zna se ni kad će. I da li će uopšte neki od tih zakonskih predloga biti dostavljeni parlamentu na usvajanje. Usvajanje tih propisa, doduše, nije zaustavila „baka iz Čačka“, kao što je to bilo sa poreskom reformom, od koje je naprasno, u roku od samo nekoliko sati, odustao bivši ministar finansija i ekonomije Mlađan Dinkić. Protiv novog zakona o radu digla se „kuka i motika“, a niko u Vladi nije pokazao spremnost da javno stane iza Radulovića. Očito su procenili da se to baš i ne isplati. Simičeva ostavka i Radulovićev status „poslednjeg Mohikanca“ je i najbolja slika „reformi“ u Srbiji. O njima se mnogo priča, a malo se radi. I teško da se u narednom periodu tu nešto bitnije može promeniti. Svoje probleme Simič je rešio. Spakovao je stvari i vratio se u Sloveniju. Ne verujem da bi se baš lako složio sa mojim mišljenjem, ali je on bolje prošao od nas. Nama su, ipak, ostali problemi, a njemu samo gorak ukus što je morao da ode. Šta čeka drugog „reformatora godine“? Ako u dogledno vreme ne uspe da progura bar jedan od svojih zakonskih projekata, Raduloviću ostaju samo dve opcije. Prva, da ćuti, digne ruke od svega i statira u Vladi kao „fikus“, s tim što ga to neće osloboditi odgovornosti ako se pogorša stanje u srpskoj privredi. Druga je da podnese ostavku i jasno krivicu prebaci na druge članove Vlade, koji nisu hteli da podrže njegove zakonske predloge. Svojevremeno sam, uz obrazloženje da je bolje da makar spase dušu, ako ne može da spase javne finansije zemlje, bivšoj ministarki finansija predložio da podnese ostavku. Nije htela. Tri meseca kasnije smenjena je. U javnosti je označena kao krivac, što je bilo lako, jer nije imala političku zaleđinu. A daleko veći krivci su bili oni koji nisu hteli da prihvate njene predloge. Ne podseća li to na status Radulovića, o čijim se predlozima raspravlja samo u medijima i na tribinama nevladinih organizacija, a nikada na sednicama Vlade i Skupštine Srbije? Ima, doduše, i treća opcija. Ako misli da je on „remetilački faktor“, Vlada uvek Raduloviću može da pokaže „crveni karton“ i da ga preko noći „rekonstruiše“. Neodrživo je samo sadašnje stanje. Naravno, na reforme i njihov tempo dodatno će uticati i eventualni prevremeni izbori. „Koji bi to politički ludak išao u ekonomske mere, radikalne rezove, otpuštanja s posla, a da će da ide na izbore za nekoliko meseci“? Ovako je doslovce premijer Ivica Dačić, valjda, hteo da demantuje sve glasnija nagađanja o skorim parlamentarnim izborima. Mene nije uspeo da ubedi u to. A moram da priznam da se, kao retko kada, apsolutno slažem sa ovom Dačićevom tezom. I ja, dakle, verujem da niko „politički normalan“ ne bi krenuo u reforme nekoliko meseci pred izbore, jer bi posledica takve odluke bio siguran pad rejtinga reformatora. Baš zato sam Dačićeve reči shvatio na drugačiji način. Da reformi zapravo neće biti! Niti ih je, ruku na srce, do sada bilo. Bar ne u potrebnoj meri. I zato sam još uvereniji da je Simič prošao bolje od nas!