Novi god

Novogodišnji aranžmani su vazda bili inspirativni za posmatranje i proučavanje. Neiscrpni su biznis modeli organizatora žurki koji se oslanjaju na imperativ dobrog provoda tokom najluđe noći. Zabavno bi bilo osvrnuti se na nekoliko pobednika ove trešijade, među kojima je svakako i ponuda beogradskog Doma omladine (zvanična gradska institucija kulture) u kome se održava Centurion party koji nudi rakiju na metar i dvadeset promo devojaka za koktel šankom (?!) Ipak, ovo nije vrhunac. Ono što grad Beograd, kao institucija koja raspolaže novcem i manipuliše interesom građana srpske prestonice, nudi u zamenu za novogodišnji poklon je, ni manje ni više, Cecin koncert ispred Skupštine! Pre tačno 18 godina, vraćajući se kući iz škole u Knez Mihailovoj sam naletela na neku gomilu naroda i gospođu Ražnatović nasred improvizovane bine. Snimao se spot za pesmu „Beograd“. Jeza me neka uhvatila tada, pogodio me taj jaz između nje na nekim drvenim skelama i tih jadnih ljudi koji su se skupili da je vide. Isto je bila zima, kao i sada, ona u bundi, može biti, šuškalo se, uzetoj iz kuće upravo nekog od izbeglih lica koja stoje tu dole ispod nje. Jer, takve su se situacije u vezi sa ovom javnom personom tih dana dešavale. Ta pesma kaže „Moj Beograde, zagrli me!“ i nema to nikakve veze sa činjenicom da je iz Žitorađe, pa da prestonica sad treba da je prihvati. To je pobednička, trijumfalna pesma kojom ona poručuje da je kraljica. Iste te godine je državna televizija prenosila kako ona i njen muž paradiraju sa nekakvim krunama na glavama. Ubrzano premotavanje skoro 20 godina kasnije, evo je kraljica opet trijumfuje ispred Skupštine. A, do tog trijumfa smo je doveli svi zajedno. Jasno je da su u toj Skupštini sada isti oni koji su i tada sedeli, ali ovog puta to nije uzročno-posledično vezano. Mi smo krivi zato što smo se više od deset godina udobno baškarili u novonastaloj „slobodnoj“ medijskoj i kulturnoj sredini gde je najbitnije ono šta narod voli i kako da mu se udovolji. Pogazili smo sve svoje kriterijume i principe kao umetnici, muzičari, novinari i ljudi da bismo dostigli taj tržišni ideal, da bismo opstali kao treperavi, uplašeni kvadratić u eksel-tabeli istraživanja javnog mnjenja. Autocenzurisali smo se i zapatili vrlo intimno korumpirano stanje svesti. Kupili smo časopis koji s jedne strane ima Cecu, a sa druge alternativni rok bend, jer sve je to taj novi tolerantni lajfstajl. I sad kukamo. Znate šta - kad znate za neki zločin i o njemu ćutite to se zove prikrivanje ili sudelovanje. Sve je isto, samo mnogo drugačije.