Razumejmo se, ljudi

Pavle Ćosić, lingvista i novinar, smatra da bi i ovim drugim oblicima trebalo priznati pravilnost. On ističe da vrlo malo glagola s takvom promenom (na -eti, -em) ima imperativ na -ej. Pored umeti i izumeti, koji se retko javljaju u imperativu, takav je još samo snabdeti (se), snabdej, snabdejmo, snabdejte (se). (Stariji rečnici su propisivali snabdim, snabdio sam, snabdi, snabdite (se) itd., ali taj oblik više nije uobičajen u ekavskom govoru.) Teorijski, tu bi spadali i glagoli smeti, uspeti, dospeti, prispeti, naspeti, ali oni imperativa i nemaju: ne možete nikom „narediti“ da uspe, ili da sme ono što ne sme. Mada argumenti g. Ćosića zvuče ubedljivo, ja nisam spreman da odobrim „razumi“ i „razumite“. Mislim da su ti oblici nastali pod uticajem glagola urazumiti (se), koji ima sasvim drukčiju promenu, jer je izveden od imenice razum. Sama rasprostranjenost nekog oblika nije dovoljan razlog da se on proglasi ispravnim. To važi i za sveprisutno odmoriti, odmarati umesto odmoriti se, odmarati se, na šta se s pravom žali dr Jovan Anđić. On navodi primere iz štampe: turski policajci, u pauzi demonstracija, „odmaraju na trgu Taksim“, srpski košarkaši „odmaraju na Planici“, dok famozni hrast na trasi auto-puta treba sačuvati, jer „ispod tog hrasta odmaraju čobani“. Takve rečenice lektori (ako ih ima) zaista nisu smeli da propuste. Bar dotle dok ne počnemo da vodimo razgovore kao „Jesi li umorio? – Ti znaš da ja nikad ne umaram!“