19.04.
2024.
Koliko košta poljoprivredno zemljište u Srbiji: Gde je najskuplja, a gde najjeftinija parcela
Prosečna cena po hektaru prošle godine bila 8.200 evra a dostizala i maksimalnih 50.000 evra.
Uopšte nisam antifudbalski nastrojen, naprotiv. Baš zato što volim fudbal znam da može da bude mnogo bolji. Jer, industrija zabave ga predstavlja kao sjajni mit, a meni je cilj da pričam o onome što je u javnosti tabu i što nije toliko sjajno. Subverzivan sam možda iz pozicije ljudi kojima je stalo da fudbal ostane pervertiran, pa izgleda da sam antifudbalski orijentisan, ali to uopšte nije tačno, predočava za NIN Ivan Ergić, bivši fudbalski reprezentativac Srbije i Crne Gore, pesnik i kolumnista. Takođe znam da nisam svetac. Bio sam deo profesionalnog sporta, ali nisam poštovao sve njegove zakone. Baš zato što ih poznajem dužan sam o njima da pričam, dodaje on.
Koliko ima istine u stereotipima o fudbalerima?
Generalizacije su nezahvalne i ima tu mnogo inteligentnih, korektnih momaka, ali moram da budem iskren problem sa stereotipima je što su uglavnom tačni. Veliki je mit da, na primer, fudbaleri nemaju mnogo slobodnog vremena. Imamo ga mnogo više od nekoga ko se bavi konvencionalnim poslom. Kad su pripreme, naravno, trenira se po ceo dan, ali u toku sezone se obaveze svedu na jedan trening dnevno, a slobodno vreme malo ko koristi da radi na sebi.
Još jedan mit je da u svakom timu neminovno vlada nezdrava atmosfera.
Nije mit. Podstiče se kompetitivnost među igračima, a ne ideja jednakosti, pa se neka hijerarhija uvek uspostavi, bilo na nivou godina, primanja, pozicije... A ako se tome usprotiviš, diskredituju te, kažu da talasaš.
Na primer, kada sam 2009. otišao iz Bazela, imao sam 28 godina, bio sam u punoj igračkoj snazi, prethodne sezone sam igrao i u Ligi šampiona i prošao Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj, a opet sam teško nalazio klub, jer me je pratio imidž čudaka, nekoga ko se protivi tom ustaljenom vrednosnom sistemu. Još ranije sam odlučio da o tamnoj strani fudbala govorim dok ga aktivno igram, a ne posle karijere. Od toga da se ne igra dobar fudbal, preko toga da klubovi eksploatišu igrače, do toga da im doktori daju tablete pred važnu utakmicu samo kako bi pregurali. Cena te odluke bila je da sam bio nepoželjan. Imao sam, međutim, veliku sreću da me u Bursaspor dovede mladi i pravični trener Ertugrul Saglam, koji je uklanjao zavist, uopšte mogućnost formiranja klanova. Jedan od retkih trenera kojima je fer plej bio važniji od pobede.
O Vašem imidžu kod nas se prvi put govorilo u toku SP 2006, kad su se pojavili natpisi da se ne uklapate sa saigračima. Kakva sećanja nosite s tog takmičenja?
Pričalo se i tada o lošim odnosima u timu, ali ne bih o tome, nije korektno. Posle smo doživeli i rezultatski debakl, pa su mi osećanja ambivalentna. Ipak, pevao sam himnu Hej, Sloveni, poslednji put se izvodila, i to jedini u timu, i to mi je jedna od najdražih uspomena u karijeri.
Nedavno je ceo Maksimir otpozdravljao Šimunićevim ustaškim pokličima, navijači Partizana su na poslednjem derbiju zapalili južnu tribinu Marakane, a lista izgreda se proteže unedogled. Ima li navijanje više ikakve veze s fudbalom?
Fudbalski stadioni su samo najpogodnije mesto za izražavanje banalnih sentimenata, a dešavanja koja pominjete nisu autohtono fudbalska, već posledica stanja u društvu. Da nema fudbala, frustracija bi se drugačije ispoljila.
Da li su navijači frustrirani upravo zbog lošeg stanja u društvu?
Svakako. Stav javnosti prema navijačima ide od tolerisanja svakakvih gluposti do otvorene hajke. Sad su navijači odjednom krivi za sve što ne valja, a takva njihova kriminalizacija samo je deo obračuna s marginama društva. Reč je o receptu Margaret Tačer koja je, obračunavši se s britanskim huliganima, zapravo utišala decu radničke klase, bez perspektive. Bilo mi je interesantno da, gde god sam igrao, upoznam i navijače kako bih video šta ih brine, šta misle, i da bi oni videli da igrači nisu razmaženi milioneri. Čak je i u Bazelu, na primer, uvek bilo malo devojaka i dece na tribinama. Kad pitam zašto, kažu ako izbije tuča, šta s njima da radimo? Ima tu, naravno, mnogo progresivno mislećih ljudi, čak je većina takva. S druge strane, na tribinama uvek postoje pravila ponašanja gde, na primer, ne odgovoriti na provokaciju ne dolazi u obzir. I zato ti koji su otpozdravljali Šimuniću nisu obavezno ustaše ili fašisti, kao što ako neko peva Ubij Hrvata na stadionu ne znači da će to i uraditi. Da se razumemo, ne želim nikoga da amnestiram, ali stvari nisu crno-bele, nisu toliko jednostavne.
Kod nas je na delu vrlo specifična poligamija između nacionalizma, huliganizma i kriminala... Kome trebaju takvi navijači?
Važno je reći da nisu svi takvi, već samo najuža jezgra. Neshvatljivo je da po upravnim odborima klubova sede ljudi iz bezbednosti i politike, a da se igračima ipak skidaju dresovi i kapitenske trake, uništavaju kola i posle organizuju pres-konferencije. I da klubovi na sve to ćute. Navijači očito imaju veliki ucenjivački potencijal, što se vidi po izjavama viđenijih političara, mislim Dačić da je bio, koji čas prizna da je država preblaga, čas najavljuje rigorozne mere. Vučićeva reč, na primer, sad vredi više od deset izjava drugih političara, zbog potpuno pasiviziranog naroda, a pre dva meseca je najavio da će hapsiti kriminalce i dilere među navijačima, a ne sve navijače, jer je i on mladost proveo na Marakani. Mada, intimno mislim da to ima više veze s navijačkim opstruiranjima glasanja na severu Kosova, no dobro. Ali, već imamo Zakon o suzbijanju nasilja na stadionima, samo se ne sprovodi. Nema političke volje.
Zašto?
Zato što kod nas postoji progresivna levica, poput grčke Sirize. Ovde desnica dozvoljava socijalistima da budu nazovilevica i obratno, i zapravo zajedno parazitiraju na nedostatku prave, progresivne misli, koja čak ni ne mora da bude deo političkog mejnstrima. Bilo bi dovoljno da se povremeno oglasi i izvrši pritisak na vladajuće strukture. Kod nas, međutim, još nema uslova za to.
Da li sama igra zbog svih ovih stvari pada u drugi plan?
Zato je i važno stvoriti neku kritičku energiju koja bi o njemu mogla da govori argumentovano. Dok sam igrao u Bazelu, nekoliko puta sam pokušavao da se sretnem sa Sepom Blaterom, predsednikom Fife, što je otprilike kao da vernik hoće da se nađe s papom. Stalno je odlagao sastanak i na kraju se nismo videli. Ali eto, hteo sam da se s pričom krene s najviše instance, što je, valjda, dokaz da nisam antifudbalski orijentisan. Upravo suprotno.
Jer, fudbal je, pre svega, prelepa igra, najdemokratskija. Najbolji dokaz tome su prizori bosih klinaca s loptom na pesku Brazila ili Afrike. S druge strane, tome se daje romantična dimenzija i tako se izuzima iz konkretnog društvenog konteksta. Jer, uvek će jedan siromašni dečak na tim slikama nositi Drogbin dres, na kojem je neko zaradio i obogatio se. A to nije fudbal, već mora da postane ono što je bio najdemokratskiji sport.
Da li je eventualni preporod srpskog i regionalnog fudbala utopija?
Nema tu neke velike filozofije imaćemo dobar sport kad budemo imali bolje društvo, uspešniju privredu, ostvareniju kulturu. Mnogo me boli to što smo u staroj Jugoslaviji, kakva god da je bila, imali jedan civilizacijski stepen koji danas ponovo moramo da uspostavljamo. Regresirali smo. Samim tim nam je i sport bio bolji ranije. Još više me boli što se sistematski nameće kolektivna amnezija, kao da nikada nismo ni imali besplatno obrazovanje ili široka manjinska prava, prava žena, slobodarske ideale... i onda se svako pominjanje tih vrednosti odbaci kao neostvarivo, kao utopija.
U nezdravom društvu, pred fudbalere se stavlja imperativ da budu uzor moralnosti. Kakav to uticaj ima na psihu klinaca koji su najčešće ušli u sport zbog ljubavi?
Vidi se na njima. Baloteli i Ibrahimović su primeri. Kad s 18 ili 19 godina dobiješ ozbiljan novac, kad novine pišu da si novi Maradona, ako nemaš nekakvu vertikalu, lako se izgubiš. Već s prvim kritikama. Pritom, većina fudbalera potiče iz siromašnih slojeva društva, uopšte nisu obučeni da budu uzori. Preciznije, oni jesu uzori, jer se preko njih plasiraju vrednosti iracionalnog američkog sna možeš sam da uspeš, ako hoćeš. Zato se o sportistima priča kao o najboljim ambasadorima, ali samo dok ne pričaju o pravim mehanizmima profesionalnog sporta.
Vodili ste računa o svojoj karijeri, bez menadžera?
Da, od 23-24. godine, kada sam se posle depresije vratio u fudbal. Mada, nikad posle nisam igrao kao pre bolesti. Pod pritiskom propisanih životnih navika od toga gde treba da izlaziš do toga kakav tip žene se očekuje pored tebe, bukvalno mi je bilo svejedno da li ću igrati ili ne. Ali, nisam hteo da me pobede, izlečio sam se i nastavio, i da igram i da otvoreno pričam o fudbalu. A menadžeri su deo toga. Odlično su umreženi, velika većina je sklona malverzacijama, mešetarenju, uslovljavanju... svuda, ne samo kod nas. Jednostavno, nisam mogao da imam više kontakta s takvim tipovima. Spremni su na sve.
Kako se došlo do toga da oni koji treba da zaštite igrače budu, može se reći, njihovi robovlasnici?
Mnogo se novca vrti, pa klincima i roditeljima po pravilu dođe neki uglađeni biznismen i obeća bajku i nešto para. Ispostavi se posle da je i reketaš i kamatar, jer pri prvom većem transferu igrača zahteva svoj povraćaj za prethodna, daleko manja ulaganja, po ne znam ni ja kakvim kamatama. Ima, međutim, igrača koji bez menadžera ne mogu da igraju, kojima godi da imaju zaštitnika... I njih razumem, drugačije se teško izbore za minutažu, a mnogima prija i da imaju rezervisane separee, kola.
Generalno je kod nas problem mačizam, i na tribinama, i na terenu, pa i u politici. Vučić je rekao da se u vreme njegovog navijanja onaj koji završi na podu nije dirao. Meni nije jasno zašto bi neko uopšte bio na podu. Dačić ubadanje nožem nazove tradicionalnom srpskom svađom među prijateljima. O čemu onda mi pričamo?
