Da li se Iran zbilja promenio?

Na početku 2014, nema važnijeg pitanja u svetskoj diplomatiji od ovog: da li se Iran promenio? Od izbora za novog predsednika u junu 2013, Hasan Rohani je nagovestio umereniju poziciju svoje zemlje u međunarodnim odnosima. Ali oprez je i dalje obavezan - i u ovom momentu, i u nadolazećim godinama. Drugi najveći svetski proizvođač nafte, samoproklamovani predvodnik šiitskog islama i antizapadno nastrojenih muslimanskih revolucionara širom sveta, ostaje opasnost ne samo za Saudijsku Arabiju nego i za mir i stabilnost kako Bliskog istoka, tako i šire.
Saudijska Arabija ima dve velike brige kada je u pitanju Islamska Republika: njenu ambiciju da stekne nuklearno oružje i njeno mešanje u unutrašnje poslove susednih zemalja.
Za početak, iranska aktivnost na razvijanju nuklearnog oružja predstavlja ogromnu opasnost, i ako se tome ne stane na put vrlo verovatno će dovesti do talasa proliferacije širom Bliskog istoka. Suočene s nuklearnim Iranom, zemlje članice Zalivskog saveta za saradnju, na primer, biće primorane da pažljivo razmotre svoje opcije i možda i same pribave sredstvo nuklearnog odvraćanja.

NEVOLJE
I mada sve zemlje imaju pravo da razvijaju nuklearne programe za mirnodopske svrhe - i mi, Saudijci, imamo svoj - nastojanje da se stekne nuklearno oružje Iranu nije donelo ništa sem nevolja. Na nesreću, sve oštrije međunarodne ekonomske sankcije dosad nisu postigle cilj i navele iranske lidere da odustanu od svojih ambicija. Ako se Rohani pokaže nespremnim ili nemoćnim da dovede do promene kursa, šta drugo može da se učini?

Unilateralni vojni napad bi nosio rizik teških posledica. Avaj, s obzirom na žaljenja vredan način na koji se američki predsednik Barak Obama poneo prema krizi u Siriji, izraelski premijer Benjamin Netanijahu mogao bi da zaključi kako nema drugog izbora nego da u akciju krene sam. Štaviše, za tvrdu struju u iranskom rukovodstvu izraelski napad bi bio dobrodošao, možda bi čak gledali da ga nekako i isprovociraju, da bi na taj način pridobili i obične Irance.

Postoji bolji način da se spreči proliferacija nuklearnog i drugog oružja masovnog uništenja u regionu: uspostavljanje zone bez oružja masovnog uništenja, utemeljene na podsticajima koji bi uključivali ekonomsku i tehničku podršku zemljama koje bi se zoni priključile, kao i na bezbednosnim garancijama stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Takva zona bi podrazumevala i uvođenje ekonomskih i političkih sankcija zemljama koje bi odbile da joj se pridruže, te - opet uz podršku stalnih članica Saveta bezbednosti - nametanje vojnih sankcija onima koji pokušavaju da steknu oružje za masovno uništenje.

Ako bi Iran stekao nuklearno oružje, to bi samo pojačalo drugu saudijsku veliku brigu: rad iranskih vlasti na destabilizaciji suseda. Iran takvu taktiku primenjuje još od 1979, kada je ajatolah Ruholah Homeini preuzeo vlast i započeo izvoz islamske revolucije širom islamskog sveta. NJegov režim se posebno namerio na zemlje sa šiitskom većinom poput Iraka i Bahreina, te one sa značajnom šiitskom manjinom, kakve su Kuvajt, Liban i Jemen. Iran je takođe zauzeo tri ostrva u Persijskom zalivu, koja su pripadala Ujedinjenim Arapskim Emiratima (to je nešto o čemu Iran odbija da diskutuje), a faktički je pokrenuo i invaziju na Siriju.

Ironično je da je upravo Iran taj koji se poziva na princip nemešanja kada podozreva da se druge zemlje upliću u njegove unutrašnje poslove. Iran bi trebalo da sprovodi ono što i propoveda. I nema pravo da se meša u poslove drugih zemalja, a ponajmanje onih arapskih.

UTICAJ
Posledice ovakve iranske politike su razorne. Nakon američke invazije, Irak, zemlja čije je stanovništvo veoma raznoliko i visoko sposobno, i koji je jednog dana mogao da povrati status ključnog aktera u arapskoj zajednici, pretvoren je u poligon za širenje iranskog uticaja. Danas je previše Iračana u poziciji da se oseća kao da nešto duguje Islamskoj Republici. Znamo, na primer, da je izvesni iranski general u ime iračkog premijera Nurija al Malikija pregovarao sa šiitskim i kurdskim grupama tražeći njihovu podršku.

Ovaj uticaj ne sluti na dobro kad je reč o budućnosti Iraka kao etnički i verski raznolike zemlje, i takva situacija ne sme da potraje. Štaviše, to je jedan od razloga zbog koga Saudijska Arabija insistira na podjednakoj distanci prema svim iračkim frakcijama, zbog čega smo i jedina zemlja koja tamo nije uputila ambasadora na rezidencijalnoj osnovi. Ali uprkos tome nastavljamo da sarađujemo s narodom Iraka na koji god način možemo kako bismo ohrabrili uspostavljanje stabilne, konstruktivne i nezavisne članice arapske zajednice.

Iranski uticaj u Bahreinu, našem najbližem susedu, podjednako je destruktivan. Hezbolah u Bahreinu, koga je stvorio Homeini, odavno je izvor iranske propagande koja se širi zemljom. Iranski zvaničnici čak često izjavljuju kako je Bahrein zapravo jedna od iranskih provincija. Saudijska Arabija je podržavala pregovore s učesnicima uličnih protesta u Bahreinu, i toj zemlji šalje značajnu ekonomsku pomoć kako bi bio poboljšan kvalitet života u njoj, ali nikada nećemo pristati na to da je Iran preuzme.

Situacija je još gora u Siriji, gde je, od samog izbijanja građanskog rata, iranska podrška predsedniku Bašaru al Asadu ravna kriminalnom činu za koji bi iranskim liderima trebalo suditi pred Međunarodnim krivičnim sudom. A i sirijski zapadni sused, Liban, pod sve većim je pritiskom Irana, budući da Hezbolah, koji uživa iransku podršku, zemlju gura ka još jednom građanskom ratu.

Sada je glavno pitanje to može li se Rohaniju verovati. Saudijski kralj Abdulah pozdravio je Rohanijevu izbornu pobedu i poželeo mu uspeha, u nadi da bi mu to moglo pomoći da izbegne stege koje mu nameću ekipa okupljena oko vrhovnog lidera, ajatolaha Alija Hamneija, te Revolucionarna garda. Ali sile tame u Iranu su duboko ušančene. Nasleđe Homeinijevih ekspanzionističkih ambicija snažno je kao i uvek. Čak i ako su Rohanijeve namere iskrene, njegova nastojanja, kao i ona dvojice njegovih prethodnika, nesuđenih reformista Mohameda Hatamija i Hašemija Rafsandžanija, mogla bi da budu slomljena pod pritiskom tvrdokorne ideologije koja nastavlja da dominira u Teheranu. Mi smo spremni za svaki ishod. Trebalo bi da spreman bude i svet.

Copyright: Project Syndicate, 2013.