Kao Jugoslavija posle Tita

Bliski istok je region gde sve prognoze propadaju. A nedavne turbulencije u regionu predviđanje toka događaja učinilo je još nepouzdanijim. Ali, kao što je tokom 2013. bivalo sve jasnije, glavni uzrok bliskoistočne krize nije sudar civilizacija, već konflikt unutar islama, u čijem centru je podela između sunita i šiita.

Broj civilnih žrtava koje su rezultat tog sukoba je zapanjujući. Ukupan broj stradalih u Avganistanu, Egiptu, Iraku, Libiji i Siriji sada se već meri stotinama hiljada - možda i deset puta više od ukupnog broja poginulih tokom izraelsko-palestinskog konflikta od 1948. naovamo - dok još milioni drugih bivaju osuđeni na mizerni izbeglički život.

Sad kad je Arapsko proleće okovano ledom, izgledi za region u 2014. čine se sumornim. Neke opcije su još u igri, a tokom godine će se sigurno pojaviti još neke. Ali da bi neka od njih bila iskorišćena biće potrebno globalno liderstvo, jasnoća strateškog razmišljanja, suptilno postupanje, te odlučnost - od čega u 2013. nismo videli skoro ništa.

SLABLJENJE
Štaviše, među svetskim liderima i u međunarodnoj javnosti, kako među rivalima tako i među saveznicima, sve je raširenija percepcija da je zemlja koja je već dugi niz godina svetski lider, Sjedinjene Države, značajno oslabljena. Uzmimo primer letošnjeg neuspeha predsednika Baraka Obame da ostane na crvenoj liniji koju je sam odredio po pitanju upotrebe hemijskog oružja od strane režima sirijskog predsednika Bašara al Asada; egipatski povratak na vojnu upravu; postizborne proteste u Iranu 2009; ili nestabilnost u Iraku, Avganistanu i Pakistanu.

Kao rezultat američkog oklevanja, radikalna osovina koju čine Iran, Sirija i Hezbolah oseća se osnaženom, i sigurno će u predstojećoj godini nastojati da tu poziciju materijalizuje. Asad je na kraju došao u poziciju da šok izazvan njegovom upotrebom hemijskog oružja koristi kao pregovarački adut pri sklapanju sporazuma o stavljanju tog oružja pod međunarodnu kontrolu - koji tek treba da bude sproveden do kraja i potvrđen - što mu je obezbedilo dragoceni predah i oslabilo pokušaje da se njegov režim sruši, ako ga već nije i trajno spasilo.

Asad će u 2014. gledati da odloži primenu sporazuma o hemijskom oružju kako bi dobio dodatno vreme i još više podelio i oslabio svoje protivnike. Onda bi tako mogao da se provlači sve do novembarskih izbora za američki Kongres, kada će biti politički nemoguće napasti ga. Postoje dobri izgledi da će se na kraju izvući.

Hezbolah će Asada podržavati do kraja, jer je njegov opstanak na vlasti od kritične važnosti za opstanak te organizacije. Sirijski pobunjenici, oslabljeni međusobnim sukobima, takođe su žrtve rastućeg jaza između Amerike i njenih najbližih arapskih saveznika. Izuzev ako ne dođe do nekog uspešnog napada na samog Asada, šanse za trijumf pobunjenika na terenu su slabe.

Obnovljeni mirovni pregovori u Ženevi mogu da uspeju samo ako Asad za pregovarački sto dođe značajno oslabljen, što verovatno neće biti slučaj. Izrael će nastaviti da deluje proaktivno kako bi sprečio da rakete ili napredni sistemi protivavionske odbrane iz Sirije stignu u južni Liban i u ruke Hezbolaha, što naravno nosi rizik od izbijanja sukoba. Ali takve preventivne mere mogle bi da znače opstanak Libana, jer bi se sprečilo da Hezbolah uspostavi potpunu kontrolu nad tom zemljom.

I mada bi Asad za sada mogao da preživi, Sirija, kao i Irak i Libija, suočavaju se s puzajućom dezintegracijom na etnički homogenije manje entitete, bilo potpuno odvojene ili veoma labavo povezane, slično Jugoslaviji posle Tita, gde je gnev pojedinačnih zajednica popunio političku prazninu koju je za sobom ostavila gvozdena pesnica diktatora.

Paradoksalno, dezintegracija arapskog sveta događa se u vreme kad Iran izlazi iz višedecenijskog stanja dubokog diplomatskog zamrzavanja. Posle privremenog sporazuma postignutog u Ženevi u novembru, kojim je dogovoreno šestomesečno obustavljanje iranskih nuklearnih aktivnosti, tamošnji program izrade nuklearnog naoružanja možda je zaustavljen na neko vreme. Ali Iran je popuštanje pogubnog režima međunarodnih sankcija dobio plaćajući malu cenu za to; a pošto dvofazna struktura privremenog sporazuma odlaže trenutak kada će moći da se kaže da li je on uspeo ili propao, pravi test za Iran - i za svet - tek predstoji.

PROLIFERACIJA
Neposredni rizik sastoji se u tome što Iran i dalje ima kapacitete da obogaćuje uranijum, a raspolaže i značajnom količinom nisko obogaćenog uranijuma. Odluka o tome na koji način će se dalje ići je na Iranu, i njegovo rukovodstvo će najverovatnije jednostavno čekati da se ukaže prilika da punom parom krene ka sticanju nuklearnog naoružanja onda kada SAD budu, iz bilo kog razloga, nespremne da na to odgovore. Ovo može potrajati šest do 12 meseci, i nosi određene rizike posmatrano iz iranskog ugla; ali jednom kad budu stekli dovoljno materijala za proizvodnju oružja, više ništa neće moći da se učini kako bi se sprečilo da Iran postane nuklearna sila.

Tim putem su svojevremeno krenuli i Pakistan i Severna Koreja. A s obzirom na američko hoću-neću u slučaju Sirije, Iranci su uvereni da, za sada, vojni napad (barem onaj američki) na njihovu zemlju nije opcija.
Ako Iran stekne nuklearno oružje, posledice bi mogle biti katastrofalne za regionalni poredak i globalnu stabilnost. U roku od nekoliko sedmica nuklearno oružje bi mogla da stekne i Saudijska Arabija, a Turska i Egipat bi smatrali da ni oni nemaju kud nego da krenu u istom smeru. Međunarodni sistem sprečavanja proliferacije bi doživeo kolaps. Hegemonistički Iran bi predstavljao pretnju za susede u Persijskom zalivu, sponzorisao terorističke aktivnosti u inostranstvu, i verovao da je imun na mogućnost međunarodne intervencije.

Naravno, ako bi pregovori o trajnom sporazumu doživeli slom, Izrael, a verovatno i SAD, osećali bi se obaveznim da razmotre dalji pravac delovanja. Za sada, međutim, iranski lideri očito veruju da su sebi kupili vreme. Osim toga, za šest meseci Iran bi mogao da ponovo istupi s predlogom novog, malo izmenjenog privremenog sporazuma koji bi predviđao dalje popuštanje režima sankcija, i u ovom slučaju koristeći se paralizom koju će dinamika izborne godine imati na proces odlučivanja u Americi. Takva iranska strategija bi usvajanje trajnog sporazuma mogla da protegne na period daleko posle 2014.

Iranci su šahisti; znaju šta je gambit. Nisu odustali od toga da idu na pobedu. Jedino rešenje - za koje još ima vremena - jeste da se Irancima jedinstvenim glasom kaže: Poštujemo vaše potrebe. Nećemo vas javno ponižavati. Ali morate da shvatite da mislimo ozbiljno. U narednih nekoliko meseci morate da demontirate svoj program gradnje nuklearnog oružja, ili da se suočite s posledicama.
Takva poruka do vrhovnog lidera, ajatolaha Alija Hamneija, nikad nije stigla. Sve dok je ne čuje i u nju ne poveruje, nema nikakvih izgleda da odstupi.

Copyright: Project Syndicate, 2013.