Opstanak natopljen krvlju

Protekla godina bila je dobra u inače mračnom kalendaru domorodačkih plemena širom sveta: odneto je nekoliko važnih sudskih pobeda protiv vlada koje uništavaju plemena, te žive spomenike svetske kulturne baštine. A čini se i kao da je čitav svet malo više naćulio uši za ogromne probleme sa kojima se suočavaju plemenske zajednice, pre svega zahvaljujući kampanjama koje su, angažujući brojne poznate ličnosti, postigle globalnu vidljivost i konsolidovale front ne samo protiv vlada, već i protiv kompanija koje uništavaju prirodna staništa ovih ljudi. Guarani pleme je pre nekoliko nedelja pozvalo Koka-Kolu da hitno prestane da koristi šećer američkog prehrambenog giganta Bunge, kompanije koja godinama uništava vodotoke i floru u oblastima Brazila koje je naseljavalo ovo pleme. Guarani su poslednjih godina na ivici istrebljenja, a najveći broj članova njihove zajednice emigrirao je u druga područja, izgubivši veze jedni sa drugima. Prošle godine dvojica Guarani dečaka su se obesila, izabravši smrt umesto gladi, neprestanog bežanja i mizerije.

Prava plemenskih zajednica masovno se krše u područjima koja moderna civilizacija vidi kao resurse koji donose ogromnu zaradu. Velike kompanije eksploatišu ta područja uz blagoslov vlada koje ne zanima očuvanje plemenskih zajednica, već profit.
Provela sam mnogo vremena dojeći bebe majmuna, kaže Parakeet, jedna starija mama iz plemena Ava (Aw) koje se bori za opstanak u Amazonskoj prašumi. I kad odrastu, oni se vrate u šumu. Čujem drečanje majmuna koji su bili moji ljubimci, pevaju u šumi. Žene ovog plemena često doje majmunčiće kojima tako spasavaju život. Majmuni su važan izvor prehrane Ava, ali nikada ne ubijaju njihove bebe. Jer, odlično znaju da opstanak majmuna znači i njihov opstanak. Pleme Ava postalo je poznato kao pleme koje je bilo inspiracija za film Avatar, a manje se zna o tome da je to najugroženije pleme na svetu. Brzina kojom se uništava njihovo prirodno stanište je frapantna.



Zašto bi neko živeo tako, odbijajući sve blagodeti civilizacije? To je pitanje koje se godinama koristi kao izgovor za eksploataciju, proterivanje i ubijanje domorodaca. U mnogim delovima sveta, zbog te tako upečatljive kulturne različitosti ne doživljavaju ih kao ravnopravne, pa čak ni kao ljude. Plemenski ljudi su najveća smetnja eksploatatorima prirodnih dobara, jer naseljavaju neka od najbogatijih područja zemaljske kugle. Žive u prašumama, na zemlji bogatoj dijamantima, rudama, naftom. Oni su prepreka na putu do velikog bogatstva, i budući da nisu standardno obučeni, ne piju koka-kolu, i nemaju kuće sa velikim televizorima, obarač se poteže bez velike bojazni od kazne i očigledno bez ikakvog osećaja krivice.

Procenjuje se da je od 220 do 340 miliona domorodačkih ljudi na svetu, u 60 zemalja sveta. Ima domorodaca koji su sasvim uronjeni u većinske zajednice i savremenu civilizaciju. Domorodačke grupe u Meksiku već godinama imaju jedan od najaktivnijih civilnih pokreta na svetu. Organizuju proteste i kampanje i traže čitav set prava, srodnih manjinskim pravima u Evropi, kao i povratak zemlje koju im je otela i koju eksploatiše država, i kojoj oni više nemaju nikakav pristup.
Međutim, veliki broj plemena širom sveta, koja po pravilu ne broje više od nekoliko stotina ili hiljada ljudi, govore svojim jezikom i imaju vrlo kontrolisane kontakte sa spoljnim svetom.

Zemlja, prostranstvo na kojem žive, središte je života za plemenske zajednice. Mnogo toga može biti promenjeno u njihovom životu, i bez ustezanja će prihvatiti odeću ili predmete iz moderne civilizacije, ali ukoliko ih se protera sa zemlje na kojoj žive često i desetinama hiljada godina, nema nade za njihov opstanak. Bilo da su sakupljači ili lovci, bez obzira na to jesu li razvili sedelačku kulturu ili su i dalje nomadi, uvek važi isto njihova zemlja je njihov pupak, i svaki život izvan te veze koju imaju sa svojim predelom za njih predstavlja kraj života. Oni sa prirodom imaju sasvim nadmoćnu vezu u odnosu na ostatak sveta.

Postoji bar 100 domorodačkih plemena širom sveta koja ne održavaju nikakav (miroljubiv) kontakt sa savremenom civilizacijom. To su nekontaktirana plemena (uncontacted tribes). Oni spadaju među najugroženije ljude sveta. Jer, koliko god izolovani bili, do njih sve više i više dopiru krijumčari prirodnog blaga ili armije drvoseča svetskih kompanija koje ilegalno eksploatišu prašume, a koji svoje mačete i mitraljeze rutinski ustremljuju na starosedeoce čim im se nađu na putu. Jedno od najizolovanijih plemena živi na samo 100 kilometara od Maču Pikču u Peruu, koje je jedno od najfrekventnijih turističkih destinacija sveta. Ne održava nikakav kontakt sa spoljnim svetom. Ima ih još dosta takvih u regionu Latinske i Srednje Amerike, i u drugim delovima sveta.

Popularno je da se za takva plemena kaže neotkrivena ili izgubljena, ali organizacija Survival tvrdi da je praktično nemoguće da danas igde postoji pleme koje je nepoznato svetu. Zapravo, nijedan termin od svih koji su u opticaju nije adekvatan. Na primer, moderno je ono što je savremeno, a i plemena su savremene zajednice. Drevni ili primitivni, takođe nisu prihvatljivi epiteti, iako su u masovnoj upotrebi još od kolonijalnih vremena.

Mnogim plemenima ne znaju se imena, iako se zna za njihovo postojanje. Istraživači recimo godinama pokušavaju da dokumentuju jedinog preostalog pripadnika plemena koje je istrebljeno zbog seče šume u predelu Amazona. Poznato je samo da je u pitanju stariji muškarac. Fotografisano je njegovo stanište, kuća od trske i jama u kojoj čuva hranu, kao i ognjište, ali se ne zna ni kako su njegovi pobijeni saplemenici sebe nazivali, niti kako se zove taj najusamljeniji čovek na svetu.

Još iz vremena kada su prvi put došla u dodir sa modernim zajednicama, domorodačka plemena ne mogu da se otresu etikete primitivnih ljudskih zajednica koja do danas predstavlja opravdanje za njihovo uništavanje. NJihove patnje, pa ni ogroman broj žena, dece, muškaraca, starih i mladih, koji su brutalno ubijeni, nemaju ni približan odjek kakav imaju pobijeni civili u brojnim sukobima širom sveta, iako je posredi teško kršenje ljudskih prava. Survival koristi termin genocid za ono sa čim se suočavaju mnoga plemena, čak i u ovom trenutku. Domorodačka plemena u opasnosti od opstanka su od UN sistema dobila jednu rezoluciju (2007. godine) koja sadrži preporuke vladama za pružanje zaštite njihovim specifičnim kolektivnim pravima, i Stalni forum o domorodačkim pitanjima (osnovan 2002). Ustanovljen je i Dan domorodačkih plemena, koji se obeležava 9. avgusta. Ali, UN do danas nije postigao mnogo. Borba za njihova prava, koju najčešće vode grupe advokata-prijatelja, ili njihovi dalji srodnici koji su se integrisali u mainstream društvo, sada se odvija pravnim putem i vršenjem pritiska na vlade zemalja na čijim teritorijama žive plemenski narodi. Jednu takvu bitku biju Bušmani. Slavu im nije doneo neverovatni značaj koji kao jedna od najstarijih ljudskih zajednica imaju za kulturu sveta, već film Bogovi su pali na teme, u kojem im je jedna flaša koka-kole pala pred noge, pravo od bogova sa neba.

Bušmani su retka preostala ljudska zajednica od onih najstarijih, iz pustinje Kalahari, odakle je krenulo raseljavanje ljudske rase prema drugim kontinentima; to su živi dinosaurusi kulture. Poslednjih nekoliko stotina godina ubijanjem i proterivanjem svedeni su sa nekoliko miliona na jedva 100.000 ljudi. Žive u nekoliko zemalja čije granice seku naseobinu ovog naroda na nekoliko celina. Posebno teška situacija je u Bocvani, čije vlasti su ih gotovo u potpunosti proterale iz centralnog dela pustinje Kalahari, od kada su osamdesetih godina tamo otkrivene velike rezerve dijamanata.

Vlada Bocvane odobrila je izgradnju turističkih kompleksa na bušmanskoj zemlji, i ignoriše naloge suda, kao i apele UN. Kampanja organizacije Survival pomogla je da ove godine nekoliko velikih turističkih operatera bojkotuje Bocvanu zbog ugrožavanja prava Bušmana.
Svetu je zapravo jako teško shvatljiv životni izbor Bušmana oni ne žele industrijalizaciju, a i dalje im je apsolutno nebitan institut sticanja dobara. Bušmani i dalje prikupljaju biljke i love životinje, ali uvek samo onoliko koliko im je potrebno za ishranu. Nikada ne gomilaju hranu, ili druge predmete koje smatraju vrednim, jer ne žele da zarađuju i da se bogate. Za rad koriste samo onoliko vremena koliko je potrebno da se zadovolje osnovne potrebe. NJihov apsolutni imperativ je uživanje i opušteni život. Nemaju lidera, pleme je organizovano oko porodičnog srodstva. Imaju fizičke karakteristike koje ih drastično razlikuju od svih naroda Afrike, i sveta. Toliko su se fizički adaptirali na pustinjske uslove, da danas predstavljaju, pored kulturnog, i medicinski fenomen. To je patuljast narod, koji kod devojaka ceni na bokovima i zadnjici velike naslage masti, pa je njihova zadnjica izuzetno izražena (pojava poznata kao steatopigija).



Svet ima ogromno bogatstvo u domorodačkoj kulturi, koja je neverovatni doprinos kulturi sveta. NJihovi festivali, običaji i pogledi na svet toliko su jedinstveni da ostavljaju bez daha, baš kao što to na jedan drugi način čine NJujork ili Pariz. Plemenski ljudi biraju da žive drugačije od ostalih, i tehnologija nije ono što ih zanima. Zapadna civilizacija je ta koja ih ubija, a ne odsustvo napretka po merilima modernih ljudi. Pre nekoliko meseci ponovo su gorela staništa Guarani Indijanaca u Brazilu. Požar je po svemu sudeći bio podmetnut, jer su se ubrzo nakon što je požar utihnuo pojavili rančeri sa puškama, opominjući Guarani Indijance da će ih pobiti ako ne odu. Bitku sa rančerima vode već petnaest godina. Survival za narednu godinu priprema veliku kampanju koja će pratiti svetsko prvenstvo u fudbalu, i koja će imati samo jedan cilj da svet upozori na opasnost od istrebljenja Ava, Guarana, i mnogih drugih plemena.