17.04.
2024.
Par zvani "Smrt": U njihovoj firmi pronađeno je 180 ljudskih tela i istina je isplivala na videlo
Suđenje Halfordovima zakazano je za 6. jun, a par se takođe suočava sa federalnim optužbama.
U redakciju obnovljenog NIN-a, čiji je glavni urednik bio Antonije Isaković, uveo sam najveći deo redakcije prvog posleratnog omladinskog lista Mladi borac: književnog kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza, likovnog kritičara Miodraga Protića i najuglednije pisce najmlađe generacije. NIN toga doba bio je sa slovenačkom Mladinom najslobodoumniji list jugoslovenske štampe i predvodnik borbe za slobodu stvaralaštva u Jugoslaviji i Srbiji. Nagrada je imala jugoslovenski karakter, pa su i članovi žirija bili najugledniji kritičari i predstavnici književnosti srpskohrvatskog jezika. Tom, danas razjedinjenom srpskohrvatskom jeziku, značajno je služila NIN-ova nagrada.
Istorija je i pisce dobitnike NIN-ove nagrade i njihove knjige smestila u biblioteke i antikvarnice i time potvrdila prolaznost vrednosti piščevih dela i njih sa njima. Taj proces nije progres, ali on je zakonomernost svega stvaralačkog u ljudskoj kulturi. Mnogi pisci su nestali sa svojom istorijskom deonicom, a nije mnogo manje i onih koji su preživeli svoje čitaoce, da književnosti svoga jezika tvore kontinuitet i čine je značajnim sadržajem čovekovog opstajanja i postojanja.
NIN-ova nagrada nije uvek dodeljivana najboljim romanima. Nijedna nagrada u svetskoj književnosti nije se potvrdila u pravdi. Ta činjenica relativizuje vrednost i trajnost svih nagrada, pohvala, ali i poricanja i nepravdi u nagrađivanju. Izgovorio sam ovih nekoliko rečenica da stanem na stranu i nenagrađenih romana.
1954.
Dobrica Ćosić Koreni
U Korenima, drugom romanu Dobrice Ćosića (1921), paralelno se grade dve pripovesti o političkoj podeli u srpskom narodu s kraja 19. veka i o porodičnoj nevolji seoskog radikalskog vođe Aćima Katića. NJihova neraskidivost potcrtava jednu od osnovnih Ćosićevih zamisli naime, da prikaže kako se principi, ljubav, zadrtost i frustracija međusobno po potrebi ukidaju i prihvataju, i da time započne potonji ciklus romana gde se kao likovi javljaju sinovi, unuci i praunuci likova iz Korena, ciklus koji tvori romansiranu istoriju moderne Srbije.
Bio bih neiskren kada ne bih rekao da me raduje jedno takvo priznanje za moj rad na romanu. Ali, isto tako iskreno da vam kažem: strašno je to velika obaveza, kazao je Ćosić o NIN-ovoj nagradi i napomenuo da je želeo da uspostavi kontinuitet između generacija kojima pripada i generacija kojih više nema i da nagovesti veliku složenost i komplikovanost psihičke konstitucije te kategorije koja se i u literaturi zove seljaštvo.
1955.
Mirko Božić Neisplakani
Mirko Božić (1919-1995) je NIN-ovu nagradu, za koju je rekao da doprinosi stvaranju jugoslovenske kulture, dobio za Neisplakane, roman o tragičnom nerazumevanju dalmatinskog seljaštva i građanstva.
1956.
Oskar Davičo Beton i svici
Najmlađi, najsvestraniji i, po mišljenju mnogih, najdarovitiji član beogradskog nadrealističkog kruga Oskar Davičo (1909-1989) je u romanu Beton i svici tematizovao rođenje novog, posleratnog čoveka, ratnika, graditelja i branitelja u jednom.
U intervjuu za NIN je podsetio da nagrade najpre treba davati mlađim piscima, kojima je potrebnija i moralna podrška koju donosi nagrada, a i ono što je materijalno u njoj. Govoreći o situaciji u jugoslovenskoj književnosti i eventualnom nametanju estetskih i ideoloških vrednosti, Davičo je dodao: Samo zaslepljenima može još pasti na pamet da silom teraju ljude da budu po starinski realisti, tj. beskonfliktni lakiraši, tj. odraživači nečeg što zovu stvarnost, a nije sva stvarnost.
Izleti u sinestetičke konstrukcije i promišljeno nespojiva poređenja, hiperbolisanje i pažljivo oko za i najsitnije detalje prisutni su otuda i u nagrađenom romanu. Slično pomalo nezamislivoj posleratnoj obnovi, Beton i svici takođe su obeleženi nadrealističkim elementima.
1957.
Aleksandar Vučo Mrtve javke
Mrtve javke, roman još jednog vesnika beogradskog nadrealizma Aleksandra Vuča (1897-1985), drugi je deo trilogije u kojem se predratni, okupirani i oslobođeni Beograd u sećanjima i neizvesnoj budućnosti glavnog lika suočavaju porodično, fizički i ideološki. Ostala dva dela su Raspust i Zasluge.
Vučo je kazao da je želeo da obradi problem koji je slučajno bio njegov, ali je, zapravo, bio problem istorijskog trenutka i našeg podneblja: kako da intelektualac, kao građanin, prebrodi krizu uverenja i porekla i prigrli radničku klasu i njene vrednosti.
Borislav Mihajlović Mihiz je u ime žirija kazao je da je reč o značajnom urbanom umetničkom ostvarenju u našoj inače seljačkoj prozi, pisanom čvrsto, sigurno i ubedljivom nekonvencionalnom Vučovom rečenicom.
Puna njegova uobrazilja iskazala se najviše u humorno-burlesknim pesničkim ostvarenjima (Humor Zaspalo, Mastodonti, Marija Ručara).
1958.
Branko Ćopić Ne tuguj, bronzana stražo
Konkurencija je ograničena na srpskohrvatsko govorno područje. Pisac tihe melanholije i naivne duhovitosti, svedok antifašističke borbe, njenih uspeha, neuspeha i žrtvi, Branko Ćopić (1915-1984) dobio je nagradu za Ne tuguj, bronzana stražo u kojoj opisuje prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. ...Takođe mi je vrlo drago što je nagrađena baš moja knjiga Ne tuguj, bronzana stražo zato što sam u ovoj knjizi znatno odstupio od svog uhodanog, tipičnog pisanja, što sam se kroz nju ponovo vratio lirskoj poeziji sa kojom sam i počeo. Ova me je nagrada ohrabrila, jer me je utvrdila u uverenju da sam pošao dobrim putem, kazao je na dodeli.
1959.
Nagrada nije dodeljena
Žiri je smatrao da u 1959. nijedno objavljeno delo nije zaslužilo nagradu, što je uzrokovalo kontroverze u javnom i književnom životu Jugoslavije.
1960.
Radomir Konstantinović Izlazak
Književnik i filozof Radomir Konstantinović (1928-2011) književnu karijeru je započeo poezijom, a odmah potom se okrenuo prozi. Romani Daj nam danas, Čisti i prljavi, Mišolovka i Izlazak, kao i listom prevođene radio-drame, bili su samo najava teorijsko-esejističkih radova od kojih je svakako najpoznatiji Filosofija palanke, nemilosrdan tekst koji je raskrinkao malograđansku uskogrudost ovdašnjeg mentaliteta.
Gorostas polumitskih proporcija o čijim se knjigama uvek više pričalo no što su se čitale, Konstantinović je o nagrađenom Izlasku, poetizovanoj pripovesti o Judi Iskariotskom, Hristovom apostolu i izdajniku, kazao da će što pre pokušati da ga zaboravi, s obzirom na to da je pisanje stalno obračunavanje sa sobom.
1961.
Dobrica Ćosić Deobe
Prvi put se dogodilo da laureat bude već nagrađeni pisac. Deobe su jednoglasno pobedile, a Ćosićev komentar je bio: Biti pisac u našem vremenu i našem društvu, vanredno je opasno: može se brzo i lako da uspe Narativni fokus je prebačen na najveću deobu srpskog naroda onu na partizane i četnike, a delo odiše stilskom raznovrsnošću.
1962.
Miroslav Krleža Zastave
Usvojen je sistem kojim je u Francuskoj dodeljivana nagrada Gonkur svaki predstavnik birao je svog favorita, a roman s najviše glasova dobijao je nagradu. U ovom slučaju, to je bio prvi deo Zastava Miroslava Krleže, jednog od najboljih pisaca svog vremena (1893-1981). Petar DŽadžić je u obrazloženju napisao: Zastave zaslužuju etiketu romana epohe, zapravo romana o epohi. Ako je težište na godinama balkanskih ratova, Krleža nam, u sebi svojstvenom, esejističkom maniru, kroz duge monologe, dijaloge i disput ličnosti, kroz obilje podataka i svedočanstava, otvara bogate retrospektivne vidike na nekoliko decenija hrvatskog i srpskog nacionalnog života Života koje je Krleža smatrao sudbinski povezanim bio je glasni zagovornik južnoslovenskog ujedinjenja.
1963.
Oskar Davičo Gladi
Ove su godine jedna za drugom izašle dve knjige Oskara Daviča Ćutanje i Gladi. Petar DŽadžić je, u ime žirija, rekao: Posao NIN-ovog žirija kritike ovoga puta bio je da izabere bolju od te dve knjige, i to je bilo jedino što nije bilo lako.
Gladi su opisane kao široka i slojevita ljudska galerija, oivičena surim zidovima predratnih kazamata, desetine ljudi u proveri svoje ljudske vrednosti i sa jasnom vizijom budućnosti, tako daleke, i opet tako bliske, jer uz njih je masivan oslonac vere i uverenja
Samom Daviču inspiracije sigurno nije manjkalo dva puta je tridesetih hapšen kao član KPJ i kao pesnik koji vređa javni moral, a ista ga je sudbina zadesila i tokom Drugog svetskog rata, kada je završio u italijanskom logoru.
1964.
Oskar Davičo Tajne
Ako je prethodni Davičov nagrađeni roman Gladi tematizovao borbu koja se vodi u samim komunistima, između krajnosti i beskrajnosti čovekovih moći uopšte, u Tajnama se komunistički moral stavlja na najtežu probu: ostati čovek uprkos kaligulama, tartifima i makijavelistima unutar samog komunističkog pokreta, prema rečima Mirka Miloradovića, kritičara Borbe. Ova proba, tvrdi Zoran Gavrilović iz Politike, kod Daviča narasta u veliku poetsko-moralnu dilemu, zadire u sama bitna pitanja egzistencije.
Očito je da su Drugi svetski rat, posleratne godine i brojne moralne dileme koje su pratile revoluciju sprovedenu kroz rat dugo zaokupljale maštu stvaralaca. Davičova lucidnost ispisala je tri vrhunca proze koja se tim pitanjima bavila.
1965.
Ranko Marinković Kiklop
Vizija sveta hrvatskog i jugoslovenskog književnika Ranka Marinkovića (1913-2001) bila je utopljena u crni humor i ironiju, što se vidi i u zbirci novela Ruke, kao i u Kiklopu, prvom njegovom romanu, odmah i nagrađenom NIN-ovom nagradom.
Marinkovićevi su likovi projicirani u predratni Zagreb, u kavanski ambijent gdje se skupljaju boemi, luckasti oriđinali, novinari, propali studenti i slični deklarisani intelektualci i njihovi suputnici, kazao je o romanu kritičar Vjesnika Vlatko Pavletić, a Muharem Pervić je dodao da je u središtu knjige pobunjena, rekao bih čak razjarena, kritička svest, koja sredstvima ironije, polemike, monologa, dijaloga, groteske, mogućnostima jezika probija kroz taloge istorije i filozofije pred Drugi svetski rat.
1966.
Meša Selimović Derviš i smrt
Derviš i smrt je istinski dragulj jugoslovenske književnosti u kojem su maestralno spojene egzistencijalističke, opšteljudske dileme i bosanskohercegovačko, muslimansko nasleđe. Rezultat je delo univerzalnog značaja, retkost u kulturama koje uticaje primaju, a ne šire. Priča o veri, grehu, moći, odgovornosti, ali i uvek skrivenim mogućnostima iskupljenja
Nagradu NIN-a primio sam s osobitim zadovoljstvom, zbog njenog renomea i zbog vrijednosti dosad nagrađenih pisaca. Iako ta nagrada i obavezuje. Oduzima pravo na promašaj. A život se ne sastoji samo od uspjeha, rekao je Meša Selimović (1910-1982) na dodeli, a mogli bismo dodati: ponekad je dovoljan i samo jedan vanvremenski uspeh, kakav je Derviš i smrt. Među važnija njegova dela ubrajaju se još: Tišine, Magla i mjesečina, Tvrđava, Ostrvo, Krug, kao i važna polemička studija Za i protiv Vuka.
1967.
Erih Koš Mreža
Jugoslovenski književnik jevrejskog porekla Erik Koš (1913-2010) dobio je NIN-ovu nagradu za roman Mreže u kojem se raspliću, prema njegovim rečima, zakoni sveta koji su manje-više svuda isti i čovek bežeći iz jedne mreže društvenih odnosa ulazi u drugu jedini način da se ne zapletemo jeste da otkrijemo zakone mreža i da sami svoj sopstveni odnos sagledamo u situacijama.
1968.Slobodan Novak - Mirisi, zlato, tamjan
Hrvatski prozaista Slobodan Novak (1924) je u romanu Mirisi, zlato i tamjan predočio rezigniranog, sartrovskog intelektualca i humanistu koji se bori s dogmama, ideologijom i iluzijama svoje generacije kojoj, moralistički je zaključak, spas predstavlja jedino osluškivanje sopstvene svesti. Jedan od najvažnijih romana moderne hrvatske književnosti.
1969.
Bora Ćosić Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji
Majstor parodizacije postojećih pripovedačkih postupaka i prosedea i poigravanja s formalnim rešenjima Bora Ćosić (1932) predstavlja jednog od poslednjih intelektualaca koji intenzivno promišljaju jugoslovenski projekat i njegovo rastakanje. Od raspada nekadašnje države živi u Rovinju i Berlinu, a objavljuje u Hrvatskoj.
Nagrađeni roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, smešten u ratni i posleratni Beograd, svakako je jedan od kamena temeljaca moderne jugoslovenske proze angažovan, ironičan, nepatetičan, nadasve dinamičan. Munjevito nabrajanje opaski, situacija, replika i razgovora, potom njihovo montiranje kako bi se sačinio što bogatiji kolaž utisaka, dilema, univerzalnih i istorijskih filmski jezik, književno-predstavljački iskorišćen, možda je i najupečatljivija strana ovog dela.
1970.
Borislav Pekić Hodočašće Arsenija NJegovana
S romanom Borislava Pekića (1930-1992) Hodočašće Arsenija NJegovana, jugoslovenska književnost, makar i sa zakašnjenjem, konačno dobija celovit građanski roman (istovremeno i antigrađanski) i polazište za potonje sedmotomno Zlatno runo, s kojim smo, opet, konačno dobili i genealošku sagu, u ovom slučaju o porodici NJegovan-Turjaški.
Arsenije NJegovan, naslednik te porodice, kućevlasnik i rentijer, tipično pekićevsku zainteresovanost za konstante bivstvovanja ovaploćuje kroz pedantno pridržavanje pravila koja, ako i postoje, u posleratnom uređenju više ne važe. NJegovo instinktivno povlačenje pred novonastalim, stranim svetom i fiksacija na neživu lepotu kao mogući predmet mogućeg posedovanja ovog je tragičkog junaka usred farse uvelo u red najupečatljivijih likova domaće proze.
1971.
Miloš Crnjanski Roman o Londonu
Kako bi se u odlučivanju izbeglo preterano oslanjanje na beogradski kritičarski krug zbog kojeg, kako se cenilo, nije bilo mogućno adekvatno sagledati čitavo stvaralaštvo na srpskohrvatskom jeziku, žiri je ponovo doživeo manje modifikacije.
Nagrađeni roman ponovo je bio, ispostaviće se, pravi klasik domaće književnosti Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1893-1977). Mučna pripovest o knezu Nikolaju Rjepninu, belogardejcu, i njegovoj supruzi Nađi koji, lutajući po Evropi nakon Oktobarske revolucije, godine nakon Drugog svetskog rata dočekuju u Londonu, gde, usred besparice i obezemljenosti, jedva sastavljaju kraj s krajem. Od materijalne nemaštine je, međutim, daleko ubitačnije potpuno odsustvo nade, zbog čega se o Romanu o Londonu i može govoriti kao o najboljoj tragediji, makar i proznoj, u našoj književnosti.
Na pomen mogućnosti da je Roman o Londonu autobiografski, s obzirom na to da je i sam Crnjanski nešto više od dve decenije u teškim uslovima živeo u Londonu, pisac je u intervjuu za NIN u svom stilu odgovorio: Smešno je, zar ne, stavljati kompletan svoj život između korica knjige! Po tome su i sve ljubavne scene autorove! Nesumnjivo je da je, ipak, deo svojih iskustava ugradio u knjigu.
1972.
Danilo Kiš Peščanik
I treći nagrađeni roman zaredom je, kako će vreme pokazati, bio klasik Peščanik, završni deo porodičnog ciklusa romana Danila Kiša (1935-1989). Tek je s Kišovim opusom naša književnost postala potpuno savremena svetskim tendencijama prelaza iz modernističkih u postmodernističke tokove. Takođe je tek s Peščanikom dobila značajan roman koji se svojeglavo i umetnički opravdano suprotstavlja tradicionalnim pripovedačkim tehnikama sveznajućem pripovedaču kao jemcu objektivnog saznanja, celovitoj fabuli, raščlanjivoj strukturi... u ovom romanu
ravan porodičnog survavanja neprimetno odmenjuje ravan ideološkog nasilja, toliko važnog u opusu ovog pisca.
Kiš je u intervjuu za NIN rekao: Naravno, jedna književna nagrada sa ugledom koji uživa, ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija...
Kiš se 1978. odrekao NIN-ove nagrade, što je tadašnja redakcija razumela kao protest protiv objavljivanja u NIN-u tekstova koji su osporavali njega i njegov Čas anatomije.
1973.
Mihailo Lalić Ratna sreća
Dve su teme dominantne u delima Mihaila Lalića (1914-1992): strahote Drugog svetskog rata koji je proveo među partizanima i Crna Gora, odakle je rodom i o čijim je ljudima najviše pisao. Tako je i s Ratnom srećom. O kritičarskom prijemu nagrađenog romana Lalić je kazao: U dosadašnjim prikazima Ratne sreće kritičari nijesu sasvim saglasni o suštini knjige. Za jedne to je knjiga o strancu, za druge obračun s patrijarhalno-plemenskim mentalitetom, za treće ironična istorija
1974.
Jure Franičević Pločar Vir
Hrvatski i jugoslovenski književnik Jure Franičević Pločar (1918-1994) ozbiljniji književnički rad započinje, kako je to često slučaj, zbirkom pesama Preko rovova, što je ujedno i prva zbirka hrvatske partizanske poezije. Potom je napisao sedam romana, od kojih je najviše pažnje privukao Vir, koji je i nagrađen NIN-ovom nagradom.
1975.
Miodrag Bulatović LJudi sa četiri prsta
Prvi jugoslovenski i srpski majstor moderne groteske, često bizarne, morbidne, retko kada smešne i uvek duhovite, Miodrag Bulatović (1930-1991) u našoj književnosti predstavlja samosvojan glas, opor, upozoravajući i uznemirujući, gotovo profetski, i to na globalnom nivou. Nagrađeni roman LJudi sa četiri prsta do ekstrema izvodi hobsovske zakonomernosti u hiperbolizovanom svetu emigrantskog podzemlja, vrednosnih, ekonomskih i egzistencijalnih margina, gde je čovek čoveku, u najboljem slučaju, vuk, a u gorima potrošna roba, otpad, deo zaborava, sredstvo ka nezahvatljivom cilju za koji se neretko ispostavi da je iluzija.
Povodom nagrade, Bulatović je kazao: Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je naš Gonkur, u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos.
1976.
Aleksandar Tišma Upotreba čoveka
Opisujući paralelno sudbine tri porodice koje jedino vežu podneblje i rat, Aleksandar Tišma (1924-2003) je u romanu Upotreba čoveka ogolio mehanizme kojima atmosfera potpunog uništenja dehumanizuje čoveka i pretvara ga u puku neslavnu marginu istorije.
Tadašnji predsednik NIN-ovog žirija kritike Sreten Marić je o delu kazao: Usporavajući priču romana do onog trenutka kad istorija utiče na psihologiju, Tišma nam ogoljuje fašizam. Mehanizam jedne pustoši koja je uništavala, koja je unakazivala ljudski život, mehanizam koji je stravično ugrozio i sam smisao našeg života. Sve nam je to Aleksandar Tišma transponovao i pokazao u romanu Upotreba čoveka.
1977.
Petko Vojnić Purčar Dom sve dalji
Petko Vojnić Purčar (1939) podjednako je ostvaren u filmu koliko i u književnosti. Držim da ni za film, pa ni za dokumentarni, nije dovoljna realistička opservacija. Književnost mi omogućuje veća sažimanja i slojevitiji govor Posebno u romanu Dom, sve dalji, želio sam sažeti vrijeme feudalno, ratno i sadašnje u intenzivne životne trenutke jedne hrvatske porodice.
1978.
Mirko Kovač Vrata od utrobe
Vrata od utrobe kontroverznog angažovanog književnika Mirka Kovača (1938-2013) predstavljaju, prema rečima tadašnjeg NIN-ovog žirija kritike, roman snažan, originalan i otvoren, sa snažnom tematikom.
Ovaj pregled rodne Hercegovine od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata, okoline Trebinja, tamošnjih društvenih promena i životnih navika unutar tih promena, autorski snažno obojen, verovatno je najuspelije Kovačevo delo.
Moram iskreno da kažem da je ovo prva moja knjiga za koju sam želeo da dobijem nagradu i dobio sam je, rekao je Kovač i potom dodao da je pišući Vrata od utrobe paralelno unosio neku vrstu razgradnje romana i stavljao ceo niz primedbi, čak i na vlastiti postupak.
1979.
Pavle Ugrinov Zadat život
Jugoslovenski i srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik Pavle Ugrinov (1926-2007, pravo ime Vasilije Popović) napisao je čak 21 knjigu, a NIN-ovu nagradu kritike dobio je za roman Zadat život, hrabru, istinoljubivu i uzbudljivu knjigu koja je okrenuta prvim godinama posle rata, posle oslobođenja, u slavu intimnog, nevidljivog boja za oslobođenje ličnosti, kako stoji u jednom osvrtu. Reč je o delu tetralogije Utopija, koju još čine i Fascinacije, Carstvo zemaljsko i Besudni dani. Tu je stilski prepoznatljivo gradio i razarao brojne kolektivističke mitove i projekte, neretko iz lične vizure.
Jedan je od osnivača kamerne scene Ateljea 212, koja je otvorena njegovom postavkom Beketove drame Čekajući Godoa. Bio je i urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd, član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Bitefa, te je ostavio veliki trag u kulturnom životu Jugoslavije, Srbije i, naposletku, Beograda.
1980.
Slobodan Selenić Prijatelji
Još je jedan veliki erudita, zainteresovan za teatar koliko i za pisanu reč, dobio NIN-ovu nagradu Slobodan Selenić (1933-1995), i to za roman Prijatelji, u kojem prijateljstvo između dva lika, dekadentnog potomka stare beogradske porodice i vitalnog, naglašeno telesnog mladog Albanca s Kosova, istovremeno znači i kontakt dve kulture, civilizacije, dve klase, dve ideologije, dva nasleđa koja su jednostavno nepomirljiva, i možda baš zbog toga međusobno zavisna. Pigmalionski odnos koji glavni likovi uspostavljaju i održavaju s vremenom postaje neodrživ, neprijatan, psihološki nasilan, te pitanje različitosti i, uopšte, razumevanja različitosti izbija u prvi plan.
O nagradama se ne može govoriti u principu. Sasvim sartrovski, mislim da nagradu čini njena praksa. NIN-ova nagrada je zaista ugledna: jednostavno, tu se čovek nađe u veoma dobrom društvu. Naravno, ovu nagradu veoma cenim i iz praktičnih razloga. Najvažnije je, naime, da knjiga bude pročitana, a teško je da iko relevantan ne pročita knjigu koja je dobila NIN-ovu nagradu. Materijalni momenat je zaista nevažan. Niko kod nas ne živi od književnosti, kazao je laureat, pa je lepo čuti da se neke stvari ipak ne menjaju.
Inače redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Selenić je, između ostalog, napisao još i Očeve i oce, Timor mortis, Pismo glava, Ubistvo s predumišljajem, na osnovu kojeg je 1995. snimljen istoimeni film.
1981.
Pavao Pavličić Večernji akt
Hrvatski književnik i teoretičar književnosti Pavao Pavličić (1946) najveći deo svoje književničke karijere posvetio je kriminalističkim romanima za decu i odrasle, s izraženim elementima fantastike. NIN-ovu nagradu je dobio za roman Večernji akt, uzbudljivu pripovest o umetničkom falsifikatoru čiji radovi čitavu javnost podižu na noge, a naročito kolekcionarsku i ekspertsku, onu koja je uporno tvrdila da poseduje originale. Problem je, međutim, što jedino falsifikator ume da ih prepozna... Ovo je istovremeno i prvi žanrovski roman koji je zaslužio NIN-ovu nagradu.
1982.
Antonije Isaković Tren 2
Za roman Tren 2 Antonija Isakovića (1923-2002) žiri je rekao da, kako po aktuelnosti teme tako i po majstorstvu književne obrade spada među ona dela koja, obeležavajući značajan trenutak u razvoju našeg društvenog života, istovremeno daju i humanu dimenziju opšte vrednosti. Život je samo gomila trenutaka, rekao je tada Isaković, a onaj tren koji je u romanu tematizovao odvija se na Golom otoku 1948. godine. Tren 2 je važan i zbog detabuizacije jugoslovenskog nasleđa. Jer, retko se događalo da pobednici o svojoj pobedi pišu tako gorko...
1983.
Dragoslav Mihailović Čizmaši
Život Dragoslava Mihailovića (1930), srpskog književnika, redovnog člana SANU, poznatog po kraćim proznim formama, dramama i romanima, obeležen je sukobima s jugoslovenskim režimom s 20 godina je poslat na Goli otok, a, uz Petrijin venac najpoznatije njegovo delo, Kad su cvetale tikve uzrokovalo je primetnu reakciju vlasti zbog naturalističkog, sirovog prikazivanja dušanovačkih lumpenproletera, marginalizovanih, perifernih, gordih.
NIN-ovom nagradom ovenčani roman Čizmaši takođe je, prema rečima Muharema Pervića, roman izvornog miljea, atmosfere i raspoloženja, prožet nenametljivom duševnošću, ljudskom toplinom i suzdržanom, potisnutom literarnošću. Glavni lik, niži oficir jugoslovenske vojske Žika Kurjak, sećajući se svojih životnih lomova između dva rata iz bolnice, istovremeno dijalekatski obojeno i naizgled bez osećaja za razdvajanje važnog od nevažnog, pripoveda o slomu starostavnih vrednosti i o tragici čitavih generacija čiji je život, čini se, velika, nesrazmerna nepravda.
1984.
Milorad Pavić Hazarski rečnik
Književnik, istoričar književnosti, prevodilac i univerzitetski profesor Milorad Pavić (1929-2009) hvaljen je koliko i osporavan, što se može reći i za Hazarski rečnik koji je nagrađen NIN-ovom nagradom kritike. Jedno je, međutim, neosporno malo je dela u našoj književnosti, pa, ako ćemo pravo, i svetskoj, koja su toliko zbunila i opčinila publiku i kritičare, zbog čega se o Paviću jedno vreme govorilo kao o evropskom vesniku postmoderne književnosti.
Kombinujući podjednako istoriju kao selekciju zbivanja i fikciju kao umetničku nadogradnju, formalno transponujući ovu mešavinu u svojevrsni leksikon koji je moguće čitati kojim god redosledom, Pavić je nesumnjivo proširio granice romana upravo negirajuće neke od njegovih postulata klasičnu strukturu, pripovedački glas, oprobana sredstva karakterizacije... Mali narod o koji se otimaju tri religije, prema Pavićevim rečima, jeste metafora, ali ne obavezno za balkanske narode, već za bilo koju malu kulturu u čijem je usudu, čini se, upisan i nestanak.
1985.
Živojin Pavlović Zid smrti
Filmski reditelj, književnik, slikar i profesor na FDU Živojin Pavlović (1933-1998) NIN-ovu nagradu dobio je za, kako ga je nazvao, omnibus-roman Zid smrti. Filmskom tehnikom je narativne tokove isprepletao, asocijativno povezivao, kako bi centralni tok o promašenom provincijalnom glumcu koji usput gubi i moralni kompas predstavio kao glavnu paradigmu borbe Erosa i Tanatosa, zanosa i smrti.
U mom slučaju, NIN-ova nagrada imaće jednu posebnu ulogu. Ja sam u našoj javnosti uvek bio tretiran kao filmski reditelj koji se, eto, tako, uzgred bavio i pisanjem. Mali je broj ljudi upoznat s činjenicom da sam ja počeo da pišem pre nego što sam se poduhvatio avanture na filmu, rekao je Pavlović.
1986.
Vidosav Stevanović Testament
Roman Testament Vidosava Stevanovića (1942) svojevrsno je reinterpretiranje nacionalne istorije izvršeno kroz 52 bdenja, testamenta, večnih poruka mrtvih podjednako večno promenljivom svetu. Zbog jasne, apriorno osmišljene strukture romana, gotovo floberovske pažnje nad jezikom i gustim pletivom nacionalnih i mitoloških referenci, Testament je i dalje teško prohodno, ali ispunjujuće štivo.
1987.
Voja Čolanović Zebnja na rasklapanje
Novinar, urednik za nauku, kulturu i umetnost, kao i svojevremeno dramaturg u Beogradskom dramskom pozorištu Voja Čolanović (1922) Zebnjom na rasklapanje dosegao je, po mišljenju mnogih, vrhunac svoje književničke karijere. Reč je o duhovitoj pripovesti o elitističkoj staračkoj zaveri protiv mladih u Beogradu i njenim dramatičnim okolnostima, a humorističan ton oneobičava motive koji bi u patetičnijoj atmosferi zasigurno delovali odurno i nametnuto. Specifičan spoj staračke lucidnosti, mudrosti i senilnosti suočen s parapolitičkim ekstremizmom, prema Čolanovićevim rečima, ironično ukazuje na posebnu nadmoć duhovnosti nad banalnošću, nad trivijalnim.
1988.
Dubravka Ugrešić Forsiranje romana reke
Roman Forsiranje romana rijeke prve dobitnice NIN-ove nagrade Dubravke Ugrešić (1949) postmodernistički tematizuje međunarodne susrete pisaca gde, parodirajući proverene stvaralačke postupke i žanrove, satirično uopštava i sudara kulture američku, zapadnoevropsku, centralnoevropsku, sovjetsku pa i domaću, potom književnike koliko i kritičare, profesionalne intelektualce...
Iskreno rečeno, nagradu nisam očekivala... Međutim, ono što je najvažnije, jeste to da NIN svake godine od jednog romana (ne, dakle, autora, autor je tu manje važan) pravi medijsku zvijezdu. Knjiga, dakle, zahvaljujući NIN-u jednom godišnje postaje događaj s naslovne strane. Nijedan književni časopis nema tu moć niti je ima bilo koja druga institucija, kazala je Ugrešićeva.
1989.
Vojislav Lubarda Vaznesenje
Ako je prethodno nagrađeno delo bilo poslednji kosmopolitski, razarajući komentar o kosmopolitizmu pred raspad Jugoslavije, roman Vaznesenje Vojislava Lubarde (1930-2013) bio je, može se reći, prvi srpski, nacionalni komentar na stanje u bivšoj državi, poglavito Bosni i Hercegovini.
U književnim delima se Lubarda bavio stradanjem Srba u Podrinju za vreme Drugog svetskog rata, zbog čega je sedamdesetih godina bio često zabranjivan i proganjan.
Lubarda istražuje ljudske, nacionalne i verske strasti i nasilja u mračnom bosanskom karakazanu, snažnim epskim zamahom, širokim pripovedačkim obuhvatom, proučenom istorijskom građom.
1990.
Miroslav Josić Višnjić Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba
Svestrani i produktivni srpski književnik Miroslav Josić Višnjić (1946) dobio je NIN-ovu nagradu za roman Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, za koji je žiri kazao da originalnim postupkom simboličke transpozicije istorijskih zbivanja i lirizacijom naracije doseže visoki stepen stvaralačke zrelosti u najboljoj tradiciji poetskog romana u srpskoj književnosti.
Josić Višnjić je u intervjuu za NIN rekao da je žiri u stvari nagradio moje (njegove) čitaoce. Pisac koji, kao retko koji, stalno premerava i procenjuje svoj opus i svako novo delo piše iz želje da ispravi ranije nedostatke i razloge stvaralačkog nezadovoljstva. Koliki je pregalnik govori da je do sada napisao 10 romana i više od 120 pripovedaka, objavio nekoliko knjiga tekstova, prepiski, polemika i razgovora
1991.
Milisav Savić Hleb i strah
Srpski književnik Milisav Savić (1945) NIN-ovu nagradu je dobio za roman Hleb i strah koji prati sudbinu pisca koji živi u totalitarnom uređenju i postavlja pitanja: kako objaviti knjigu, postati urednik, biti javna ličnost, a ostati samostalan, moralno, intelektualno, egzistencijalno?
Nagradu je vratio zbog objavljivanja teksta Momčila Selića Strava u kojem je pomenut u negativnom kontekstu.
1992.
Živojin Pavlović Lapot
Drugu NIN-ovu nagradu Živojin Pavlović je dobio za roman Lapot, gde je, tematizujući paganski ritual ubijanja najstarijih članova porodice koji su postali teret, problematizovao i, kako je rekao, mentalni sklop naciona čiji je mitski stožer smrt, a ne život i koji pati od paranoičnog traženja krivca u drugima, nikad u sebi. Ponovo se susreću Eros i Tanatos.
Objavljen usred građanskog rata i raspada Jugoslavije, intervju s Pavlovićem povodom dodele uzburkao je javnost skoro podjednako koliko i nagrađeno delo: Ako bi se stvorio kult nataliteta, usahla bi mržnja, recimo, prema Šiptarima koji su dostojanstven narod i koje Srbi nisu hteli iz svoje bahatosti da upoznaju, iako su prinuđeni da sa njima žive.
1993.
Radoslav Petković Sudbina i komentari
Srpski književnik Radoslav Petković (1953) NIN-ovu nagradu kritike dobio je za roman Sudbina i komentari, najnagrađivaniji roman u istoriji srpske književnosti, ne bez razloga; reč je svakako o jednom od poslednjih naših klasika, ravnomernom produkciji velikih kultura.
Ispitujući zapisivanje i uporedno osmišljavanje istorije za različite potrebe, istorije lične i nacionalne, i dajući male istorije kao komentare koje dopunjuju veliku, zvaničnu Sudbinu, Petković je ponudio i istoricistički argument protiv mitova. Jer, svi oni nastaju iz Sudbine, iz domena realnog, što ne znači da su stvarni.
1994.
Vladimir Arsenijević U potpalublju
U potpalublju je prvi roman najmlađeg laureata Vladimira Arsenijevića (1965). Reč je o pripovesti o unesrećenoj urbanoj generaciji koju, ipak, održava samorazarajuća vitalnost i želja da se živi i preživi.
1995.
Svetlana Velmar Janković Bezdno
Nagrađeni roman Bezdno Svetlane Velmar-Janković (1933) čine dnevničke beleške kneza Mihaila i njegovog dvoroupravitelja i jednog od naših prvih fotografa Anastasa Jovanovića, potom pisma kneginje Julije i narativne spone priređivača pronađenih rukopisa. Prema rečima žirija, revitalizovano je shvatanje romana kao velike epske forme, uz virtuozno evociranje jezika minule epohe korišćenjem intimnog i introspektivnog stila dnevničkog i epistolarnog kazivanja. Meni se čini da nad Mihailom sve vreme lebdi kob njegove unutarnje protivrečnosti. To je kob koja je lebdela nad Milošem na sasvim drugi način. Protivrečnost Mihailove plemenitosti i njegove nepromišljenosti i žestine o kojoj govore i istorijski izvori. On je znao da bude čak i surov, a posle toga se probudi njegova plemenitost pa ga dovede u krajnje očajanje, kazala je dobitnica.
1996.
David Albahari Mamac
Mamac baštini dva ključna saznanja našeg doba: da se ne može izaći iz istorije i da se mora uspostaviti rezerva prema veri u mogućnost da pripovedanje neposredno obuhvati istinu o svetu i vremenu. Istorijsko vreme, dakle, umetničko predstavljanje i život koji se kruni između njih glavne su teme ove knjige.
Primio sam vest o NIN-ovoj nagradi s mešavinom osećanja, među kojima sam prepoznao nevericu, ravnodušnost, radost i bol. Nevericu zbog toga što sam pomišljao da će žiri dati prednost nekim drugim autorima... ravnodušnost zbog toga što smatram da pisac ne treba da razmišlja o nagradama a još manje da piše za njih; radost, ipak, što je moj roman dobio nagradu koja je uvek imala poseban ugled i značaj; i napokon, bol naprosto sam odjednom postao svestan da se nalazim negde sasvim drugde, kazao je Albahari (1948) koji od 1994. živi u Kanadi.
1997.
Milovan Danojlić Oslobodioci i izdajnici
Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlića (1937) kroz perspektivu dečaka i njegovog odrastanja na selu u razdoblju od 1941. do 1951. godine, u periodu, dakle, velikih nemira, razdora i promena, govori o nekim sudbinskim pitanjima i posledičnim nesrećama srpskog naroda u 20. veku.
...Nisam ni tako blaziran pa da kažem da sam prema toj počasti ravnodušan. Uloga te nagrade u istoriji naše književnosti nije za potcenjivanje, komentarisao je Danojlić.
1998.
Danilo Nikolić Fajront u Grgetegu
Roman Fajront u Grgetegu Danila Nikolića (1926) oporo i duhovito, kroz niz kratkih celina na marginama glavnog događaja, neuspelog odlikovanja režimskog moćnika Firange, predstavlja svu grotesku susreta dogme i stvarnosti. Jer, ako Firanga dobija moždani udar, zvanice se potom ospu a ljubav neočekivano dobije središnje mesto, takođe nekako povezano s ideologijom, postavlja se pitanje: ima li bilo čega izvan politike, makar bila i puka farsa?
1999.
Maksimilijan Erenrajh Ostojić Karakteristika
Srpski novinar i književnik jevrejskog porekla Maksimilijan Erenrajh Ostojić (1921-2003) nagrađen je za roman Karakteristika u kojem je prikazao onu manje herojsku, prestravljenu stranu stradalnika u Drugom svetskom ratu gde je najvažnije preživeti, po svaku cenu. Vodila ga je, kako je rekao, želja da se prevashodno obračuna sa sopstvenom prošlošću.
2000.
Goran Petrović Sitničarnica 'Kod srećne ruke'
Sitničarnica Kod srećne ruke Gorana Petrovića (1961) narativni fokus premešta na građanski Beograd i Srbiju 20. veka, gde građanstvo, iako nije ni stiglo da se u potpunosti formira, u delu dobija nostalgične, humorne crte, blago idealizovane, čemu svedoče i dva glavna motiva u romanu čitanje i ljubav kao modusi najtananijeg duhovnog povezivanja. Oslanjajući se na borhesovsko-pavićevsku spisateljsku paradigmu, Petrović je napisao roman u kojem nema glavnih likova, gde se priroda i istorija na ljude preterano ne obaziru, zbog čega je upravo ključno naglasiti da velike tragedije i urnebesne komedije ne postoje postoje samo različite vizure istih događaja.
Pored bogatog jezika i pouzdane veštine pripovedanja i opisivanja, Petrovićev roman ima još jednu nesumnjivu vrednost on je, naime, čvrsto građen i zasvođen i u njemu je ostvareno jedinstvo oblika i smisla, stoji u saopštenju žirija. Ali mi se čini da se građansko društvo ne dobija tako što se kaže: Hoćemo građansko društvo, a neko još i viče: Hoćemo!, dok drugi odvraćaju: Nećemo!, pa ko koga nadjača Moram i da dodam da se građansko društvo ne pravi samo u Knez Mihailovoj ulici, jer ni Beograd nije samo ono što opisuje krug dvojke, kao što ni Srbija nije samo Beograd, kazao je pisac.
2001.
Zoran Ćirić Hobo
Pravu lavinu komentara i polemika pokrenulo je nagrađivanje romana Hobo Zorana Ćirića (1962), a i sam je pisac bio svestan da do toga može doći.
Moram reći da sam zahvalan žiriju na iskazanoj hrabrosti. Pre konačne odluke, stalno su do mene dopirale glasine koje se mogu svesti na ocenu: Hobo je izuzetno zanimljiva i neobično žestoka knjiga, nabijena emocijama i pamtljivim likovima, ali ipak je to u krajnjoj liniji krimić, a NIN-ova nagrada se ne može, zaboga, dodeliti jednom krimiću, ma koliko on bio dobro napisan, kazao je Ćirić.
U saopštenju žirija, Hobo je okarakterisan kao uzbudljiva slika mafijaškog podzemlja čiji je cinizam potpuno dorastao cinizmu svog vremena, uz napomenu da je njegov osnovni podsticaj u pobuni protiv sveta koji slika. Glavni lik ovog samurajskog romana probija se kroz splet referenci i komunikacije s pop-kulturnim klišeima, kao i kroz društveni kal Nišvila gde su čast i volja, a ne ljudskost, osnovne vrednosti. Rezultat je brisanje svake granice nemoralnosti.
2002.
Mladen Markov Ukop oca
Težak je zadatak osmisliti roman koji će funkcionisati na dva plana, još je teže napisati ga tako da njihovo funkcionisanje bude skladno. U Ukopu oca Mladena Markova (1934), prvi, fabularni plan, nelinearno iznesen, tiče se Andreje Kerebe, slikara, intelektualca, bivšeg boema i anarhiste koji, po vesti o smrti oca koji ga je ranije razbaštinio, odlazi u srednjobanatsku palanku na sahranu. Sahrana je, međutim, dva puta odložena, a do kraja romana se neće ni održati. Glavni lik se suočava s palanačkim mentalitetom, porodičnom istorijom, u kojoj figura majke ne postoji, tiranijom očevom, i niskom gorkih sećanja. Drugi plan predstavlja presek dramatičnih istorijskih događaja, od nemačke okupacije do rata na Kosovu, te se lična i nacionalna tragedija, kao i zablude, umnogome podudaraju.
2003.
Vladan Matijević Pisac iz daleka
Posprdan roman o pisanju romana Pisac izdaleka Vladana Matijevića (1962) dovodi same konvencije romanesknog žanra i njegovog građenja pod lupu parodije. Koristeći niz postmodernističkih pripovedačkih postupaka metanarativne digresije, asocijativna povezivanja, autoreferencijalne komentare Matijević je pokazao da, prema rečima žirija, poseduje zreo, samosvojan i inovativan romansijerski talenat.
Komentarišući svoj roman, laureat je kazao: Postoje pisci koji kad počnu da pišu, razmišljaju o nagradi. Recimo da je to ono što sam izvrgao ruglu. I baš je time osvojio najprestižniju nagradu u nas!
2004.
Vladimir Tasić Kiša i hartija
Kiša i hartija Vladimira Tasića (1965) suvereno kreće kroz različite kulture, jezičke kontekste i slojeve vremena kako bi mnoštvo pojmova odbacio i vratio se svakom pojedinačnom životu, jedinom središtu i mestu na kojem se o svemu mora odlučiti.
Tasićevi junaci potiču iz kruga urbane intelektualne emigracije, kojem i sam pripada, te je autobiografski element prisutan, ali ne i odsudan; tek je samo jedno od polazišta da se paraistorijskim i parakulturalnim činjenicama i teorijama nađe smisao gde ga nema, donekle kao uteha, a odnekle kao surovi dokaz da smisao upravo treba stvarati.
2005.
Miro Vuksanović Semolj zemlja
Svojevrsni pripovedni kolaž o rečima i predelima, azbučni roman o 909 planinskih naziva Semolj zemlja Mira Vuksanovića (1944) predstavlja plod veoma koncentrisane, naporne i iscrpljujuće upotrebe jezika i njegovog aluzivnog potencijala, koji više mistifikuje no što obrazlaže, ali se upravo u toj nejasnoj čitaočevoj bliskosti s rečima i krije pravi užitak.
2006.
Svetislav Basara Uspon i pad Parkinsonove bolesti
Uspon i pad Parkinsonove bolesti Svetislava Basare (1953) pisan je kao istoriografska metafikcija, čiji prosede u ovom slučaju podrazumeva otkrivanje apokrifnih dokumenata, neretko o stvarnim istorijskim ličnostima, koji pružaju originalan crnohumorni osvrt na istoriju čovečanstva i ugrađuju se u polje paranaučnih istoriografskih činjenica.
Ovde je Parkinsonova bolest istorizovana ideologija koja čovečanstvo od starozavetnih vremena vodi u propast. Uvodeći binarnu opoziciju zdravlje-bolest, i izvrćući vrednosne sisteme koji im se tradicionalno pripisuju, gde je zdravlje profano, a bolest najzdravije ljudsko stanje, Basara je ponudio ironijom obojenu istoriju čovečanstva koja više mistifikuje no što racionalizuje. Na pitanje je li nagradu očekivao, Basara je rekao: To moje nedobijanje NIN-ove nagrade postalo je neka vrsta tradicije i nije bilo razloga da mislim da ću je dobiti posle dvadeset godina kada je već nisam dobio za neke knjige koje su možda i bolje od ove za koju sam nagrađen.
2007.
Dragan Velikić Ruski prozor
Draganu Velikiću (1953) je NIN-ova nagrada čak pet puta izmicala, sve do Ruskog prozora, omnibus-romana iz tri propovedne celine, čiji naslov ujedno sadrži i vodeću metaforu na osnovu koje valja čitati roman fortočka, naime, jeste mali prozor u prozoru, koji, kada se otvori luftira prostoriju, ali je ne rashlađuje.
Pred svojevrsnom fortočkom je i glavni lik Rudi Stupar, figura intelektualca u konstantnom formiranju kroz iskustva. Sećanja i iskustva, pak, najčešće odvode u vanvremensku, introspektivnu ravan, gde se lična ispovest, biografija i anegdotski niz međusobno dopunjuju kako bi predstavili, kako reče jednom Jergović, običan, uglavnom nevažan život, koji je ispunjen velikim temama.
Ovom nagradom je, kako kažu, ispravljena nepravda slična onoj prema Basari odličan pisac konačno je dobio ovo važno priznanje.
2008.
Vladimir Pištalo Tesla, portret među maskama
Romansirani portret genijalnog izumitelja Tesla, portret među maskama Vladimira Pištala (1960) pruža specifičan, poetizovani uvid u postojanje ove bremenite figure postmoderne mitologije.
Od odrastanja u divljoj, zamamnoj Lici, preko obrazovanja, lutanja i pronalaženja sebe u Beču i Budimpešti, do neslućene popularnosti i potonjeg zaborava u Americi, Pištalo je od istorijske ličnosti, o kojoj se, zapravo, vrlo svedeno zna, izgradio prevashodno upečatljiv književni lik, skoro nadnaravan, dajući pritom vrlo bogat kontekstualni predložak duha vremena.
Ja nisam, niti želim da budem, još jedan od stručnjaka za Teslu. Ja sam, da tako kažemo, stručnjak za Teslin književni lik. Svako od nas je stručan za ono što voli. A meni je poezija mnogo draža nego stručnost. Poezija Teslinog života mi je važna koliko priča o Teslinom životu, kazao je Pištalo u intervjuu za NIN.
2009.
Grozdana Olujić Glasovi u vetru
Kombinujući prosedee emigrantske proze i porodičnog romana, Glasovi u vetru Grozdane Olujić (1934) ispisuju hroniku porodice Aracki, formalno i stilski strogo uobličenu. Danilo Aracki u neuglednom njujorškom hotelu jedne košmarne i istovremeno besane noći pokušava da, kroz sećanja i snove, okupi članove svoje familije, žive i mrtve, a poglavito brata Petra, o čijoj sudbini ništa ne zna, i spasi ih od smrti zaborava.
2010.
Gordana Ćirjanić Ono što oduvek želiš
U svetu gde je granica između virtuelnog i životnog gotovo nepostojeća, roman Gordane Ćirjanić (1957) Ono što oduvek želiš daje nam glavni lik, Slobodana, bivšeg producenta rijaliti programa i profesora književnosti, koji robuje opčinjenosti forenzičarskim krimi serijama i umnogome promašenom životu, o čijim odsudnim trenucima piše svom mlađem bratu. Razočaran, izjeden krivicom koju ne priznaje i s daljinskim upravljačem u rukama, Slobodan je žrtva telemanije i sopstvenih odluka, što ga u krajnjoj liniji čini neslobodnim.
2011.
Slobodan Tišma Bernardijeva soba
Pišta Petrović, glavni lik Bernardijeve sobe Slobodana Tišme (1946), novosadskog književnika, umetnika i nekadašnjeg rok muzičara, predstavlja idealnog sveštenika introspekcije. Svojevoljno se distancirajući od bilo kakvog društvenog konteksta i zanemarujući materijalno kao profano, Pišta Petrović takođe se odriče i svake konstrukcije, ideološke ili dnevnopolitičke, koju je stvorio čovek, zarad same ljudskosti, kojoj je, pak, najlakše približiti se pažljivim ispitivanjem i razvojem sopstvene svesti, umetnošću i promišljanjem umetnosti. Nenametljivost ovde postaje osnovni preduslov egzistencije i istovremeno njen vrhovni ideal.
Delo Bernardijeva soba se izdvojilo osobenom perspektivom ljudske izolacije i umetničke samodovoljnosti i izuzetno uverljivo komunicira sa čitaocima, stoji u obrazloženju žirija.
2012.
Aleksandar Gatalica Veliki rat
Prvi svetski rat je nepovratno promenio političku, intelektualnu i duhovnu klimu Evrope, potom i sveta, surovo je raskomadao prosvetiteljske, humanističke ideale i pružio krvavi šlagvort bezumlju Drugog svetskog rata. U delu Veliki rat Aleksandra Gatalice (1964) ova ogromna tema fragmentarno je obrađena, kroz sudbine mnogobrojnih junaka, od generala do vojnika, od operskih pevača do običnih ljudi, neretko obojenih duhovitošću, dubokim tragizmom i patosom. Delo, međutim, ne prerasta u puku hroniku, već u razgranatu, upečatljivu pripovest.
Za pisca ništa nakon NIN-ove nagrade nije isto kao pre. Ona baci snažan snop svetla ne samo na nagrađenu knjigu, već i na sve ostale, i pisac tako dobije ulaznicu za Partenon srpskih pisaca... jedino NIN-ova nagrada piscu daje tu ulaznicu za hol slavnih srpske literature i zato sam neizmerno srećan što sam ovu nagradu dobio kad i treba, u zrelim godinama i za najveću knjigu koju sam dosad napisao, rekao je Gatalica za NIN.
1. Meša Selimović Derviš i smrt
2. Danilo Kiš Peščanik
3. Miloš Crnjanski Roman o Londonu
4. Milorad Pavić Hazarski rečnik
5. Borislav Pekić Hodočašće Arsenija NJegovana
6. Ranko Marinković Kiklop
7. Aleksandar Tišma Upotreba čoveka
8. Radoslav Petković Sudbina i komentari
9. Dobrica Ćosić Koreni
10. Slobodan Novak Mirisi, zlato i tamjan
Istorija je i pisce dobitnike NIN-ove nagrade i njihove knjige smestila u biblioteke i antikvarnice i time potvrdila prolaznost vrednosti piščevih dela i njih sa njima. Taj proces nije progres, ali on je zakonomernost svega stvaralačkog u ljudskoj kulturi. Mnogi pisci su nestali sa svojom istorijskom deonicom, a nije mnogo manje i onih koji su preživeli svoje čitaoce, da književnosti svoga jezika tvore kontinuitet i čine je značajnim sadržajem čovekovog opstajanja i postojanja.
NIN-ova nagrada nije uvek dodeljivana najboljim romanima. Nijedna nagrada u svetskoj književnosti nije se potvrdila u pravdi. Ta činjenica relativizuje vrednost i trajnost svih nagrada, pohvala, ali i poricanja i nepravdi u nagrađivanju. Izgovorio sam ovih nekoliko rečenica da stanem na stranu i nenagrađenih romana.
1954.
Dobrica Ćosić Koreni
U Korenima, drugom romanu Dobrice Ćosića (1921), paralelno se grade dve pripovesti o političkoj podeli u srpskom narodu s kraja 19. veka i o porodičnoj nevolji seoskog radikalskog vođe Aćima Katića. NJihova neraskidivost potcrtava jednu od osnovnih Ćosićevih zamisli naime, da prikaže kako se principi, ljubav, zadrtost i frustracija međusobno po potrebi ukidaju i prihvataju, i da time započne potonji ciklus romana gde se kao likovi javljaju sinovi, unuci i praunuci likova iz Korena, ciklus koji tvori romansiranu istoriju moderne Srbije.
Bio bih neiskren kada ne bih rekao da me raduje jedno takvo priznanje za moj rad na romanu. Ali, isto tako iskreno da vam kažem: strašno je to velika obaveza, kazao je Ćosić o NIN-ovoj nagradi i napomenuo da je želeo da uspostavi kontinuitet između generacija kojima pripada i generacija kojih više nema i da nagovesti veliku složenost i komplikovanost psihičke konstitucije te kategorije koja se i u literaturi zove seljaštvo.
1955.
Mirko Božić Neisplakani
Mirko Božić (1919-1995) je NIN-ovu nagradu, za koju je rekao da doprinosi stvaranju jugoslovenske kulture, dobio za Neisplakane, roman o tragičnom nerazumevanju dalmatinskog seljaštva i građanstva.
1956.
Oskar Davičo Beton i svici
Najmlađi, najsvestraniji i, po mišljenju mnogih, najdarovitiji član beogradskog nadrealističkog kruga Oskar Davičo (1909-1989) je u romanu Beton i svici tematizovao rođenje novog, posleratnog čoveka, ratnika, graditelja i branitelja u jednom.
U intervjuu za NIN je podsetio da nagrade najpre treba davati mlađim piscima, kojima je potrebnija i moralna podrška koju donosi nagrada, a i ono što je materijalno u njoj. Govoreći o situaciji u jugoslovenskoj književnosti i eventualnom nametanju estetskih i ideoloških vrednosti, Davičo je dodao: Samo zaslepljenima može još pasti na pamet da silom teraju ljude da budu po starinski realisti, tj. beskonfliktni lakiraši, tj. odraživači nečeg što zovu stvarnost, a nije sva stvarnost.
Izleti u sinestetičke konstrukcije i promišljeno nespojiva poređenja, hiperbolisanje i pažljivo oko za i najsitnije detalje prisutni su otuda i u nagrađenom romanu. Slično pomalo nezamislivoj posleratnoj obnovi, Beton i svici takođe su obeleženi nadrealističkim elementima.
1957.
Aleksandar Vučo Mrtve javke
Mrtve javke, roman još jednog vesnika beogradskog nadrealizma Aleksandra Vuča (1897-1985), drugi je deo trilogije u kojem se predratni, okupirani i oslobođeni Beograd u sećanjima i neizvesnoj budućnosti glavnog lika suočavaju porodično, fizički i ideološki. Ostala dva dela su Raspust i Zasluge.
Vučo je kazao da je želeo da obradi problem koji je slučajno bio njegov, ali je, zapravo, bio problem istorijskog trenutka i našeg podneblja: kako da intelektualac, kao građanin, prebrodi krizu uverenja i porekla i prigrli radničku klasu i njene vrednosti.
Borislav Mihajlović Mihiz je u ime žirija kazao je da je reč o značajnom urbanom umetničkom ostvarenju u našoj inače seljačkoj prozi, pisanom čvrsto, sigurno i ubedljivom nekonvencionalnom Vučovom rečenicom.
Puna njegova uobrazilja iskazala se najviše u humorno-burlesknim pesničkim ostvarenjima (Humor Zaspalo, Mastodonti, Marija Ručara).
1958.
Branko Ćopić Ne tuguj, bronzana stražo
Konkurencija je ograničena na srpskohrvatsko govorno područje. Pisac tihe melanholije i naivne duhovitosti, svedok antifašističke borbe, njenih uspeha, neuspeha i žrtvi, Branko Ćopić (1915-1984) dobio je nagradu za Ne tuguj, bronzana stražo u kojoj opisuje prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. ...Takođe mi je vrlo drago što je nagrađena baš moja knjiga Ne tuguj, bronzana stražo zato što sam u ovoj knjizi znatno odstupio od svog uhodanog, tipičnog pisanja, što sam se kroz nju ponovo vratio lirskoj poeziji sa kojom sam i počeo. Ova me je nagrada ohrabrila, jer me je utvrdila u uverenju da sam pošao dobrim putem, kazao je na dodeli.
1959.
Nagrada nije dodeljena
Žiri je smatrao da u 1959. nijedno objavljeno delo nije zaslužilo nagradu, što je uzrokovalo kontroverze u javnom i književnom životu Jugoslavije.
1960.
Radomir Konstantinović Izlazak
Književnik i filozof Radomir Konstantinović (1928-2011) književnu karijeru je započeo poezijom, a odmah potom se okrenuo prozi. Romani Daj nam danas, Čisti i prljavi, Mišolovka i Izlazak, kao i listom prevođene radio-drame, bili su samo najava teorijsko-esejističkih radova od kojih je svakako najpoznatiji Filosofija palanke, nemilosrdan tekst koji je raskrinkao malograđansku uskogrudost ovdašnjeg mentaliteta.
Gorostas polumitskih proporcija o čijim se knjigama uvek više pričalo no što su se čitale, Konstantinović je o nagrađenom Izlasku, poetizovanoj pripovesti o Judi Iskariotskom, Hristovom apostolu i izdajniku, kazao da će što pre pokušati da ga zaboravi, s obzirom na to da je pisanje stalno obračunavanje sa sobom.
1961.
Dobrica Ćosić Deobe
Prvi put se dogodilo da laureat bude već nagrađeni pisac. Deobe su jednoglasno pobedile, a Ćosićev komentar je bio: Biti pisac u našem vremenu i našem društvu, vanredno je opasno: može se brzo i lako da uspe Narativni fokus je prebačen na najveću deobu srpskog naroda onu na partizane i četnike, a delo odiše stilskom raznovrsnošću.
1962.
Miroslav Krleža Zastave
Usvojen je sistem kojim je u Francuskoj dodeljivana nagrada Gonkur svaki predstavnik birao je svog favorita, a roman s najviše glasova dobijao je nagradu. U ovom slučaju, to je bio prvi deo Zastava Miroslava Krleže, jednog od najboljih pisaca svog vremena (1893-1981). Petar DŽadžić je u obrazloženju napisao: Zastave zaslužuju etiketu romana epohe, zapravo romana o epohi. Ako je težište na godinama balkanskih ratova, Krleža nam, u sebi svojstvenom, esejističkom maniru, kroz duge monologe, dijaloge i disput ličnosti, kroz obilje podataka i svedočanstava, otvara bogate retrospektivne vidike na nekoliko decenija hrvatskog i srpskog nacionalnog života Života koje je Krleža smatrao sudbinski povezanim bio je glasni zagovornik južnoslovenskog ujedinjenja.
1963.
Oskar Davičo Gladi
Ove su godine jedna za drugom izašle dve knjige Oskara Daviča Ćutanje i Gladi. Petar DŽadžić je, u ime žirija, rekao: Posao NIN-ovog žirija kritike ovoga puta bio je da izabere bolju od te dve knjige, i to je bilo jedino što nije bilo lako.
Gladi su opisane kao široka i slojevita ljudska galerija, oivičena surim zidovima predratnih kazamata, desetine ljudi u proveri svoje ljudske vrednosti i sa jasnom vizijom budućnosti, tako daleke, i opet tako bliske, jer uz njih je masivan oslonac vere i uverenja
Samom Daviču inspiracije sigurno nije manjkalo dva puta je tridesetih hapšen kao član KPJ i kao pesnik koji vređa javni moral, a ista ga je sudbina zadesila i tokom Drugog svetskog rata, kada je završio u italijanskom logoru.
1964.
Oskar Davičo Tajne
Ako je prethodni Davičov nagrađeni roman Gladi tematizovao borbu koja se vodi u samim komunistima, između krajnosti i beskrajnosti čovekovih moći uopšte, u Tajnama se komunistički moral stavlja na najtežu probu: ostati čovek uprkos kaligulama, tartifima i makijavelistima unutar samog komunističkog pokreta, prema rečima Mirka Miloradovića, kritičara Borbe. Ova proba, tvrdi Zoran Gavrilović iz Politike, kod Daviča narasta u veliku poetsko-moralnu dilemu, zadire u sama bitna pitanja egzistencije.
Očito je da su Drugi svetski rat, posleratne godine i brojne moralne dileme koje su pratile revoluciju sprovedenu kroz rat dugo zaokupljale maštu stvaralaca. Davičova lucidnost ispisala je tri vrhunca proze koja se tim pitanjima bavila.
1965.
Ranko Marinković Kiklop
Vizija sveta hrvatskog i jugoslovenskog književnika Ranka Marinkovića (1913-2001) bila je utopljena u crni humor i ironiju, što se vidi i u zbirci novela Ruke, kao i u Kiklopu, prvom njegovom romanu, odmah i nagrađenom NIN-ovom nagradom.
Marinkovićevi su likovi projicirani u predratni Zagreb, u kavanski ambijent gdje se skupljaju boemi, luckasti oriđinali, novinari, propali studenti i slični deklarisani intelektualci i njihovi suputnici, kazao je o romanu kritičar Vjesnika Vlatko Pavletić, a Muharem Pervić je dodao da je u središtu knjige pobunjena, rekao bih čak razjarena, kritička svest, koja sredstvima ironije, polemike, monologa, dijaloga, groteske, mogućnostima jezika probija kroz taloge istorije i filozofije pred Drugi svetski rat.
1966.
Meša Selimović Derviš i smrt
Derviš i smrt je istinski dragulj jugoslovenske književnosti u kojem su maestralno spojene egzistencijalističke, opšteljudske dileme i bosanskohercegovačko, muslimansko nasleđe. Rezultat je delo univerzalnog značaja, retkost u kulturama koje uticaje primaju, a ne šire. Priča o veri, grehu, moći, odgovornosti, ali i uvek skrivenim mogućnostima iskupljenja
Nagradu NIN-a primio sam s osobitim zadovoljstvom, zbog njenog renomea i zbog vrijednosti dosad nagrađenih pisaca. Iako ta nagrada i obavezuje. Oduzima pravo na promašaj. A život se ne sastoji samo od uspjeha, rekao je Meša Selimović (1910-1982) na dodeli, a mogli bismo dodati: ponekad je dovoljan i samo jedan vanvremenski uspeh, kakav je Derviš i smrt. Među važnija njegova dela ubrajaju se još: Tišine, Magla i mjesečina, Tvrđava, Ostrvo, Krug, kao i važna polemička studija Za i protiv Vuka.
1967.
Erih Koš Mreža
Jugoslovenski književnik jevrejskog porekla Erik Koš (1913-2010) dobio je NIN-ovu nagradu za roman Mreže u kojem se raspliću, prema njegovim rečima, zakoni sveta koji su manje-više svuda isti i čovek bežeći iz jedne mreže društvenih odnosa ulazi u drugu jedini način da se ne zapletemo jeste da otkrijemo zakone mreža i da sami svoj sopstveni odnos sagledamo u situacijama.
1968.Slobodan Novak - Mirisi, zlato, tamjan
Hrvatski prozaista Slobodan Novak (1924) je u romanu Mirisi, zlato i tamjan predočio rezigniranog, sartrovskog intelektualca i humanistu koji se bori s dogmama, ideologijom i iluzijama svoje generacije kojoj, moralistički je zaključak, spas predstavlja jedino osluškivanje sopstvene svesti. Jedan od najvažnijih romana moderne hrvatske književnosti.
1969.
Bora Ćosić Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji
Majstor parodizacije postojećih pripovedačkih postupaka i prosedea i poigravanja s formalnim rešenjima Bora Ćosić (1932) predstavlja jednog od poslednjih intelektualaca koji intenzivno promišljaju jugoslovenski projekat i njegovo rastakanje. Od raspada nekadašnje države živi u Rovinju i Berlinu, a objavljuje u Hrvatskoj.
Nagrađeni roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, smešten u ratni i posleratni Beograd, svakako je jedan od kamena temeljaca moderne jugoslovenske proze angažovan, ironičan, nepatetičan, nadasve dinamičan. Munjevito nabrajanje opaski, situacija, replika i razgovora, potom njihovo montiranje kako bi se sačinio što bogatiji kolaž utisaka, dilema, univerzalnih i istorijskih filmski jezik, književno-predstavljački iskorišćen, možda je i najupečatljivija strana ovog dela.
1970.
Borislav Pekić Hodočašće Arsenija NJegovana
S romanom Borislava Pekića (1930-1992) Hodočašće Arsenija NJegovana, jugoslovenska književnost, makar i sa zakašnjenjem, konačno dobija celovit građanski roman (istovremeno i antigrađanski) i polazište za potonje sedmotomno Zlatno runo, s kojim smo, opet, konačno dobili i genealošku sagu, u ovom slučaju o porodici NJegovan-Turjaški.
Arsenije NJegovan, naslednik te porodice, kućevlasnik i rentijer, tipično pekićevsku zainteresovanost za konstante bivstvovanja ovaploćuje kroz pedantno pridržavanje pravila koja, ako i postoje, u posleratnom uređenju više ne važe. NJegovo instinktivno povlačenje pred novonastalim, stranim svetom i fiksacija na neživu lepotu kao mogući predmet mogućeg posedovanja ovog je tragičkog junaka usred farse uvelo u red najupečatljivijih likova domaće proze.
1971.
Miloš Crnjanski Roman o Londonu
Kako bi se u odlučivanju izbeglo preterano oslanjanje na beogradski kritičarski krug zbog kojeg, kako se cenilo, nije bilo mogućno adekvatno sagledati čitavo stvaralaštvo na srpskohrvatskom jeziku, žiri je ponovo doživeo manje modifikacije.
Nagrađeni roman ponovo je bio, ispostaviće se, pravi klasik domaće književnosti Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1893-1977). Mučna pripovest o knezu Nikolaju Rjepninu, belogardejcu, i njegovoj supruzi Nađi koji, lutajući po Evropi nakon Oktobarske revolucije, godine nakon Drugog svetskog rata dočekuju u Londonu, gde, usred besparice i obezemljenosti, jedva sastavljaju kraj s krajem. Od materijalne nemaštine je, međutim, daleko ubitačnije potpuno odsustvo nade, zbog čega se o Romanu o Londonu i može govoriti kao o najboljoj tragediji, makar i proznoj, u našoj književnosti.
Na pomen mogućnosti da je Roman o Londonu autobiografski, s obzirom na to da je i sam Crnjanski nešto više od dve decenije u teškim uslovima živeo u Londonu, pisac je u intervjuu za NIN u svom stilu odgovorio: Smešno je, zar ne, stavljati kompletan svoj život između korica knjige! Po tome su i sve ljubavne scene autorove! Nesumnjivo je da je, ipak, deo svojih iskustava ugradio u knjigu.
1972.
Danilo Kiš Peščanik
I treći nagrađeni roman zaredom je, kako će vreme pokazati, bio klasik Peščanik, završni deo porodičnog ciklusa romana Danila Kiša (1935-1989). Tek je s Kišovim opusom naša književnost postala potpuno savremena svetskim tendencijama prelaza iz modernističkih u postmodernističke tokove. Takođe je tek s Peščanikom dobila značajan roman koji se svojeglavo i umetnički opravdano suprotstavlja tradicionalnim pripovedačkim tehnikama sveznajućem pripovedaču kao jemcu objektivnog saznanja, celovitoj fabuli, raščlanjivoj strukturi... u ovom romanu
ravan porodičnog survavanja neprimetno odmenjuje ravan ideološkog nasilja, toliko važnog u opusu ovog pisca.
Kiš je u intervjuu za NIN rekao: Naravno, jedna književna nagrada sa ugledom koji uživa, ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija...
Kiš se 1978. odrekao NIN-ove nagrade, što je tadašnja redakcija razumela kao protest protiv objavljivanja u NIN-u tekstova koji su osporavali njega i njegov Čas anatomije.
1973.
Mihailo Lalić Ratna sreća
Dve su teme dominantne u delima Mihaila Lalića (1914-1992): strahote Drugog svetskog rata koji je proveo među partizanima i Crna Gora, odakle je rodom i o čijim je ljudima najviše pisao. Tako je i s Ratnom srećom. O kritičarskom prijemu nagrađenog romana Lalić je kazao: U dosadašnjim prikazima Ratne sreće kritičari nijesu sasvim saglasni o suštini knjige. Za jedne to je knjiga o strancu, za druge obračun s patrijarhalno-plemenskim mentalitetom, za treće ironična istorija
1974.
Jure Franičević Pločar Vir
Hrvatski i jugoslovenski književnik Jure Franičević Pločar (1918-1994) ozbiljniji književnički rad započinje, kako je to često slučaj, zbirkom pesama Preko rovova, što je ujedno i prva zbirka hrvatske partizanske poezije. Potom je napisao sedam romana, od kojih je najviše pažnje privukao Vir, koji je i nagrađen NIN-ovom nagradom.
1975.
Miodrag Bulatović LJudi sa četiri prsta
Prvi jugoslovenski i srpski majstor moderne groteske, često bizarne, morbidne, retko kada smešne i uvek duhovite, Miodrag Bulatović (1930-1991) u našoj književnosti predstavlja samosvojan glas, opor, upozoravajući i uznemirujući, gotovo profetski, i to na globalnom nivou. Nagrađeni roman LJudi sa četiri prsta do ekstrema izvodi hobsovske zakonomernosti u hiperbolizovanom svetu emigrantskog podzemlja, vrednosnih, ekonomskih i egzistencijalnih margina, gde je čovek čoveku, u najboljem slučaju, vuk, a u gorima potrošna roba, otpad, deo zaborava, sredstvo ka nezahvatljivom cilju za koji se neretko ispostavi da je iluzija.
Povodom nagrade, Bulatović je kazao: Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je naš Gonkur, u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos.
1976.
Aleksandar Tišma Upotreba čoveka
Opisujući paralelno sudbine tri porodice koje jedino vežu podneblje i rat, Aleksandar Tišma (1924-2003) je u romanu Upotreba čoveka ogolio mehanizme kojima atmosfera potpunog uništenja dehumanizuje čoveka i pretvara ga u puku neslavnu marginu istorije.
Tadašnji predsednik NIN-ovog žirija kritike Sreten Marić je o delu kazao: Usporavajući priču romana do onog trenutka kad istorija utiče na psihologiju, Tišma nam ogoljuje fašizam. Mehanizam jedne pustoši koja je uništavala, koja je unakazivala ljudski život, mehanizam koji je stravično ugrozio i sam smisao našeg života. Sve nam je to Aleksandar Tišma transponovao i pokazao u romanu Upotreba čoveka.
1977.
Petko Vojnić Purčar Dom sve dalji
Petko Vojnić Purčar (1939) podjednako je ostvaren u filmu koliko i u književnosti. Držim da ni za film, pa ni za dokumentarni, nije dovoljna realistička opservacija. Književnost mi omogućuje veća sažimanja i slojevitiji govor Posebno u romanu Dom, sve dalji, želio sam sažeti vrijeme feudalno, ratno i sadašnje u intenzivne životne trenutke jedne hrvatske porodice.
1978.
Mirko Kovač Vrata od utrobe
Vrata od utrobe kontroverznog angažovanog književnika Mirka Kovača (1938-2013) predstavljaju, prema rečima tadašnjeg NIN-ovog žirija kritike, roman snažan, originalan i otvoren, sa snažnom tematikom.
Ovaj pregled rodne Hercegovine od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata, okoline Trebinja, tamošnjih društvenih promena i životnih navika unutar tih promena, autorski snažno obojen, verovatno je najuspelije Kovačevo delo.
Moram iskreno da kažem da je ovo prva moja knjiga za koju sam želeo da dobijem nagradu i dobio sam je, rekao je Kovač i potom dodao da je pišući Vrata od utrobe paralelno unosio neku vrstu razgradnje romana i stavljao ceo niz primedbi, čak i na vlastiti postupak.
1979.
Pavle Ugrinov Zadat život
Jugoslovenski i srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik Pavle Ugrinov (1926-2007, pravo ime Vasilije Popović) napisao je čak 21 knjigu, a NIN-ovu nagradu kritike dobio je za roman Zadat život, hrabru, istinoljubivu i uzbudljivu knjigu koja je okrenuta prvim godinama posle rata, posle oslobođenja, u slavu intimnog, nevidljivog boja za oslobođenje ličnosti, kako stoji u jednom osvrtu. Reč je o delu tetralogije Utopija, koju još čine i Fascinacije, Carstvo zemaljsko i Besudni dani. Tu je stilski prepoznatljivo gradio i razarao brojne kolektivističke mitove i projekte, neretko iz lične vizure.
Jedan je od osnivača kamerne scene Ateljea 212, koja je otvorena njegovom postavkom Beketove drame Čekajući Godoa. Bio je i urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd, član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Bitefa, te je ostavio veliki trag u kulturnom životu Jugoslavije, Srbije i, naposletku, Beograda.
1980.
Slobodan Selenić Prijatelji
Još je jedan veliki erudita, zainteresovan za teatar koliko i za pisanu reč, dobio NIN-ovu nagradu Slobodan Selenić (1933-1995), i to za roman Prijatelji, u kojem prijateljstvo između dva lika, dekadentnog potomka stare beogradske porodice i vitalnog, naglašeno telesnog mladog Albanca s Kosova, istovremeno znači i kontakt dve kulture, civilizacije, dve klase, dve ideologije, dva nasleđa koja su jednostavno nepomirljiva, i možda baš zbog toga međusobno zavisna. Pigmalionski odnos koji glavni likovi uspostavljaju i održavaju s vremenom postaje neodrživ, neprijatan, psihološki nasilan, te pitanje različitosti i, uopšte, razumevanja različitosti izbija u prvi plan.
O nagradama se ne može govoriti u principu. Sasvim sartrovski, mislim da nagradu čini njena praksa. NIN-ova nagrada je zaista ugledna: jednostavno, tu se čovek nađe u veoma dobrom društvu. Naravno, ovu nagradu veoma cenim i iz praktičnih razloga. Najvažnije je, naime, da knjiga bude pročitana, a teško je da iko relevantan ne pročita knjigu koja je dobila NIN-ovu nagradu. Materijalni momenat je zaista nevažan. Niko kod nas ne živi od književnosti, kazao je laureat, pa je lepo čuti da se neke stvari ipak ne menjaju.
Inače redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Selenić je, između ostalog, napisao još i Očeve i oce, Timor mortis, Pismo glava, Ubistvo s predumišljajem, na osnovu kojeg je 1995. snimljen istoimeni film.
1981.
Pavao Pavličić Večernji akt
Hrvatski književnik i teoretičar književnosti Pavao Pavličić (1946) najveći deo svoje književničke karijere posvetio je kriminalističkim romanima za decu i odrasle, s izraženim elementima fantastike. NIN-ovu nagradu je dobio za roman Večernji akt, uzbudljivu pripovest o umetničkom falsifikatoru čiji radovi čitavu javnost podižu na noge, a naročito kolekcionarsku i ekspertsku, onu koja je uporno tvrdila da poseduje originale. Problem je, međutim, što jedino falsifikator ume da ih prepozna... Ovo je istovremeno i prvi žanrovski roman koji je zaslužio NIN-ovu nagradu.
1982.
Antonije Isaković Tren 2
Za roman Tren 2 Antonija Isakovića (1923-2002) žiri je rekao da, kako po aktuelnosti teme tako i po majstorstvu književne obrade spada među ona dela koja, obeležavajući značajan trenutak u razvoju našeg društvenog života, istovremeno daju i humanu dimenziju opšte vrednosti. Život je samo gomila trenutaka, rekao je tada Isaković, a onaj tren koji je u romanu tematizovao odvija se na Golom otoku 1948. godine. Tren 2 je važan i zbog detabuizacije jugoslovenskog nasleđa. Jer, retko se događalo da pobednici o svojoj pobedi pišu tako gorko...
1983.
Dragoslav Mihailović Čizmaši
Život Dragoslava Mihailovića (1930), srpskog književnika, redovnog člana SANU, poznatog po kraćim proznim formama, dramama i romanima, obeležen je sukobima s jugoslovenskim režimom s 20 godina je poslat na Goli otok, a, uz Petrijin venac najpoznatije njegovo delo, Kad su cvetale tikve uzrokovalo je primetnu reakciju vlasti zbog naturalističkog, sirovog prikazivanja dušanovačkih lumpenproletera, marginalizovanih, perifernih, gordih.
NIN-ovom nagradom ovenčani roman Čizmaši takođe je, prema rečima Muharema Pervića, roman izvornog miljea, atmosfere i raspoloženja, prožet nenametljivom duševnošću, ljudskom toplinom i suzdržanom, potisnutom literarnošću. Glavni lik, niži oficir jugoslovenske vojske Žika Kurjak, sećajući se svojih životnih lomova između dva rata iz bolnice, istovremeno dijalekatski obojeno i naizgled bez osećaja za razdvajanje važnog od nevažnog, pripoveda o slomu starostavnih vrednosti i o tragici čitavih generacija čiji je život, čini se, velika, nesrazmerna nepravda.
1984.
Milorad Pavić Hazarski rečnik
Književnik, istoričar književnosti, prevodilac i univerzitetski profesor Milorad Pavić (1929-2009) hvaljen je koliko i osporavan, što se može reći i za Hazarski rečnik koji je nagrađen NIN-ovom nagradom kritike. Jedno je, međutim, neosporno malo je dela u našoj književnosti, pa, ako ćemo pravo, i svetskoj, koja su toliko zbunila i opčinila publiku i kritičare, zbog čega se o Paviću jedno vreme govorilo kao o evropskom vesniku postmoderne književnosti.
Kombinujući podjednako istoriju kao selekciju zbivanja i fikciju kao umetničku nadogradnju, formalno transponujući ovu mešavinu u svojevrsni leksikon koji je moguće čitati kojim god redosledom, Pavić je nesumnjivo proširio granice romana upravo negirajuće neke od njegovih postulata klasičnu strukturu, pripovedački glas, oprobana sredstva karakterizacije... Mali narod o koji se otimaju tri religije, prema Pavićevim rečima, jeste metafora, ali ne obavezno za balkanske narode, već za bilo koju malu kulturu u čijem je usudu, čini se, upisan i nestanak.
1985.
Živojin Pavlović Zid smrti
Filmski reditelj, književnik, slikar i profesor na FDU Živojin Pavlović (1933-1998) NIN-ovu nagradu dobio je za, kako ga je nazvao, omnibus-roman Zid smrti. Filmskom tehnikom je narativne tokove isprepletao, asocijativno povezivao, kako bi centralni tok o promašenom provincijalnom glumcu koji usput gubi i moralni kompas predstavio kao glavnu paradigmu borbe Erosa i Tanatosa, zanosa i smrti.
U mom slučaju, NIN-ova nagrada imaće jednu posebnu ulogu. Ja sam u našoj javnosti uvek bio tretiran kao filmski reditelj koji se, eto, tako, uzgred bavio i pisanjem. Mali je broj ljudi upoznat s činjenicom da sam ja počeo da pišem pre nego što sam se poduhvatio avanture na filmu, rekao je Pavlović.
1986.
Vidosav Stevanović Testament
Roman Testament Vidosava Stevanovića (1942) svojevrsno je reinterpretiranje nacionalne istorije izvršeno kroz 52 bdenja, testamenta, večnih poruka mrtvih podjednako večno promenljivom svetu. Zbog jasne, apriorno osmišljene strukture romana, gotovo floberovske pažnje nad jezikom i gustim pletivom nacionalnih i mitoloških referenci, Testament je i dalje teško prohodno, ali ispunjujuće štivo.
1987.
Voja Čolanović Zebnja na rasklapanje
Novinar, urednik za nauku, kulturu i umetnost, kao i svojevremeno dramaturg u Beogradskom dramskom pozorištu Voja Čolanović (1922) Zebnjom na rasklapanje dosegao je, po mišljenju mnogih, vrhunac svoje književničke karijere. Reč je o duhovitoj pripovesti o elitističkoj staračkoj zaveri protiv mladih u Beogradu i njenim dramatičnim okolnostima, a humorističan ton oneobičava motive koji bi u patetičnijoj atmosferi zasigurno delovali odurno i nametnuto. Specifičan spoj staračke lucidnosti, mudrosti i senilnosti suočen s parapolitičkim ekstremizmom, prema Čolanovićevim rečima, ironično ukazuje na posebnu nadmoć duhovnosti nad banalnošću, nad trivijalnim.
1988.
Dubravka Ugrešić Forsiranje romana reke
Roman Forsiranje romana rijeke prve dobitnice NIN-ove nagrade Dubravke Ugrešić (1949) postmodernistički tematizuje međunarodne susrete pisaca gde, parodirajući proverene stvaralačke postupke i žanrove, satirično uopštava i sudara kulture američku, zapadnoevropsku, centralnoevropsku, sovjetsku pa i domaću, potom književnike koliko i kritičare, profesionalne intelektualce...
Iskreno rečeno, nagradu nisam očekivala... Međutim, ono što je najvažnije, jeste to da NIN svake godine od jednog romana (ne, dakle, autora, autor je tu manje važan) pravi medijsku zvijezdu. Knjiga, dakle, zahvaljujući NIN-u jednom godišnje postaje događaj s naslovne strane. Nijedan književni časopis nema tu moć niti je ima bilo koja druga institucija, kazala je Ugrešićeva.
1989.
Vojislav Lubarda Vaznesenje
Ako je prethodno nagrađeno delo bilo poslednji kosmopolitski, razarajući komentar o kosmopolitizmu pred raspad Jugoslavije, roman Vaznesenje Vojislava Lubarde (1930-2013) bio je, može se reći, prvi srpski, nacionalni komentar na stanje u bivšoj državi, poglavito Bosni i Hercegovini.
U književnim delima se Lubarda bavio stradanjem Srba u Podrinju za vreme Drugog svetskog rata, zbog čega je sedamdesetih godina bio često zabranjivan i proganjan.
Lubarda istražuje ljudske, nacionalne i verske strasti i nasilja u mračnom bosanskom karakazanu, snažnim epskim zamahom, širokim pripovedačkim obuhvatom, proučenom istorijskom građom.
1990.
Miroslav Josić Višnjić Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba
Svestrani i produktivni srpski književnik Miroslav Josić Višnjić (1946) dobio je NIN-ovu nagradu za roman Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, za koji je žiri kazao da originalnim postupkom simboličke transpozicije istorijskih zbivanja i lirizacijom naracije doseže visoki stepen stvaralačke zrelosti u najboljoj tradiciji poetskog romana u srpskoj književnosti.
Josić Višnjić je u intervjuu za NIN rekao da je žiri u stvari nagradio moje (njegove) čitaoce. Pisac koji, kao retko koji, stalno premerava i procenjuje svoj opus i svako novo delo piše iz želje da ispravi ranije nedostatke i razloge stvaralačkog nezadovoljstva. Koliki je pregalnik govori da je do sada napisao 10 romana i više od 120 pripovedaka, objavio nekoliko knjiga tekstova, prepiski, polemika i razgovora
1991.
Milisav Savić Hleb i strah
Srpski književnik Milisav Savić (1945) NIN-ovu nagradu je dobio za roman Hleb i strah koji prati sudbinu pisca koji živi u totalitarnom uređenju i postavlja pitanja: kako objaviti knjigu, postati urednik, biti javna ličnost, a ostati samostalan, moralno, intelektualno, egzistencijalno?
Nagradu je vratio zbog objavljivanja teksta Momčila Selića Strava u kojem je pomenut u negativnom kontekstu.
1992.
Živojin Pavlović Lapot
Drugu NIN-ovu nagradu Živojin Pavlović je dobio za roman Lapot, gde je, tematizujući paganski ritual ubijanja najstarijih članova porodice koji su postali teret, problematizovao i, kako je rekao, mentalni sklop naciona čiji je mitski stožer smrt, a ne život i koji pati od paranoičnog traženja krivca u drugima, nikad u sebi. Ponovo se susreću Eros i Tanatos.
Objavljen usred građanskog rata i raspada Jugoslavije, intervju s Pavlovićem povodom dodele uzburkao je javnost skoro podjednako koliko i nagrađeno delo: Ako bi se stvorio kult nataliteta, usahla bi mržnja, recimo, prema Šiptarima koji su dostojanstven narod i koje Srbi nisu hteli iz svoje bahatosti da upoznaju, iako su prinuđeni da sa njima žive.
1993.
Radoslav Petković Sudbina i komentari
Srpski književnik Radoslav Petković (1953) NIN-ovu nagradu kritike dobio je za roman Sudbina i komentari, najnagrađivaniji roman u istoriji srpske književnosti, ne bez razloga; reč je svakako o jednom od poslednjih naših klasika, ravnomernom produkciji velikih kultura.
Ispitujući zapisivanje i uporedno osmišljavanje istorije za različite potrebe, istorije lične i nacionalne, i dajući male istorije kao komentare koje dopunjuju veliku, zvaničnu Sudbinu, Petković je ponudio i istoricistički argument protiv mitova. Jer, svi oni nastaju iz Sudbine, iz domena realnog, što ne znači da su stvarni.
1994.
Vladimir Arsenijević U potpalublju
U potpalublju je prvi roman najmlađeg laureata Vladimira Arsenijevića (1965). Reč je o pripovesti o unesrećenoj urbanoj generaciji koju, ipak, održava samorazarajuća vitalnost i želja da se živi i preživi.
1995.
Svetlana Velmar Janković Bezdno
Nagrađeni roman Bezdno Svetlane Velmar-Janković (1933) čine dnevničke beleške kneza Mihaila i njegovog dvoroupravitelja i jednog od naših prvih fotografa Anastasa Jovanovića, potom pisma kneginje Julije i narativne spone priređivača pronađenih rukopisa. Prema rečima žirija, revitalizovano je shvatanje romana kao velike epske forme, uz virtuozno evociranje jezika minule epohe korišćenjem intimnog i introspektivnog stila dnevničkog i epistolarnog kazivanja. Meni se čini da nad Mihailom sve vreme lebdi kob njegove unutarnje protivrečnosti. To je kob koja je lebdela nad Milošem na sasvim drugi način. Protivrečnost Mihailove plemenitosti i njegove nepromišljenosti i žestine o kojoj govore i istorijski izvori. On je znao da bude čak i surov, a posle toga se probudi njegova plemenitost pa ga dovede u krajnje očajanje, kazala je dobitnica.
1996.
David Albahari Mamac
Mamac baštini dva ključna saznanja našeg doba: da se ne može izaći iz istorije i da se mora uspostaviti rezerva prema veri u mogućnost da pripovedanje neposredno obuhvati istinu o svetu i vremenu. Istorijsko vreme, dakle, umetničko predstavljanje i život koji se kruni između njih glavne su teme ove knjige.
Primio sam vest o NIN-ovoj nagradi s mešavinom osećanja, među kojima sam prepoznao nevericu, ravnodušnost, radost i bol. Nevericu zbog toga što sam pomišljao da će žiri dati prednost nekim drugim autorima... ravnodušnost zbog toga što smatram da pisac ne treba da razmišlja o nagradama a još manje da piše za njih; radost, ipak, što je moj roman dobio nagradu koja je uvek imala poseban ugled i značaj; i napokon, bol naprosto sam odjednom postao svestan da se nalazim negde sasvim drugde, kazao je Albahari (1948) koji od 1994. živi u Kanadi.
1997.
Milovan Danojlić Oslobodioci i izdajnici
Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlića (1937) kroz perspektivu dečaka i njegovog odrastanja na selu u razdoblju od 1941. do 1951. godine, u periodu, dakle, velikih nemira, razdora i promena, govori o nekim sudbinskim pitanjima i posledičnim nesrećama srpskog naroda u 20. veku.
...Nisam ni tako blaziran pa da kažem da sam prema toj počasti ravnodušan. Uloga te nagrade u istoriji naše književnosti nije za potcenjivanje, komentarisao je Danojlić.
1998.
Danilo Nikolić Fajront u Grgetegu
Roman Fajront u Grgetegu Danila Nikolića (1926) oporo i duhovito, kroz niz kratkih celina na marginama glavnog događaja, neuspelog odlikovanja režimskog moćnika Firange, predstavlja svu grotesku susreta dogme i stvarnosti. Jer, ako Firanga dobija moždani udar, zvanice se potom ospu a ljubav neočekivano dobije središnje mesto, takođe nekako povezano s ideologijom, postavlja se pitanje: ima li bilo čega izvan politike, makar bila i puka farsa?
1999.
Maksimilijan Erenrajh Ostojić Karakteristika
Srpski novinar i književnik jevrejskog porekla Maksimilijan Erenrajh Ostojić (1921-2003) nagrađen je za roman Karakteristika u kojem je prikazao onu manje herojsku, prestravljenu stranu stradalnika u Drugom svetskom ratu gde je najvažnije preživeti, po svaku cenu. Vodila ga je, kako je rekao, želja da se prevashodno obračuna sa sopstvenom prošlošću.
2000.
Goran Petrović Sitničarnica 'Kod srećne ruke'
Sitničarnica Kod srećne ruke Gorana Petrovića (1961) narativni fokus premešta na građanski Beograd i Srbiju 20. veka, gde građanstvo, iako nije ni stiglo da se u potpunosti formira, u delu dobija nostalgične, humorne crte, blago idealizovane, čemu svedoče i dva glavna motiva u romanu čitanje i ljubav kao modusi najtananijeg duhovnog povezivanja. Oslanjajući se na borhesovsko-pavićevsku spisateljsku paradigmu, Petrović je napisao roman u kojem nema glavnih likova, gde se priroda i istorija na ljude preterano ne obaziru, zbog čega je upravo ključno naglasiti da velike tragedije i urnebesne komedije ne postoje postoje samo različite vizure istih događaja.
Pored bogatog jezika i pouzdane veštine pripovedanja i opisivanja, Petrovićev roman ima još jednu nesumnjivu vrednost on je, naime, čvrsto građen i zasvođen i u njemu je ostvareno jedinstvo oblika i smisla, stoji u saopštenju žirija. Ali mi se čini da se građansko društvo ne dobija tako što se kaže: Hoćemo građansko društvo, a neko još i viče: Hoćemo!, dok drugi odvraćaju: Nećemo!, pa ko koga nadjača Moram i da dodam da se građansko društvo ne pravi samo u Knez Mihailovoj ulici, jer ni Beograd nije samo ono što opisuje krug dvojke, kao što ni Srbija nije samo Beograd, kazao je pisac.
2001.
Zoran Ćirić Hobo
Pravu lavinu komentara i polemika pokrenulo je nagrađivanje romana Hobo Zorana Ćirića (1962), a i sam je pisac bio svestan da do toga može doći.
Moram reći da sam zahvalan žiriju na iskazanoj hrabrosti. Pre konačne odluke, stalno su do mene dopirale glasine koje se mogu svesti na ocenu: Hobo je izuzetno zanimljiva i neobično žestoka knjiga, nabijena emocijama i pamtljivim likovima, ali ipak je to u krajnjoj liniji krimić, a NIN-ova nagrada se ne može, zaboga, dodeliti jednom krimiću, ma koliko on bio dobro napisan, kazao je Ćirić.
U saopštenju žirija, Hobo je okarakterisan kao uzbudljiva slika mafijaškog podzemlja čiji je cinizam potpuno dorastao cinizmu svog vremena, uz napomenu da je njegov osnovni podsticaj u pobuni protiv sveta koji slika. Glavni lik ovog samurajskog romana probija se kroz splet referenci i komunikacije s pop-kulturnim klišeima, kao i kroz društveni kal Nišvila gde su čast i volja, a ne ljudskost, osnovne vrednosti. Rezultat je brisanje svake granice nemoralnosti.
2002.
Mladen Markov Ukop oca
Težak je zadatak osmisliti roman koji će funkcionisati na dva plana, još je teže napisati ga tako da njihovo funkcionisanje bude skladno. U Ukopu oca Mladena Markova (1934), prvi, fabularni plan, nelinearno iznesen, tiče se Andreje Kerebe, slikara, intelektualca, bivšeg boema i anarhiste koji, po vesti o smrti oca koji ga je ranije razbaštinio, odlazi u srednjobanatsku palanku na sahranu. Sahrana je, međutim, dva puta odložena, a do kraja romana se neće ni održati. Glavni lik se suočava s palanačkim mentalitetom, porodičnom istorijom, u kojoj figura majke ne postoji, tiranijom očevom, i niskom gorkih sećanja. Drugi plan predstavlja presek dramatičnih istorijskih događaja, od nemačke okupacije do rata na Kosovu, te se lična i nacionalna tragedija, kao i zablude, umnogome podudaraju.
2003.
Vladan Matijević Pisac iz daleka
Posprdan roman o pisanju romana Pisac izdaleka Vladana Matijevića (1962) dovodi same konvencije romanesknog žanra i njegovog građenja pod lupu parodije. Koristeći niz postmodernističkih pripovedačkih postupaka metanarativne digresije, asocijativna povezivanja, autoreferencijalne komentare Matijević je pokazao da, prema rečima žirija, poseduje zreo, samosvojan i inovativan romansijerski talenat.
Komentarišući svoj roman, laureat je kazao: Postoje pisci koji kad počnu da pišu, razmišljaju o nagradi. Recimo da je to ono što sam izvrgao ruglu. I baš je time osvojio najprestižniju nagradu u nas!
2004.
Vladimir Tasić Kiša i hartija
Kiša i hartija Vladimira Tasića (1965) suvereno kreće kroz različite kulture, jezičke kontekste i slojeve vremena kako bi mnoštvo pojmova odbacio i vratio se svakom pojedinačnom životu, jedinom središtu i mestu na kojem se o svemu mora odlučiti.
Tasićevi junaci potiču iz kruga urbane intelektualne emigracije, kojem i sam pripada, te je autobiografski element prisutan, ali ne i odsudan; tek je samo jedno od polazišta da se paraistorijskim i parakulturalnim činjenicama i teorijama nađe smisao gde ga nema, donekle kao uteha, a odnekle kao surovi dokaz da smisao upravo treba stvarati.
2005.
Miro Vuksanović Semolj zemlja
Svojevrsni pripovedni kolaž o rečima i predelima, azbučni roman o 909 planinskih naziva Semolj zemlja Mira Vuksanovića (1944) predstavlja plod veoma koncentrisane, naporne i iscrpljujuće upotrebe jezika i njegovog aluzivnog potencijala, koji više mistifikuje no što obrazlaže, ali se upravo u toj nejasnoj čitaočevoj bliskosti s rečima i krije pravi užitak.
2006.
Svetislav Basara Uspon i pad Parkinsonove bolesti
Uspon i pad Parkinsonove bolesti Svetislava Basare (1953) pisan je kao istoriografska metafikcija, čiji prosede u ovom slučaju podrazumeva otkrivanje apokrifnih dokumenata, neretko o stvarnim istorijskim ličnostima, koji pružaju originalan crnohumorni osvrt na istoriju čovečanstva i ugrađuju se u polje paranaučnih istoriografskih činjenica.
Ovde je Parkinsonova bolest istorizovana ideologija koja čovečanstvo od starozavetnih vremena vodi u propast. Uvodeći binarnu opoziciju zdravlje-bolest, i izvrćući vrednosne sisteme koji im se tradicionalno pripisuju, gde je zdravlje profano, a bolest najzdravije ljudsko stanje, Basara je ponudio ironijom obojenu istoriju čovečanstva koja više mistifikuje no što racionalizuje. Na pitanje je li nagradu očekivao, Basara je rekao: To moje nedobijanje NIN-ove nagrade postalo je neka vrsta tradicije i nije bilo razloga da mislim da ću je dobiti posle dvadeset godina kada je već nisam dobio za neke knjige koje su možda i bolje od ove za koju sam nagrađen.
2007.
Dragan Velikić Ruski prozor
Draganu Velikiću (1953) je NIN-ova nagrada čak pet puta izmicala, sve do Ruskog prozora, omnibus-romana iz tri propovedne celine, čiji naslov ujedno sadrži i vodeću metaforu na osnovu koje valja čitati roman fortočka, naime, jeste mali prozor u prozoru, koji, kada se otvori luftira prostoriju, ali je ne rashlađuje.
Pred svojevrsnom fortočkom je i glavni lik Rudi Stupar, figura intelektualca u konstantnom formiranju kroz iskustva. Sećanja i iskustva, pak, najčešće odvode u vanvremensku, introspektivnu ravan, gde se lična ispovest, biografija i anegdotski niz međusobno dopunjuju kako bi predstavili, kako reče jednom Jergović, običan, uglavnom nevažan život, koji je ispunjen velikim temama.
Ovom nagradom je, kako kažu, ispravljena nepravda slična onoj prema Basari odličan pisac konačno je dobio ovo važno priznanje.
2008.
Vladimir Pištalo Tesla, portret među maskama
Romansirani portret genijalnog izumitelja Tesla, portret među maskama Vladimira Pištala (1960) pruža specifičan, poetizovani uvid u postojanje ove bremenite figure postmoderne mitologije.
Od odrastanja u divljoj, zamamnoj Lici, preko obrazovanja, lutanja i pronalaženja sebe u Beču i Budimpešti, do neslućene popularnosti i potonjeg zaborava u Americi, Pištalo je od istorijske ličnosti, o kojoj se, zapravo, vrlo svedeno zna, izgradio prevashodno upečatljiv književni lik, skoro nadnaravan, dajući pritom vrlo bogat kontekstualni predložak duha vremena.
Ja nisam, niti želim da budem, još jedan od stručnjaka za Teslu. Ja sam, da tako kažemo, stručnjak za Teslin književni lik. Svako od nas je stručan za ono što voli. A meni je poezija mnogo draža nego stručnost. Poezija Teslinog života mi je važna koliko priča o Teslinom životu, kazao je Pištalo u intervjuu za NIN.
2009.
Grozdana Olujić Glasovi u vetru
Kombinujući prosedee emigrantske proze i porodičnog romana, Glasovi u vetru Grozdane Olujić (1934) ispisuju hroniku porodice Aracki, formalno i stilski strogo uobličenu. Danilo Aracki u neuglednom njujorškom hotelu jedne košmarne i istovremeno besane noći pokušava da, kroz sećanja i snove, okupi članove svoje familije, žive i mrtve, a poglavito brata Petra, o čijoj sudbini ništa ne zna, i spasi ih od smrti zaborava.
2010.
Gordana Ćirjanić Ono što oduvek želiš
U svetu gde je granica između virtuelnog i životnog gotovo nepostojeća, roman Gordane Ćirjanić (1957) Ono što oduvek želiš daje nam glavni lik, Slobodana, bivšeg producenta rijaliti programa i profesora književnosti, koji robuje opčinjenosti forenzičarskim krimi serijama i umnogome promašenom životu, o čijim odsudnim trenucima piše svom mlađem bratu. Razočaran, izjeden krivicom koju ne priznaje i s daljinskim upravljačem u rukama, Slobodan je žrtva telemanije i sopstvenih odluka, što ga u krajnjoj liniji čini neslobodnim.
2011.
Slobodan Tišma Bernardijeva soba
Pišta Petrović, glavni lik Bernardijeve sobe Slobodana Tišme (1946), novosadskog književnika, umetnika i nekadašnjeg rok muzičara, predstavlja idealnog sveštenika introspekcije. Svojevoljno se distancirajući od bilo kakvog društvenog konteksta i zanemarujući materijalno kao profano, Pišta Petrović takođe se odriče i svake konstrukcije, ideološke ili dnevnopolitičke, koju je stvorio čovek, zarad same ljudskosti, kojoj je, pak, najlakše približiti se pažljivim ispitivanjem i razvojem sopstvene svesti, umetnošću i promišljanjem umetnosti. Nenametljivost ovde postaje osnovni preduslov egzistencije i istovremeno njen vrhovni ideal.
Delo Bernardijeva soba se izdvojilo osobenom perspektivom ljudske izolacije i umetničke samodovoljnosti i izuzetno uverljivo komunicira sa čitaocima, stoji u obrazloženju žirija.
2012.
Aleksandar Gatalica Veliki rat
Prvi svetski rat je nepovratno promenio političku, intelektualnu i duhovnu klimu Evrope, potom i sveta, surovo je raskomadao prosvetiteljske, humanističke ideale i pružio krvavi šlagvort bezumlju Drugog svetskog rata. U delu Veliki rat Aleksandra Gatalice (1964) ova ogromna tema fragmentarno je obrađena, kroz sudbine mnogobrojnih junaka, od generala do vojnika, od operskih pevača do običnih ljudi, neretko obojenih duhovitošću, dubokim tragizmom i patosom. Delo, međutim, ne prerasta u puku hroniku, već u razgranatu, upečatljivu pripovest.
Za pisca ništa nakon NIN-ove nagrade nije isto kao pre. Ona baci snažan snop svetla ne samo na nagrađenu knjigu, već i na sve ostale, i pisac tako dobije ulaznicu za Partenon srpskih pisaca... jedino NIN-ova nagrada piscu daje tu ulaznicu za hol slavnih srpske literature i zato sam neizmerno srećan što sam ovu nagradu dobio kad i treba, u zrelim godinama i za najveću knjigu koju sam dosad napisao, rekao je Gatalica za NIN.
NAJBOLJIH DESET
Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2003. godine, kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju glasali su za najbolje nagrađene romane.1. Meša Selimović Derviš i smrt
2. Danilo Kiš Peščanik
3. Miloš Crnjanski Roman o Londonu
4. Milorad Pavić Hazarski rečnik
5. Borislav Pekić Hodočašće Arsenija NJegovana
6. Ranko Marinković Kiklop
7. Aleksandar Tišma Upotreba čoveka
8. Radoslav Petković Sudbina i komentari
9. Dobrica Ćosić Koreni
10. Slobodan Novak Mirisi, zlato i tamjan
