Zamke „drugog briselskog sporazuma“

Prošla, 2013 godina, kad je reč o kosovskom pitanju prošla je u znaku prekida decenijskog odlaganja da vlast Srbije prihvati gorku realnost: Kosovo nije pod upravom Srbije. Po pravdi istorije, tu realnost nisu prihvatile stranke DOS-a iako su rušeći Miloševića koristili činjenicu da je njegova politika propala. Trebalo je da na vlast dođu oni koji su znali kako su tu stigli, koristeći Kosovo, da bi priznali činjenično stanje. Ili, kako reče jedan od Miloševićevih saradnika: Bolje Nobelova nagrada nego u Hag! Da „trojac“ Dačić-Tači-Eštonova zaslužuje podršku i ohrabrenje svedoči i skraćeni podsetnik na iskušenja koja stoje pred vlastima Srbije u 2014. godini. Prvo, valja ispuniti sve ono što su ove vlasti prihvatile u 2013. godini. Posebno je važno kako će se to objasniti onima kojih se tiče. Na primer, privrednim subjektima koji su na teritoriji Kosova delovali po zakonima Srbije, 24. jula 2013. godine, istekla je amnestija kosovskih vlasti. Od tada je trebalo da se registruju u kosovski registar, da plaćaju doprinose Prištini, da podnose izveštaje kosovskim finansijskim i poreskim organima. Oni koji su sledili mantru „glasajte za Srpsku i ništa se neće promeniti“, moraće, već od marta 2014. godine da „objasne“ nepoštovanje kosovskih zakona i da pokušaju da izbegnu krivičnu i drugu odgovornost. Drugo, trebalo bi da vlasti Srbije uspostave po srpske nacionalne i državne interese produktivnu vezu između pregovora o priključenju EU i „pune normalizacije odnosa sa Prištinom“. Prvo iskušenje na tom putu je uspostavljanje koordinacije između dva oka u glavi: Vulinove kancelarije i Ružićevog ministarstva. Treće, nije bilo lako izaći na lokalne izbore, ali je još teže izgraditi lokalne vlasti po zakonima Kosova. Ovi zakoni se umnogome razlikuju od zakona i prakse Srbije. Na primer, u opštinama pretežno nastanjenim Srbima žive i drugi, a među ovima su skoro trećina stanovništva Albanci. A iz redova “nacionalnih zajednica“ treba izabrati zamenike gradonačelnika i potpredsednike opštinskih skupština. Četvrto, pokazaće se da Zajednica opština pretežno nastanjenih Srbima mora biti uspostavljena. Ona neće biti ono što su obećavali predstavnici vlasti iz Beograda izgovarajući: „Danas glasate Srpsku, sutra gradimo Srpsku“. Neće to biti ni NVO, kako kaže Tači, već poseban oblik funkcionalne autonomije koji će raditi samo ono što joj prenesu opštine udružene u Zajednicu i centralna vlast Kosova. Peto, Zajednica opština pripada korpusu decentralizacije. Ali, za opstanak i razvoj srpskog nacionalnog identiteta, potrebno je i to, ali i još više. Reč je o samoupravi i samoadministriranju srpske nacionalne zajednice. Zapravo, Srbi tek moraju da osvoje ono što imaju Albanci i Mađari, kao i druge nacionalne zajednice u Srbiji. Šesto, parlamentarni izbori će se na Kosovu održati na jesen 2014. godine. Bilo bi poželjno da Srbi izađu u što manjem broju kolona. Ali, najverovatnije će Beograd, preko GI „Srpska“ nastaviti politiku „uterivanja u jedinstvo“, odnosno „odlučnog“ odbacivanja „Tačijevih Srba“ i još odlučnije saradnje s Tačijem. No, kako je Srbima potrebna politika saradnje sa drugim Srbima, kao i sa Beogradom, ali i sa svim relevantnim albanskim akterima, trebalo bi da se tokom proleća izgradi politička organizacija „umerenih“. Dakle, biće najmanje tri srpske liste: „Srpska“, „Umereni“ i „SLS“. Sedmo i najveće iskušenje 2014. godine uslediće u vidu „drugog Briselskog sporazuma“, koji će, pored rezimea svega što je dogovoreno i ostvareno, postaviti, marta 2013. godine, odloženo pitanje saradnje Beograda i Prištine u međunarodnim organizacijama uključujući i UN. Ovo ne treba mešati s „politički obavezujućim dogovorom“ koji će, po „punoj normalizaciji“ postaviti pitanje međusobnog priznavanja Srbije i Kosova.