Evropa je komforna grobnica za male narode

Foto Dalibor Danilović

U osvrtu na godinu koja je za nama i činjenicu da je jedan od glavnih događaja bilo dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, Siniša Kovačević, dramski pisac i poslanik DSS-a, kaže da tome ne pridaje preveliki značaj.
Odmah da se razumemo, ja nisam evrofob, ja sam čovek koji je premerio evropske bulevare vlastitim koracima i znam da nam iz Evrope štošta treba. Pogledajte samo do koje su mere naši radnici neorganizovani i nezaštićeni, kakva je samovolja novih gazda, tajkunskih ili sutra holandskih ili arapskih. Potrebni su sindikalna organizacija, radne navike, higijenske navike, odnos prema manjinama, kako seksualnim tako i religijskim i nacionalnim, treba nam zaštita najugroženijih, najstarijih i najmlađih članova zajednice... Sve su to evropske tekovine. Na koncu konca, nama su sve stvari koje baštinimo kao civilizacijske tekovine stigle iz Evrope, a ne iz Istanbula, kaže Kovačević.

Kad sve to nabrojite, zašto ste onda protiv?

Šta smo mi to slavili pre jedno 15-20 dana? Dan primirja u Prvom svetskom ratu, a ne poraz Nemačke? Šta mi to treba da obeležimo ove godine, šta je to Gavrilo Princip? Odjednom je terorista, a ne čovek koji je ubio prestolonaslednika jedne represivne carevine. A šta mi to slavimo 9. maja? Ne više Dan pobede nad fašizmom, ne više kolaps velikogermanskih, ovog puta hitlerovskih ambicija, nego se slavi, gle čuda, Dan Evrope! Da li ste primetili sa kojom je lapidarnom mirnoćom Angela Merkel smenila legitimno i legalno izabrane premijere Grčke, Italije i postavila političke komesare? A ako sutra izađe iz EU Velika Britanija, šta ostaje od te Evrope? Svi koji su imali trupe na istočnom frontu, uključujući i Francuze, i skandinavske zemlje, Portugalija, Španija, Austrija, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska, samo nema nemačkih generala. Neće ih ni biti, na Istok, na Sibir, na prostranstva koja imaju toliko dragocene resurse za 21. i 22. vek juriša se drugim sredstvima. Otuda pomama ukrajinska i gruzijska, jer treba zatvoriti potkovicu oko Rusije, da bi se došlo do velikog milenijumskog cilja. Drugi razlog zbog čega neću u Evropu je zato što je to komforna grobnica za male narode. Nemojte mi reći da Slovenija sa jednakim pravom odlučivanja sedi u Briselu kao Francuska, ili Lihtenštajn kao Britanija. Koješta!

Poslednje istraživanje pokazuje da 53 odsto građana sigurno želi u EU dok 72 odsto nema ništa protiv. Oni, dakle, misle različito i žele uređenost koja postoji u evropskim državama.

Mislim da se ta vrsta uređenosti može postići i vlastitim naporima, i treba da težimo ka tome. Da li smo mi mentalno retardiran narod, da li nam treba ta vrsta tutorstva da bismo uredili vlastitu državu?

Očigledno treba, već decenijama to očekujemo, zašto ne uspevamo?

Ne treba nam. Živimo, slažem se, u jednoj fragilnoj demokratiji u kojoj se desilo bombardovanje, sankcije, ratovi, raspad jedne prosperitetne i dobre zemlje kakva je bila Jugoslavija i mislim da samo bitange bez srca i bez duše ne žale za tom zemljom, ali samo budale imaju ideju i potrebu da je ostvaruju ponovo. Meni je i dan-danas i dalje bliži Beč i London od Bakua, nemam ja potrebu da sebe kulturološki i sociološki i bilo na koji način vezujem za Kirgiziju. Ali moji su dedovi bili seljaci i znate li koliko će vremena proći ako Srbija uđe u EU a da jutro ili hektar zemlje ne bude srpski, već holandski, austrijski ili arapski, svejedno? Tri dana. Zato što nismo u stanju da se tržišno odbranimo. Jutro naše zemlje košta 3.000 evra, Holanđani će ga sa lakoćom plaćati 5.000 i odjednom ćete doći do pozicije da naša deca rade kao traktoristi, kombajneri i magacioneri kod Arapa ili kod Holanđana. Da li je to težnja jednog normalnog naroda? Zamislite hiljadu novootvorenih fabrika i u svakoj hiljadu zaposlenih. Gde ide višak prihoda iz holandske fabrike? Pa ide u Amsterdam, a ovde se isplate radnici, plati se porez. To se zove neokolonijalizam.

Zar ne vidite da su i političari koji su nekada razmišljali kao vi, a koji su sada na vlasti, promenili svoj stav i svoju ideologiju?

Vidim, promenio sam je i ja. Nikako da se ja i ti političari uskladimo, uvek smo nekako na suprotnim stranama. Pitajte ih što su se promenili i kako su se promenili, i kako je to moguće za 180 stepeni u poznim godinama 40-im, to nije 18. ili 21. godina.

Pa vidite da je moguće?

Mogu komarci da postanu vegetarijanci i mogu lavovi da se hrane detelinom. Ja mislim da se tu radi samo o jednom istančanom smislu za vlast i da će ta ista grupa ljudi onog sekunda ako proceni da je Evropa doživela politički poraz i da je na srpskom političkom tržištu ponovo moderno govoriti o crnoj rupi na evropskom tepihu, da se vrate toj crnoj rupi. Znate li šta je tu paradoks? Paradoks je što dok smo mi čitali Propera i Vebera, i želeli u tu Evropu, oni su se oduševljavali sabranim delima Vojislava Šešelja i Mire Marković.

I opozicija je ideološki različita, čini se kao da je vaša stranka jedina ostala na tom ideološkom frontu. Kako to tumačite, kako vidite ostatak opozicije?

Vidim ih kao nekog čija je politička pragma i politička poetika pokradena od strane ovih neoevropejaca, neoevrofanatika. Ostavili su DS ili LDP bez ikakve političke municije i ono što su oni zagovarali danas su politička načela koalicije na vlasti. A kad pomislim da je ipak dobro što ćemo se uljuditi, onda me neki prizeman događaj demantuje. Poput, recimo, činjenice da se neopozivi lider trenutne političke srpske misli Aleksandar Vučić, oženio pre neki dan i da je to do te mere tabuizovana tema da je nemate ni u jednim novinama, ni u jednom tabloidu koji trči da slika strije nekoj estradnoj pevačici. Šta je loše u tome, za ime Boga, čovek se venčao! Ali to vam govori o stanju svesti.

Zbog čega je javna polemika ustuknula pred tabloidnim vestima?

Svi vičemo - ura, napred u Evropu, jedva čekamo da živimo u Uniji koja nam određuje dimenzije šargarepe. S druge strane, prostor političke, intelektualne polemike je nemoguć, jer su na vlasti političke antipodije, desni i levi su u koaliciji. Kako kao stranka desne provenijencije, kao što je to SNS, da vladate, da recimo reformišete penzioni sistem, da ga izdvojite iz budžeta, da formirate fondove, kad vam u koaliciji sede stranke koje zagovaraju dijametralno suprotnu politiku, SPS i PUPS?

Šta radite vi kao pisac u parlamentu? Da li osećate da je to prostor odakle nešto možete da menjate?

Šta su radili Zola i Igo u francuskoj politici? Ostvarivali i te kakav uticaj, setite se samo i afere Drajfus i promene u francuskom društvu koje su inicirali.

Imate li osećaj tog uticaja?

Mene je u politiku, u stranku koja je sišla sa vlasti uvela potreba da nešto promenim, da mi studenti ne odlaze u inostranstvo, da Beograd ne bude zauvek grad sa četiri pozorišta. Imao je četiri pozorišta i kad je imao 20.000 stanovnika i 200.000 stanovnika i sad kad ima dva miliona. Uvela me je potreba da se ova zemlja upristoji. Ali nemate mehanizam da u parlament uvedete 250 akademika, niti treba da ga bude. Trebalo bi da u parlamentu sede mudraci, i imate i te kako mudrih zemljoradnika, i novinara i učitelja i normalno bi bilo da postoji svest o tome da ste kao poslanik ili političar narodni sluga. Politika nije put ka privilegijama niti sme da bude. To nije put u crni mercedes i 35 Armanijevih odela u ormanu. Možda mi ne verujete, možda to što ja vama govorim zvuči kvaziromantičarski, ali moj odnos prema politici je takav.

Navešću vaša dva citata: jednom ste rekli da mi imamo tapiju na Kosovo?

Da, imamo tapiju na Kosovo.

Rekli ste: svi smo mi rođeni na Kosovu?

Tako je, svi Srbi su rođeni na Kosovu, svi su Rusi rođeni u Kijevu. Nemojte vi meni zabraniti da ja tako mislim i sa tom mišlju i sa pogledom uprtim u svodove Gračanice umrem. Ko se jednom prekrstio pod svodovima Gračanice zna o čemu govorim. Na Kosovu je rođena i srpska država i crkva i jezik i najlepše pesme i najlepše žene, to mi verujte na reč. Ali, na Kosovu žive Albanci, morate priznati, jelda? Svaki put ću tvrditi da u zavičajnom smislu Albanci imaju jednako pravo na Kosovo kao i Srbi.

I sad imaju i državu koju priznaje mnogo zemalja?

Sve dok mi ne pristanemo, nemaju državu.

Imaju svoje zakone, svog premijera, svog predsednika...

Istorija nije konstanta, ona je promenljiva kategorija. Valjda je suština u tome da se živi zajedno, da svako ko je sahranjivao roditelje i ko je rađao decu na tom Kosovu ima jednako pravo na njega. Albanci zavičajno, jer imaju državu oko Tirane, a Srbi otadžbinsko.

Očigledno ne mogu, to nam je takođe istorija pokazala.

Ne mogu ovog trenutka, ali znate li koliko su se mrzeli Francuzi i Nemci? Koliko je puta Strazbur menjao ime u istoriji? Koliko je puta bio Štrazburg a koliko puta Strazburg? Moguće je ako se na taj put krene. I najduži put počinje prvim korakom.

Šta bi bio taj prvi korak?

Upravo to, sesti i razgovarati.



Evo sede i razgovaraju?

Pa dobro je, odlično, to je prvi korak, ali ne u smislu odustajanja od vlastitih pretenzija i onoga što su istorijska prava.

Dobar deo stanovništva, sudeći po podršci ovoj vlasti, ne misli kao vi. Niste li u nesporazumu sa Srbima?

A što se to mene tiče, što oni ne misle tako? Može 99 odsto Srba da misli da Kosovo treba večeras dati Albancima zauvek i promeniti sve toponime, i izbaciti Kosovski boj iz udžbenika. Ja tako ne mislim, niti ću. Malo sam ja mator, lavovi u mojim godinama ne prelaze na detelinu.

Prošlu godinu u kulturi obeležilo je i to da vaša predstava Čudesni, koja se pripremala u Narodnom pozorištu, nije izvedena odlukom Upravnog odbora na čijem je čelu bio Radoslav Lale Pavlović, a tadašnji ministar Petković je obrazložio da su u tekstu nedolične reči.

To samo govori ko je mogao da bude sve ministar, naročito kulture. Kada vam nešto kaže da ima nedoličnih reči, to suspenduje gotovo 70 odsto svetske literature u kojoj te nedolične reči imaju svoj potpuni umetnički i estetski legitimitet već 2.000 godina. Da li da izbacimo Šekspira iz udžbenika, da izbacimo Rablea, da izbacimo Bukovskog? Koješta! Mene je sramota njegovih reči. Pazite, to što je bilo predsednik UO izjavio je da bi se tom predstavom zatvorilo Narodno pozorište! Meni to govori da živimo u neslobodnoj zemlji u kojoj se propisuju dolične reči, propisuje literatura ili umetnost i gde postoji oktroisana sloboda.

U međuvremenu je ministar postao Ivan Tasovac. Da li očekujete da ćemo ove godine videti Čudesne?

Ne koncipira repertoar Narodnog pozorišta resorni ministar. I nije to moja prva zabranjena predstava, mogao bih da jedno pozorište na dve sezone zaposednem svojim neigranim dramama poput Ravi, Hotel Evropa, Nasip, Sveti Sava, evo sad Čudesnih. Zabranjene su i neodigrane, neke zato što vređaju skojevce, neke zato što vređaju Hrista ili što vređaju predsednika UO ili što mogu da poremete odnos srpske države i jermenske crkve i slične budalaštine. Vraćamo se na to zašto sam ušao u politiku? Između ostalog zato što predajem pisanje drama mladim ljudima koje valjda treba da naučim i tome da je poetika neomeđeni prostor, da je sloboda umetničkog izraza Božji dar, koji će vam neko uzimati svaki put kada ne pružite otpor. Da li će se Čudesni dogoditi ili ne? Dogodiće se, zato što dobra drama nije sardina i nema rok trajanja, a život nam je pun uspona i padova. Da je stalno u usponu, umorili bismo se i od toga.