Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   16.12.2018. 10:17
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Култура
Значајан садржај постојања

Установљење НИН-ове награде за роман био је велики догађај у књижевнoj култури тога доба.

У редакцију обновљеног НИН-а, чији је главни уредник био Антоније Исаковић, увео сам највећи део редакције првог послератног омладинског листа Млади борац: књижевног критичара Борислава Михајловића Михиза, ликовног критичара Миодрага Протића и најугледније писце најмлађе генерације. НИН тога доба био је са словеначком Младином најслободоумнији лист југословенске штампе и предводник борбе за слободу стваралаштва у Југославији и Србији. Награда је имала југословенски карактер, па су и чланови жирија били најугледнији критичари и представници књижевности српскохрватског језика. Том, данас разједињеном српскохрватском језику, значајно је служила НИН-ова награда.

Историја је и писце добитнике НИН-ове награде и њихове књиге сместила у библиотеке и антикварнице и тиме потврдила пролазност вредности пишчевих дела и њих са њима. Тај процес није прогрес, али он је закономерност свега стваралачког у људској култури. Многи писци су нестали са својом историјском деоницом, а није много мање и оних који су преживели своје читаоце, да књижевности свога језика творе континуитет и чине је значајним садржајем човековог опстајања и постојања.

НИН-ова награда није увек додељивана најбољим романима. Ниједна награда у светској књижевности није се потврдила у правди. Та чињеница  релативизује вредност и трајност свих награда, похвала, али и порицања и неправди у награђивању. Изговорио сам ових неколико реченица да станем на страну и ненаграђених романа.

1954.
Добрица Ћосић „Корени“


У Коренима, другом роману Добрице Ћосића (1921), паралелно се граде две приповести – о политичкој подели у српском народу с краја 19. века и о породичној невољи сеоског радикалског вође Аћима Катића. Њихова нераскидивост потцртава једну од основних Ћосићевих замисли – наиме, да прикаже како се принципи, љубав, задртост и фрустрација међусобно по потреби укидају и прихватају, и да тиме започне потоњи циклус романа где се као ликови јављају „синови, унуци и праунуци ликова из Корена“, циклус који твори „романсирану историју модерне Србије“.
„Био бих неискрен када не бих рекао да ме радује једно такво признање за мој рад на роману. Али, исто тако искрено да вам кажем: страшно је то велика обавеза“, казао је Ћосић о НИН-овој награди и напоменуо да је желео да „успостави континуитет између генерација којима припада и генерација којих више нема“ и да „наговести велику сложеност и компликованост психичке конституције те категорије која се и у литератури зове сељаштво“.

1955.
Мирко Божић „Неисплакани“


Мирко Божић (1919-1995) је НИН-ову награду, за коју је рекао да доприноси стварању југословенске културе, добио за Неисплакане, роман о трагичном неразумевању далматинског сељаштва и грађанства.

1956.
Оскар Давичо  „Бетон и свици“


Најмлађи, најсвестранији и, по мишљењу многих, најдаровитији члан београдског надреалистичког круга Оскар Давичо (1909-1989) је у роману Бетон и свици тематизовао рођење новог, послератног човека, ратника, градитеља и бранитеља у једном.
У интервјуу за НИН је подсетио да награде најпре треба давати млађим писцима, којима је „потребнија и морална подршка коју доноси награда, а и оно што је материјално у њој“. Говорећи о ситуацији у југословенској књижевности и евентуалном наметању естетских и идеолошких вредности, Давичо је додао: „Само заслепљенима може још пасти на памет да силом терају људе да буду по старински реалисти, тј. бесконфликтни лакираши, тј. ‘одраживачи’ нечег што зову стварност, а није сва стварност.“
Излети у синестетичке конструкције и промишљено неспојива поређења, хиперболисање и пажљиво око за и најситније детаље присутни су отуда и у награђеном роману. Слично помало незамисливој послератној обнови, Бетон и свици такође су обележени надреалистичким елементима.

1957.
Александар Вучо „Мртве јавке“


Мртве јавке, роман још једног весника београдског надреализма Александра Вуча (1897-1985), други је део трилогије у којем се предратни, окупирани и ослобођени Београд у сећањима и неизвесној будућности главног лика суочавају  породично, физички и идеолошки. Остала два дела су Распуст и Заслуге.
Вучо је казао да је желео да обради проблем који је случајно био његов, али је, заправо, био проблем историјског тренутка и нашег поднебља: како да интелектуалац, као грађанин, преброди кризу уверења и порекла и пригрли радничку класу и њене вредности.
Борислав Михајловић Михиз је у име жирија казао је да је реч о „значајном урбаном уметничком остварењу у нашој иначе сељачкој прози“, „писаном чврсто, сигурно и убедљивом неконвенционалном Вучовом реченицом“.
Пуна његова уобразиља исказала се највише у хуморно-бурлескним песничким остварењима (Хумор Заспало, Мастодонти, Марија Ручара).

1958.
Бранко Ћопић „Не тугуј, бронзана стражо“

Конкуренција је ограничена на српскохрватско говорно подручје. Писац тихе меланхолије и наивне духовитости, сведок антифашистичке борбе, њених успеха, неуспеха и жртви, Бранко Ћопић (1915-1984) добио је награду за Не тугуј, бронзана стражо у којој описује прилагођавање колониста новим условима живота у Војводини. „...Такође ми је врло драго што је награђена баш моја књига Не тугуј, бронзана стражо зато што сам у овој књизи знатно одступио од свог уходаног, типичног писања, што сам се кроз њу поново вратио лирској поезији са којом сам и почео. Ова ме је награда охрабрила, јер ме је утврдила у уверењу да сам пошао добрим путем“, казао је на додели.

1959.
Награда није додељена


Жири је сматрао да у 1959. ниједно објављено дело није заслужило награду, што је узроковало контроверзе у јавном и књижевном животу Југославије.

1960.
Радомир Константиновић „Излазак“


Књижевник и филозоф Радомир Константиновић (1928-2011) књижевну каријеру је започео поезијом, а одмах потом се окренуо прози. Романи Дај нам данас, Чисти и прљави, Мишоловка и Излазак, као и листом превођене радио-драме, били су само најава теоријско-есејистичких радова од којих је свакако најпознатији Философија паланке, немилосрдан текст који је раскринкао малограђанску ускогрудост овдашњег менталитета.
Горостас полумитских пропорција о чијим се књигама увек више причало но што су се читале, Константиновић је о награђеном Изласку, поетизованој приповести о Јуди Искариотском, Христовом апостолу и издајнику, казао да ће „што пре покушати да га заборави“, с обзиром на то да је „писање стално обрачунавање са собом“.

1961.
Добрица Ћосић „Деобе“


Први пут се догодило да лауреат буде већ награђени писац. Деобе су једногласно победиле, а Ћосићев коментар је био: „Бити писац у нашем времену и нашем друштву, ванредно је опасно: може се брзо и лако да успе…“ Наративни фокус је пребачен на највећу деобу српског народа – ону на партизане и четнике, а дело одише стилском разноврсношћу.

1962.
Мирослав Крлежа „Заставе“


Усвојен је систем којим је у Француској додељивана награда Гонкур – сваки представник бирао је свог фаворита, а роман с највише гласова добијао је награду. У овом случају, то је био први део Застава Мирослава Крлеже, једног од најбољих писаца свог времена (1893-1981). Петар Џаџић је у образложењу написао: „Заставе заслужују етикету ‘романа епохе’, заправо романа о епохи. Ако је тежиште на годинама балканских ратова, Крлежа нам, у себи својственом, есејистичком маниру, кроз дуге монологе, дијалоге и диспут личности, кроз обиље података и сведочанстава, отвара богате ретроспективне видике на неколико деценија хрватског и српског националног живота…“ Живота које је Крлежа сматрао судбински повезаним – био је гласни заговорник јужнословенског уједињења.

1963.
Оскар Давичо „Глади“


Ове су године једна за другом изашле две књиге Оскара Давича – Ћутање и Глади. Петар Џаџић је, у име жирија, рекао: „Посао НИН-овог жирија критике овога пута био је да изабере бољу од те две књиге, и то је било једино што није било лако.“
Глади су описане као „широка и слојевита људска галерија, оивичена сурим зидовима предратних казамата, десетине људи у провери своје људске вредности и са јасном визијом будућности, тако далеке, и опет тако блиске, јер уз њих је масиван ослонац вере и уверења…“
Самом Давичу инспирације сигурно није мањкало – два пута је тридесетих хапшен као члан КПЈ и као песник који „вређа јавни морал“, а иста га је судбина задесила и током Другог светског рата, када је завршио у италијанском логору.

1964.
Оскар Давичо „Тајне“


Ако је претходни Давичов награђени роман Глади тематизовао борбу која се води „у самим комунистима, између крајности и бескрајности човекових моћи уопште“, у Тајнама се „комунистички морал ставља на најтежу пробу: остати човек упркос калигулама, тартифима и макијавелистима унутар самог комунистичког покрета“, према речима Мирка Милорадовића, критичара „Борбе“. Ова проба, тврди Зоран Гавриловић из „Политике“, „код Давича нараста у велику поетско-моралну дилему, задире у сама битна питања егзистенције“.
Очито је да су Други светски рат, послератне године и бројне моралне дилеме које су пратиле револуцију спроведену кроз рат дуго заокупљале машту стваралаца. Давичова луцидност исписала је три врхунца прозе која се тим питањима бавила.

1965.
Ранко Маринковић „Киклоп“


Визија света хрватског и југословенског књижевника Ранка Маринковића (1913-2001) била је утопљена у црни хумор и иронију, што се види и у збирци новела Руке, као и у Киклопу, првом његовом роману, одмах и награђеном НИН-овом наградом.
„Маринковићеви су ликови пројицирани у предратни Загреб, у кавански амбијент гдје се скупљају боеми, луцкасти ‘ориђинали’, новинари, пропали студенти и слични декларисани интелектуалци и њихови супутници“, казао је о роману критичар „Вјесника“ Влатко Павлетић, а Мухарем Первић је додао да је у средишту књиге „побуњена, рекао бих чак разјарена, критичка свест, која средствима ироније, полемике, монолога, дијалога, гротеске, могућностима језика“ пробија кроз талоге историје и филозофије пред Други светски рат.

1966.
Меша Селимовић „Дервиш и смрт“


Дервиш и смрт је истински драгуљ југословенске књижевности у којем су маестрално спојене егзистенцијалистичке, општељудске дилеме и босанскохерцеговачко, муслиманско наслеђе. Резултат је дело универзалног значаја, реткост у културама које утицаје примају, а не шире. Прича о вери, греху, моћи, одговорности, али и увек скривеним могућностима искупљења…
„Награду НИН-а примио сам с особитим задовољством, због њеног реномеа и због вриједности досад награђених писаца. Иако та награда и обавезује. Одузима право на промашај. А живот се не састоји само од успјеха“, рекао је Меша Селимовић (1910-1982) на додели, а могли бисмо додати: понекад је довољан и само један ванвременски успех, какав је Дервиш и смрт. Међу важнија његова дела убрајају се још: Тишине, Магла и мјесечина, Тврђава, Острво, Круг, као и важна полемичка студија За и против Вука.

1967.
Ерих Кош „Мрежа“


Југословенски књижевник јеврејског порекла Ерик Кош (1913-2010) добио је НИН-ову награду за роман Мреже у којем се расплићу, према његовим речима, „закони света који су мање-више свуда исти и човек бежећи из једне мреже друштвених односа улази у другу… једини начин да се не заплетемо јесте да откријемо законе мрежа и да сами свој сопствени однос сагледамо у ситуацијама.“

1968.Слободан Новак - „Мириси, злато, тамјан“


Хрватски прозаиста Слободан Новак (1924) је у роману Мириси, злато и тамјан предочио резигнираног, сартровског интелектуалца и хуманисту који се бори с догмама, идеологијом и илузијама своје генерације којој, моралистички је закључак, спас представља једино ослушкивање сопствене свести. Један од најважнијих романа модерне хрватске књижевности.

1969.
Бора Ћосић „Улога моје породице у светској револуцији“


Мајстор пародизације постојећих приповедачких поступака и проседеа и поигравања с формалним решењима Бора Ћосић (1932) представља једног од последњих интелектуалаца који интензивно промишљају југословенски пројекат и његово растакање. Од распада некадашње државе живи у Ровињу и Берлину, а објављује у Хрватској.
Награђени роман Улога моје породице у светској револуцији, смештен у ратни и послератни Београд, свакако је један од камена темељаца модерне југословенске прозе – ангажован, ироничан, непатетичан, надасве динамичан. Муњевито набрајање опаски, ситуација, реплика и разговора, потом њихово монтирање како би се сачинио што богатији колаж утисака, дилема, универзалних и историјских… филмски језик, књижевно-представљачки искоришћен, можда је и најупечатљивија страна овог дела.

1970.
Борислав Пекић „Ходочашће Арсенија Његована“


С романом Борислава Пекића (1930-1992) Ходочашће Арсенија Његована, југословенска књижевност, макар и са закашњењем, коначно добија целовит грађански роман (истовремено и антиграђански) и полазиште за потоње седмотомно Златно руно, с којим смо, опет, коначно добили и генеалошку сагу, у овом случају о породици Његован-Турјашки.
Арсеније Његован, наследник те породице, кућевласник и рентијер, типично пекићевску заинтересованост за константе бивствовања оваплоћује кроз педантно придржавање правила која, ако и постоје, у послератном уређењу више не важе. Његово инстинктивно повлачење пред новонасталим, страним светом и фиксација на неживу лепоту као могући предмет могућег поседовања овог је трагичког јунака усред фарсе увело у ред најупечатљивијих ликова домаће прозе.

1971.
Милош Црњански „Роман о Лондону“


Како би се у одлучивању избегло претерано ослањање на „београдски критичарски круг“ због којег, како се ценило, није било могућно адекватно сагледати читаво стваралаштво на српскохрватском језику, жири је поново доживео мање модификације.
Награђени роман поново је био, испоставиће се, прави класик домаће књижевности – Роман о Лондону Милоша Црњанског (1893-1977). Мучна приповест о кнезу Николају Рјепнину, белогардејцу, и његовој супрузи Нађи који, лутајући по Европи након Октобарске револуције, године након Другог светског рата дочекују у Лондону, где, усред беспарице и обеземљености, једва састављају крај с крајем. Од материјалне немаштине је, међутим, далеко убитачније потпуно одсуство наде, због чега се о Роману о Лондону и може говорити као о најбољој трагедији, макар и прозној, у нашој књижевности.
На помен могућности да је Роман о Лондону аутобиографски, с обзиром на то да је и сам Црњански нешто више од две деценије у тешким условима живео у Лондону, писац је у интервјуу за НИН у свом стилу одговорио: „Смешно је, зар не, стављати комплетан свој живот између корица књиге! По томе су и све љубавне сцене ауторове!“ Несумњиво је да је, ипак, део својих искустава уградио у књигу.

1972.
Данило Киш „Пешчаник“


И трећи награђени роман заредом је, како ће време показати, био класик – Пешчаник, завршни део породичног циклуса романа Данила Киша (1935-1989). Тек је с Кишовим опусом наша књижевност постала потпуно савремена светским тенденцијама прелаза из модернистичких у постмодернистичке токове. Такође је тек с Пешчаником добила значајан роман који се својеглаво и уметнички оправдано супротставља традиционалним приповедачким техникама – свезнајућем приповедачу као јемцу објективног сазнања, целовитој фабули, рашчлањивој структури... у овом роману
раван породичног сурвавања неприметно одмењује раван идеолошког насиља, толико важног у опусу овог писца.
Киш је у интервјуу за НИН рекао: „Наравно, једна књижевна награда са угледом који ужива, ова која је мени додељена, може подићи око књиге и око њеног писца извесну, како се то каже, прашину, прашину која ће се као све прашине овог света једног дана слегнути, а књига ће живети свој живот, усамљенички, случајни, као што га живе све књиге, а осама око ње (и њеног писца) биће тада још већа, тишина још стравичнија...“
Киш се 1978. одрекао НИН-ове награде, што је тадашња редакција разумела као „протест против објављивања у НИН-у текстова који су оспоравали њега и његов Час анатомије“.

1973.
Михаило Лалић „Ратна срећа“

Две су теме доминантне у делима Михаила Лалића (1914-1992): страхоте Другог светског рата који је провео међу партизанима и Црна Гора, одакле је родом и о чијим је људима највише писао. Тако је и с Ратном срећом. О критичарском пријему награђеног романа Лалић је казао: „У досадашњим приказима Ратне среће критичари нијесу сасвим сагласни о суштини књиге. За једне то је књига о странцу, за друге обрачун с патријархално-племенским менталитетом, за треће иронична историја…“

1974.
Јуре Франичевић Плочар „Вир“


Хрватски и југословенски књижевник Јуре Франичевић Плочар (1918-1994) озбиљнији књижевнички рад започиње, како је то често случај, збирком песама Преко ровова, што је уједно и прва збирка хрватске партизанске поезије. Потом је написао седам романа, од којих је највише пажње привукао Вир, који је и награђен НИН-овом наградом.

1975.
Миодраг Булатовић „Људи са четири прста“


Први југословенски и српски мајстор модерне гротеске, често бизарне, морбидне, ретко када смешне и увек духовите, Миодраг Булатовић (1930-1991) у нашој књижевности представља самосвојан глас, опор, упозоравајући и узнемирујући, готово профетски, и то на глобалном нивоу. Награђени роман Људи са четири прста до екстрема изводи хобсовске закономерности у хиперболизованом свету емигрантског подземља, вредносних, економских и егзистенцијалних маргина, где је човек човеку, у најбољем случају, вук, а у горима – потрошна роба, отпад, део заборава, средство ка незахватљивом циљу за који се неретко испостави да је илузија.
Поводом награде, Булатовић је казао: „Ова награда је за мене, могу отворено рећи, прекретница. То је истовремено прво уметничко и књижевно признање које сам добио после пуних двадесет година рада на књижевности. Срећан сам што је то награда листа у коме сам објавио своје прве прозне саставе. НИН-ова награда је наш Гонкур, у то нема сумње, па није важан ни њен финансијски износ.“

1976.
Александар Тишма „Употреба човека“


Описујући паралелно судбине три породице које једино вежу поднебље и рат, Александар Тишма (1924-2003) је у роману Употреба човека оголио механизме којима атмосфера потпуног уништења дехуманизује човека и претвара га у пуку неславну маргину историје.
Тадашњи председник НИН-овог жирија критике Сретен Марић је о делу казао: „Успоравајући причу романа до оног тренутка кад историја утиче на психологију, Тишма нам огољује фашизам. Механизам једне пустоши која је уништавала, која је унаказивала људски живот, механизам који је стравично угрозио и сам смисао нашег живота. Све нам је то Александар Тишма транспоновао и показао у роману Употреба човека.“

1977.
Петко Војнић Пурчар „Дом све даљи“


Петко Војнић Пурчар (1939) подједнако је остварен у филму колико и у књижевности. „Држим да ни за филм, па ни за документарни, није довољна реалистичка опсервација. Књижевност ми омогућује већа сажимања и слојевитији говор… Посебно у роману Дом, све даљи, желио сам сажети вријеме феудално, ратно и садашње у интензивне животне тренутке једне хрватске породице.“

1978.
Мирко Ковач „Врата од утробе“


Врата од утробе контроверзног ангажованог књижевника Мирка Ковача (1938-2013) представљају, према речима тадашњег НИН-овог жирија критике, роман „снажан, оригиналан и отворен, са снажном тематиком“.
Овај преглед родне Херцеговине од краја Првог до краја Другог светског рата, околине Требиња, тамошњих друштвених промена и животних навика унутар тих промена, ауторски снажно обојен, вероватно је најуспелије Ковачево дело.
„Морам искрено да кажем да је ово прва моја књига за коју сам желео да добијем награду и добио сам је“, рекао је Ковач и потом додао да је пишући Врата од утробе „паралелно уносио неку врсту разградње романа и стављао цео низ примедби, чак и на властити поступак.“

1979.
Павле Угринов „Задат живот“


Југословенски и српски књижевник, драматург, редитељ и академик Павле Угринов (1926-2007, право име Василије Поповић) написао је чак 21 књигу, а НИН-ову награду критике добио је за роман Задат живот, „храбру, истинољубиву и узбудљиву књигу која је окренута првим годинама после рата, после ослобођења, у славу интимног, невидљивог боја за ослобођење личности“, како стоји у једном осврту. Реч је о делу тетралогије Утопија, коју још чине и Фасцинације, Царство земаљско и Бесудни дани. Ту је стилски препознатљиво градио и разарао бројне колективистичке митове и пројекте, неретко из личне визуре.
Један је од оснивача камерне сцене Атељеа 212, која је отворена његовом поставком Бекетове драме Чекајући Годоа. Био је и уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд, члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-а, члан председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Битефа, те је оставио велики траг у културном животу Југославије, Србије и, напослетку, Београда.

1980.
Слободан Селенић „Пријатељи“

Још је један велики ерудита, заинтересован за театар колико и за писану реч, добио НИН-ову награду – Слободан Селенић (1933-1995), и то за роман Пријатељи, у којем пријатељство између два лика, декадентног потомка старе београдске породице и виталног, наглашено телесног младог Албанца с Косова, истовремено значи и контакт две културе, цивилизације, две класе, две идеологије, два наслеђа која су једноставно непомирљива, и можда баш због тога међусобно зависна. Пигмалионски однос који главни ликови успостављају и одржавају с временом постаје неодржив, непријатан, психолошки насилан, те питање различитости и, уопште, разумевања различитости избија у први план.
„О наградама се не може говорити у принципу. Сасвим сартровски, мислим да награду чини њена пракса. НИН-ова награда је заиста угледна: једноставно, ту се човек нађе у веома добром друштву. Наравно, ову награду веома ценим и из практичних разлога. Најважније је, наиме, да књига буде прочитана, а тешко је да ико релевантан не прочита књигу која је добила НИН-ову награду. Материјални моменат је заиста неважан. Нико код нас не живи од књижевности“, казао је лауреат, па је лепо чути да се неке ствари ипак не мењају.
Иначе редовни професор на Факултету драмских уметности, Селенић је, између осталог, написао још и Очеве и оце, Timor mortis, Писмо глава, Убиство с предумишљајем, на основу којег је 1995. снимљен истоимени филм.

1981.
Павао Павличић „Вечерњи акт“


Хрватски књижевник и теоретичар књижевности Павао Павличић (1946) највећи део своје књижевничке каријере посветио је криминалистичким романима за децу и одрасле, с израженим елементима фантастике. НИН-ову награду је добио за роман Вечерњи акт, узбудљиву приповест о уметничком фалсификатору чији радови читаву јавност подижу на ноге, а нарочито колекционарску и експертску, ону која је упорно тврдила да поседује – оригинале. Проблем је, међутим, што једино фалсификатор уме да их препозна... Ово је истовремено и први жанровски роман који је заслужио НИН-ову награду.

1982.
Антоније Исаковић „Трен 2“


За роман Трен 2 Антонија Исаковића (1923-2002) жири је рекао да, „како по актуелности теме тако и по мајсторству књижевне обраде“ спада међу она дела која, обележавајући „значајан тренутак у развоју нашег друштвеног живота“, истовремено дају и „хуману димензију опште вредности“. „Живот је само гомила тренутака“, рекао је тада Исаковић, а онај трен који је у роману тематизовао одвија се на Голом отоку 1948. године. Трен 2 је важан и због детабуизације југословенског наслеђа. Јер, ретко се догађало да победници о својој победи пишу тако горко...

1983.
Драгослав Михаиловић „Чизмаши“


Живот Драгослава Михаиловића (1930), српског књижевника, редовног члана САНУ, познатог по краћим прозним формама, драмама и романима, обележен је сукобима с југословенским режимом – с 20 година је послат на Голи оток, а, уз Петријин венац најпознатије његово дело, Кад су цветале тикве узроковало је приметну реакцију власти због натуралистичког, сировог приказивања душановачких лумпенпролетера, маргинализованих, периферних, гордих.
НИН-овом наградом овенчани роман Чизмаши такође је, према речима Мухарема Первића, „роман изворног миљеа, атмосфере и расположења“, „прожет ненаметљивом душевношћу, људском топлином и суздржаном, потиснутом литерарношћу“. Главни лик, нижи официр југословенске војске Жика Курјак, сећајући се својих животних ломова између два рата из болнице, истовремено дијалекатски обојено и наизглед без осећаја за раздвајање важног од неважног, приповеда о слому староставних вредности и о трагици читавих генерација чији је живот, чини се, велика, несразмерна неправда.

1984.
Милорад Павић „Хазарски речник“


Књижевник, историчар књижевности, преводилац и универзитетски професор Милорад Павић (1929-2009) хваљен је колико и оспораван, што се може рећи и за Хазарски речник који је награђен НИН-овом наградом критике. Једно је, међутим, неоспорно – мало је дела у нашој књижевности, па, ако ћемо право, и светској, која су толико збунила и опчинила публику и критичаре, због чега се о Павићу једно време говорило као о европском веснику постмодерне књижевности.
Комбинујући подједнако историју као селекцију збивања и фикцију као уметничку надоградњу, формално транспонујући ову мешавину у својеврсни лексикон који је могуће читати којим год редоследом, Павић је несумњиво проширио границе романа управо негирајуће неке од његових постулата – класичну структуру, приповедачки глас, опробана средства карактеризације... Мали народ о који се отимају три религије, према Павићевим речима, јесте метафора, али не обавезно за балканске народе, већ за било коју малу културу у чијем је усуду, чини се, уписан и нестанак.

1985.
Живојин Павловић „Зид смрти“


Филмски редитељ, књижевник, сликар и професор на ФДУ Живојин Павловић (1933-1998) НИН-ову награду добио је за, како га је назвао, омнибус-роман Зид смрти. Филмском техником је наративне токове испреплетао, асоцијативно повезивао, како би централни ток о промашеном провинцијалном глумцу који успут губи и морални компас представио као главну парадигму борбе Ероса и Танатоса, заноса и смрти.
„У мом случају, НИН-ова награда имаће једну посебну улогу. Ја сам у нашој јавности увек био третиран као филмски редитељ који се, ето, тако, узгред бавио и писањем. Мали је број људи упознат с чињеницом да сам ја почео да пишем пре него што сам се подухватио авантуре на филму“, рекао је Павловић.

1986.
Видосав Стевановић „Тестамент“


Роман Тестамент Видосава Стевановића (1942) својеврсно је реинтерпретирање националне историје извршено кроз 52 бдења, тестамента, вечних порука мртвих подједнако вечно променљивом свету. Због јасне, априорно осмишљене структуре романа, готово флоберовске пажње над језиком и густим плетивом националних и митолошких референци, Тестамент је и даље тешко проходно, али испуњујуће штиво.

1987.
Воја Чолановић „Зебња на расклапање“


Новинар, уредник за науку, културу и уметност, као и својевремено драматург у Београдском драмском позоришту Воја Чолановић (1922) Зебњом на расклапање досегао је, по мишљењу многих, врхунац своје књижевничке каријере. Реч је о духовитој приповести о елитистичкој старачкој завери против младих у Београду и њеним драматичним околностима, а хумористичан тон онеобичава мотиве који би у патетичнијој атмосфери засигурно деловали одурно и наметнуто. Специфичан спој старачке луцидности, мудрости и сенилности суочен с параполитичким екстремизмом, према Чолановићевим речима, иронично указује на „посебну надмоћ духовности над баналношћу, над тривијалним“.

1988.
Дубравка Угрешић „Форсирање романа реке“


Роман Форсирање романа ријеке прве добитнице НИН-ове награде Дубравке Угрешић (1949) постмодернистички тематизује међународне сусрете писаца где, пародирајући проверене стваралачке поступке и жанрове, сатирично уопштава и судара културе – америчку, западноевропску, централноевропску, совјетску па и домаћу, потом књижевнике колико и критичаре, „професионалне“ интелектуалце...
„Искрено речено, награду нисам очекивала... Међутим,  оно што је најважније, јесте то да НИН сваке године од једног романа (не, дакле, аутора, аутор је ту мање важан) прави медијску звијезду. Књига, дакле, захваљујући НИН-у једном годишње постаје догађај с насловне стране. Ниједан књижевни часопис нема ту моћ нити је има било која друга институција“, казала је Угрешићева.

1989.
Војислав Лубарда „Вазнесење“


Ако је претходно награђено дело било последњи космополитски, разарајући коментар о космополитизму пред распад Југославије, роман Вазнесење Војислава Лубарде (1930-2013) био је, може се рећи, први српски, национални коментар на стање у бившој држави, поглавито Босни и Херцеговини.
У књижевним делима се Лубарда бавио страдањем Срба у Подрињу за време Другог светског рата, због чега је седамдесетих година био често забрањиван и прогањан.
Лубарда „истражује људске, националне и верске страсти и насиља у ‘мрачном босанском караказану’“, „снажним епским замахом, широким приповедачким обухватом, проученом историјском грађом“.

1990.
Мирослав Јосић Вишњић „Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба“


Свестрани и продуктивни српски књижевник Мирослав Јосић Вишњић (1946) добио је НИН-ову награду за роман Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба, за који је жири казао да „оригиналним поступком симболичке транспозиције историјских збивања и лиризацијом нарације“ досеже „високи степен стваралачке зрелости у најбољој традицији поетског романа у српској књижевности“.
Јосић Вишњић је у интервјуу  за НИН рекао да је жири „у ствари наградио моје (његове) читаоце“. Писац који, као ретко који, стално премерава и процењује свој опус и свако ново дело пише из жеље да исправи раније недостатке и разлоге стваралачког незадовољства. Колики је прегалник говори да је до сада написао 10 романа и више од 120 приповедака, објавио неколико књига текстова, преписки, полемика и разговора…

1991.
Милисав Савић „Хлеб и страх“

Српски књижевник Милисав Савић (1945) НИН-ову награду је добио за роман Хлеб и страх који прати судбину писца који живи у тоталитарном уређењу и поставља питања: како објавити књигу, постати уредник, бити ‘јавна личност’, а остати самосталан, морално, интелектуално, егзистенцијално?
Награду је вратио због објављивања текста Момчила Селића Страва у којем је поменут у негативном контексту.

1992.
Живојин Павловић „Лапот“


Другу НИН-ову награду Живојин Павловић је добио за роман Лапот, где је, тематизујући пагански ритуал убијања најстаријих чланова породице који су постали терет, проблематизовао и, како је рекао, „ментални склоп национа“ чији је митски стожер смрт, а не живот и који пати од параноичног тражења кривца у другима, никад у себи. Поново се сусрећу Ерос и Танатос.
Објављен усред грађанског рата и распада Југославије, интервју с Павловићем поводом доделе узбуркао је јавност скоро подједнако колико и награђено дело: „Ако би се створио култ наталитета, усахла би мржња, рецимо, према Шиптарима који су достојанствен народ и које Срби нису хтели из своје бахатости да упознају, иако су принуђени да са њима живе.“

1993.
Радослав Петковић „Судбина и коментари“


Српски књижевник Радослав Петковић (1953) НИН-ову награду критике добио је за роман Судбина и коментари, најнаграђиванији роман у историји српске књижевности, не без разлога; реч је свакако о једном од последњих наших класика, равномерном продукцији великих култура.
Испитујући записивање и упоредно осмишљавање историје за различите потребе, историје личне и националне, и дајући „мале историје“ као коментаре које допуњују велику, званичну Судбину, Петковић је понудио и историцистички аргумент против митова. Јер, сви они настају из Судбине, из домена реалног, што не значи да су стварни.

1994.
Владимир Арсенијевић „У потпалубљу“


У потпалубљу је први роман најмлађег лауреата Владимира Арсенијевића (1965). Реч је о приповести о унесрећеној урбаној генерацији коју, ипак, одржава саморазарајућа виталност и жеља да се живи и преживи.

1995.
Светлана Велмар Јанковић „Бездно“


Награђени роман Бездно Светлане Велмар-Јанковић (1933) чине дневничке белешке кнеза Михаила и његовог двороуправитеља и једног од наших првих фотографа Анастаса Јовановића, потом писма кнегиње Јулије и наративне споне приређивача „пронађених“ рукописа. Према речима жирија, ревитализовано је схватање романа као велике епске форме, уз виртуозно евоцирање језика минуле епохе коришћењем интимног и интроспективног стила дневничког и епистоларног казивања. „Мени се чини да над Михаилом све време лебди коб његове унутарње противречности. То је коб која је лебдела над Милошем на сасвим други начин. Противречност Михаилове племенитости и његове непромишљености и жестине о којој говоре и историјски извори. Он је знао да буде чак и суров, а после тога се пробуди његова племенитост па га доведе у крајње очајање“, казала је добитница.

1996.
Давид Албахари „Мамац“

Мамац баштини „два кључна сазнања нашег доба: да се не може изаћи из историје и да се мора успоставити резерва према вери у могућност да приповедање непосредно обухвати истину о свету и времену“. Историјско време, дакле, уметничко представљање и живот који се круни између њих главне су теме ове књиге.
„Примио сам вест о НИН-овој награди с мешавином осећања, међу којима сам препознао неверицу, равнодушност, радост и бол. Неверицу због тога што сам помишљао да ће жири дати предност неким другим ауторима... равнодушност због тога што сматрам да писац не треба да размишља о наградама а још мање да пише за њих; радост, ипак, што је мој роман добио награду која је увек имала посебан углед и значај; и напокон, бол – напросто сам одједном постао свестан да се налазим негде сасвим другде“, казао је Албахари (1948) који од 1994. живи у Канади.

1997.
Милован Данојлић „Ослободиоци и издајници“


Ослободиоци и издајници Милована Данојлића (1937) кроз перспективу дечака и његовог одрастања на селу у раздобљу од 1941. до 1951. године, у периоду, дакле, великих немира, раздора и промена, говори о неким судбинским питањима и последичним несрећама српског народа у 20. веку.
„...Нисам ни тако блазиран па да кажем да сам према тој почасти равнодушан. Улога те награде у историји наше књижевности  није за потцењивање“, коментарисао је Данојлић.

1998.
Данило Николић „Фајронт у Гргетегу“


Роман Фајронт у Гргетегу Данила Николића (1926) опоро и духовито, кроз низ кратких целина на маргинама главног догађаја, неуспелог одликовања режимског моћника Фиранге, представља сву гротеску сусрета догме и стварности. Јер, ако Фиранга добија мождани удар, званице се потом оспу а љубав неочекивано добије средишње место, такође некако повезано с идеологијом, поставља се питање: има ли било чега изван политике, макар била и пука фарса?

1999.
Максимилијан Еренрајх Остојић „Карактеристика“


Српски новинар и књижевник јеврејског порекла Максимилијан Еренрајх Остојић (1921-2003) награђен је за роман Карактеристика у којем је приказао ону мање херојску, престрављену страну страдалника у Другом светском рату где је најважније – преживети, по сваку цену. Водила га је, како је рекао, жеља да се превасходно обрачуна са сопственом прошлошћу.

2000.
Горан Петровић „Ситничарница 'Код срећне руке'“


Ситничарница „Код срећне руке“ Горана Петровића (1961) наративни фокус премешта на грађански Београд и Србију 20. века, где грађанство, иако није ни стигло да се у потпуности формира, у делу добија носталгичне, хуморне црте, благо идеализоване, чему сведоче и два главна мотива у роману – читање и љубав као модуси најтананијег духовног повезивања. Ослањајући се на борхесовско-павићевску списатељску парадигму, Петровић је написао роман у којем нема главних ликова, где се природа и историја на људе претерано не обазиру, због чега је управо кључно нагласити да велике трагедије и урнебесне комедије не постоје – постоје само различите визуре истих догађаја.
„Поред богатог језика и поуздане вештине приповедања и описивања, Петровићев роман има још једну несумњиву вредност – он је, наиме, чврсто грађен и засвођен и у њему је остварено јединство облика и смисла“, стоји у саопштењу жирија. „…Али ми се чини да се грађанско друштво не добија тако што се каже: Хоћемо грађанско друштво, а неко још и виче: Хоћемо!, док други одвраћају: Нећемо!, па ко кога надјача… Морам и да додам да се грађанско друштво не прави само у Кнез Михаиловој улици, јер ни Београд није само оно што описује круг двојке, као што ни Србија није само Београд“, казао је писац.

2001.
Зоран Ћирић „Хобо“


Праву лавину коментара и полемика покренуло је награђивање романа Хобо Зорана Ћирића (1962), а и сам је писац био свестан да до тога може доћи.
„Морам рећи да сам захвалан жирију на исказаној храбрости. Пре коначне одлуке, стално су до мене допирале гласине које се могу свести на оцену: Хобо је изузетно занимљива и необично жестока књига, набијена емоцијама и памтљивим ликовима, али ипак је то у крајњој линији кримић, а НИН-ова награда се не може, забога, доделити једном кримићу, ма колико он био добро написан“, казао је Ћирић.
У саопштењу жирија, Хобо је окарактерисан као „узбудљива слика мафијашког подземља“ чији је „цинизам потпуно дорастао цинизму свог времена, уз напомену да је његов основни подстицај у побуни против света који слика“. Главни лик овог „самурајског романа“ пробија се кроз сплет референци и комуникације с поп-културним клишеима, као и кроз друштвени кал Нишвила где су част и воља, а не људскост, основне вредности. Резултат је брисање сваке границе неморалности.

2002.
Младен Марков „Укоп оца“


Тежак је задатак осмислити роман који ће функционисати на два плана, још је теже написати га тако да њихово функционисање буде складно. У Укопу оца Младена Маркова (1934), први, фабуларни план, нелинеарно изнесен, тиче се Андреје Керебе, сликара, интелектуалца, бившег боема и анархисте који, по вести о смрти оца који га је раније разбаштинио, одлази у средњобанатску паланку на сахрану. Сахрана је, међутим, два пута одложена, а до краја романа се неће ни одржати. Главни лик се суочава с паланачким менталитетом, породичном историјом, у којој фигура мајке не постоји, тиранијом очевом, и ниском горких сећања. Други план представља пресек драматичних историјских догађаја, од немачке окупације до рата на Косову, те се лична и национална трагедија, као и заблуде, умногоме подударају.

2003.
Владан Матијевић „Писац из далека“


Поспрдан роман о писању романа Писац издалека Владана Матијевића (1962) доводи саме конвенције романескног жанра и његовог грађења под лупу пародије. Користећи низ постмодернистичких приповедачких поступака – метанаративне дигресије, асоцијативна повезивања, аутореференцијалне коментаре – Матијевић је показао да, према речима жирија, „поседује зрео, самосвојан и иновативан романсијерски таленат“.
Коментаришући свој роман, лауреат је казао: „Постоје писци који кад почну да пишу, размишљају о награди. Рецимо да је то оно што сам извргао руглу.“ И баш је тиме освојио најпрестижнију награду у нас!

2004.
Владимир Тасић „Киша и хартија“


Киша и хартија Владимира Тасића (1965) „суверено креће кроз различите културе, језичке контексте и слојеве времена“ како би мноштво појмова одбацио и вратио се „сваком појединачном животу, једином средишту и месту на којем се о свему мора одлучити“.
Тасићеви јунаци потичу из круга урбане интелектуалне емиграције, којем и сам припада, те је аутобиографски елемент присутан, али не и одсудан; тек је само једно од полазишта да се параисторијским и паракултуралним чињеницама и теоријама нађе смисао где га нема, донекле као утеха, а однекле као сурови доказ да смисао управо треба – стварати.

2005.
Миро Вуксановић „Семољ земља“


Својеврсни приповедни колаж о речима и пределима, азбучни роман о 909 планинских назива Семољ земља Мира Вуксановића (1944) представља плод веома концентрисане, напорне и исцрпљујуће употребе језика и његовог алузивног потенцијала, који више мистификује но што образлаже, али се управо у тој нејасној читаочевој блискости с речима и крије прави ужитак.

2006.
Светислав Басара „Успон и пад Паркинсонове болести“


Успон и пад Паркинсонове болести Светислава Басаре (1953) писан је као историографска метафикција, чији проседе у овом случају подразумева откривање апокрифних докумената, неретко о стварним историјским личностима, који пружају оригиналан црнохуморни осврт на историју човечанства и уграђују се у поље паранаучних историографских чињеница.
Овде је Паркинсонова болест историзована идеологија која човечанство од старозаветних времена води у пропаст. Уводећи бинарну опозицију здравље-болест, и изврћући вредносне системе који им се традиционално приписују, где је здравље профано, а болест најздравије људско стање, Басара је понудио иронијом обојену историју човечанства која више мистификује но што рационализује. На питање је ли награду очекивао, Басара је рекао: „То моје недобијање НИН-ове награде постало је нека врста традиције и није било разлога да мислим да ћу је добити после двадесет година када је већ нисам добио за неке књиге које су можда и боље од ове за коју сам награђен.“

2007.
Драган Великић „Руски прозор“

Драгану Великићу (1953) је НИН-ова награда чак пет пута измицала, све до Руског прозора, омнибус-романа из три проповедне целине, чији наслов уједно садржи и водећу метафору на основу које ваља читати роман – форточка, наиме, јесте мали прозор у прозору, који, када се отвори луфтира просторију, али је не расхлађује.
Пред својеврсном форточком је и главни лик Руди Ступар, фигура интелектуалца у константном формирању кроз искуства. Сећања и искуства, пак, најчешће одводе у ванвременску, интроспективну раван, где се лична исповест, биографија и анегдотски низ међусобно допуњују како би представили, како рече једном Јерговић, „обичан, углавном неважан живот, који је испуњен великим темама“.
Овом наградом је, како кажу, исправљена неправда слична оној према Басари – одличан писац коначно је добио ово важно признање.

2008.
Владимир Пиштало „Тесла, портрет међу маскама“


Романсирани портрет генијалног изумитеља Тесла, портрет међу маскама Владимира Пиштала (1960) пружа специфичан, поетизовани увид у постојање ове бремените фигуре постмодерне митологије.
Од одрастања у дивљој, замамној Лици, преко образовања, лутања и проналажења себе у Бечу и Будимпешти, до неслућене популарности и потоњег заборава у Америци, Пиштало је од историјске личности, о којој се, заправо, врло сведено зна, изградио превасходно упечатљив књижевни лик, скоро наднараван, дајући притом врло богат контекстуални предложак духа времена.
„Ја нисам, нити желим да будем, још један од стручњака за Теслу. Ја сам, да тако кажемо, стручњак за Теслин књижевни лик. Свако од нас је стручан за оно што воли. А мени је поезија много дража него ‘стручност.’ Поезија Теслиног живота ми је важна колико прича о Теслином животу“, казао је Пиштало у интервјуу за НИН.

2009.
Гроздана Олујић „Гласови у ветру“


Комбинујући проседее емигрантске прозе и породичног романа, Гласови у ветру Гроздане Олујић (1934) исписују хронику породице Арацки, формално и стилски строго уобличену. Данило Арацки у неугледном њујоршком хотелу једне кошмарне и истовремено бесане ноћи покушава да, кроз сећања и снове, окупи чланове своје фамилије, живе и мртве, а поглавито брата Петра, о чијој судбини ништа не зна, и спаси их од смрти – заборава.

2010.
Гордана Ћирјанић „Оно што одувек желиш“


У свету где је граница између виртуелног и животног готово непостојећа, роман Гордане Ћирјанић (1957) Оно што одувек желиш даје нам главни лик, Слободана, бившег продуцента ријалити програма и професора књижевности, који робује опчињености форензичарским крими серијама и умногоме промашеном животу, о чијим одсудним тренуцима пише свом млађем брату. Разочаран, изједен кривицом коју не признаје и с даљинским управљачем у рукама, Слободан је жртва телеманије и сопствених одлука, што га у крајњој линији чини неслободним.

2011.
Слободан Тишма „Бернардијева соба“


Пишта Петровић, главни лик Бернардијеве собе Слободана Тишме (1946), новосадског књижевника, уметника и некадашњег рок музичара, представља идеалног свештеника интроспекције. Својевољно се дистанцирајући од било каквог друштвеног контекста и занемарујући материјално као профано, Пишта Петровић такође се одриче и сваке конструкције, идеолошке или дневнополитичке, коју је створио човек, зарад саме људскости, којој је, пак, најлакше приближити се пажљивим испитивањем и развојем сопствене свести, уметношћу и промишљањем уметности. Ненаметљивост овде постаје основни предуслов егзистенције и истовремено њен врховни идеал.
„Дело Бернардијева соба се издвојило особеном перспективом људске изолације и уметничке самодовољности и изузетно уверљиво комуницира са читаоцима“, стоји у образложењу жирија.

2012.
Александар Гаталица „Велики рат“


Први светски рат је неповратно променио политичку, интелектуалну и духовну климу Европе, потом и света, сурово је раскомадао просветитељске, хуманистичке идеале и пружио крвави шлагворт безумљу Другог светског рата. У делу Велики рат Александра Гаталице (1964) ова огромна тема фрагментарно је обрађена, кроз судбине многобројних јунака, од генерала до војника, од оперских певача до обичних људи, неретко обојених духовитошћу, дубоким трагизмом и патосом. Дело, међутим, не прераста у пуку хронику, већ у разгранату, упечатљиву приповест.
„За писца ништа након НИН-ове награде није исто као пре. Она баци снажан сноп светла не само на награђену књигу, већ и на све остале, и писац тако добије улазницу за Партенон српских писаца... једино НИН-ова награда писцу даје ту улазницу за хол славних српске литературе и зато сам неизмерно срећан што сам ову награду добио кад и треба, у зрелим годинама и за највећу књигу коју сам досад написао“, рекао је Гаталица за НИН.

НАЈБОЉИХ ДЕСЕТ

Уочи педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију гласали су за најбоље награђене романе.

1. Меша Селимовић – Дервиш и смрт
2. Данило Киш – Пешчаник
3. Милош Црњански – Роман о Лондону
4. Милорад Павић – Хазарски речник
5. Борислав Пекић – Ходочашће Арсенија Његована
6. Ранко Маринковић – Киклоп
7. Александар Тишма – Употреба човека
8. Радослав Петковић – Судбина и коментари
9. Добрица Ћосић – Корени
10. Слободан Новак – Мириси, злато и тамјан






Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ивица Дачић, премијер

Како се ја зовем? Ивица. А шта то значи? Стално сам на ивици. И Србија је стално на ивици. То је моја судбина

Прочитајте све мисли
bg