Nadnica za strah

NJih poistovećuju sa režimom devedesetih i optužuju da su vodili unapred izgubljene osvajačke ratove. Oni kažu da su se odazvali patriotskom pozivu i da su išli po naređenju rukovodstva koje je izabrao narod. U Srbiji ima 400.000 veterana koji su učestvovali u ratovima na prostorima bivše SFRJ i neretko se osećaju kao dvostruke žrtve. Prvo su morali u rat, a sada, u promenjenoj društvenoj klimi, maltene, treba toga da se stide.

Svoja prava najčešće pokušavaju da izdejstvuju protestima i drastičnim potezima, poput Nebojše Milenkovića iz Vlasotinca, koji je, pre mesec dana, sekirom sebi odsekao prst na ruci u znak protesta što državne vlasti ne rešavaju probleme boraca Srbije. Da me predsednik Vlade Ivica Dačić nije primio i da se nismo dogovorili, bio sam spreman da svaki dan sečem sebi po jedan prst, poručio je Milenković, čiji očajnički gest najbolje odslikava stanje ljudi posle ratova od kojih svi peru ruke.

A sve što je Vlada Srbije tada obećala svodi se na pitanje, pre svega, ratnih dnevnica, koje će se rešavati zajednički tek pošto Međunarodni sud za ljudska prava objavi konačni stav o tužbama koje se o ovom pitanju vode u Strazburu.

Razlog za obraćanje Evropskom sudu 30 rezervista Vojske Jugoslavije bilo je odbijanje Vlade Srbije da isplati dnevnice svim rezervistima mobilisanim u periodu NATO intervencije (mart-juni 1999). Vlada je 2008. isplatila dnevnice grupi rezervista iz nerazvijenih opština. Sud u Strazburu je 28. novembra prošle godine doneo prvostepenu presudu gde je obavezao Vladu Republike Srbije da u roku od šest meseci od pravosnažnosti ove presude isplati ratne dnevnice svim učesnicima rata 1999. A to znači da je došlo do povrede člana 14. Konvencije, i do diskriminacije iz člana 1 Protokola, pravo na imovinu. Ne postoje zvanični podaci koliko je bilo učesnika u ratu, ali po nekim saznanjima bilo je oko 250.000 učesnika rata u NATO agresiji. Od toga je više od 100.000 već podnelo dokumentaciju za ostvarenje prava na te dnevnice.


Pravni osnov za tužbu u Strazburu je u sporazumu Vlade Srbije, koji je početkom 2008. godine zaključila sa Topličkim okrugom. Učesnici rata iz Topličkog okruga, to je pet opština, a njih je 10.000 dobilo je ratne dnevnice. I mi smo to isto tražili i obrazložili da se ne radi ni o kakvoj socijalnoj pomoći jer, navodno, Vlada je zaključila takav sporazum i kazala je u tom sporazumu da država isplaćuje socijalnu pomoć. Da bi neko dobio socijalnu pomoć, mora da se radi o socijalno ugroženom licu, mora da ima socijalnu kartu. Nikako ne možemo govoriti da se radi o socijalno ugroženih 10.000 lica. Takođe račun na koji su isplaćene ratne dnevnice glasio je na ime ratnih dnevnica, a nikako na ime socijalne pomoći. To znači da je Sud u Strazburu video da je došlo do diskriminacije, da je Vlada Republike Srbije jednim građanima po istom pravnom osnovu, po istim činjenicama, isplatila ratne dnevnice, a drugim građanima, tj. konkretno Nišavskom okrugu, a radi se o 8.500 učesnika rata 1999 nije isplatila ratne dnevnice. U međuvremenu nije više samo 8.500 boraca koji traže ratne dnevnice, već nas je tu negde oko 70.000-80.000, znači sada cela Srbija traži ratne dnevnice, objašnjava Srđan Aleksić, advokat iz Niša, koji je u Strazburu zastupao oštećene veterane.

Podsećanja radi, isplata Topličanima je bila u vreme raspisanih izbora i tadašnja vlast je procenila da će izgubiti izbore u tom delu Srbije. Tamo su već bili protesti za ratne dnevnice, što je iskorišćeno da se namiri pozamašna glasačka mašina. Međutim, sada to traže svi, jer ne sme biti diskriminacije.

Procena je da će konačna presuda u Strazburu, koja se još uvek čeka, obuhvatiti preko 100.000 veterana, da će veterani od države tražiti isplatu najmanje 240.000 dinara po borcu, koliko je svojevremeno, prema jednoj odluci vlade, isplaćeno veteranima Topličkog okruga, sa pripadajućom kamatom od 2008. godine, što bi državu moglo da košta oko 300 miliona evra.


Od neisplaćenih dnevnica veteranima je mnogo važnije pitanje trajnog rešenja statusa boraca i invalida ratova u SFRJ od 1990. do 1999. godine, kao i dece palih boraca. U Savezu ratnih veterana Srbije nisu za kozmetičke popravke postojećeg zakona iz 1998. godine, koji reguliše samo osnovna prava iz ove oblasti vezana za telesno oštećenje ili za pogibiju člana porodice. Osim ove kategorije, pojam ratnih veterana nije definisan, a učesnici oružanih sukoba od 1990. godine nemaju bilo kakva posebna prava po tom zakonu. Zato su oni za potpuno novi zakon, čiji nacrt su dostavili svim relevantnim republičkim organima.

Dve godine pišemo pisma institucijama da se reši jedan sistemski problem koji se tiče pola miliona ljudi, i sve se svodilo na obećanja videćemo, razmotrićemo, naložićemo..., kaže Zoran Vranešević, zamenik predsednika Saveza ratnih veterana Srbije. Status veterana se ne može rešavati parcijalno, kao što je pitanje ratnih dnevnica, već sistemski, kroz zakon o ratnim veteranima. Naš predlog zakona objedinjava sve učesnike ratova od početka 90-ih. I proglašenja ratne opasnosti, sve do ratnog stanja 1999. godine.

Veterani pokušavaju da na ovaj način prevaziđu problem formalnog učestvovanja u ratu jer, do 1992. godine, do maja, svaki učesnik ima upisano učešće u ratu, dok od 1992. do 1999. godine svaki vid angažovanja vojnih obveznika tretiran je kao vojna vežba. I danas kada im zatreba država pozove veterane. Tako je bilo i nedavno u Kosovskoj Mitrovici pred prvo ponovljeno glasanje. Aleksandar Vulin je direktno pozvao veterane da glasaju za kandidate Vlade RS.

Inače, Predlog zakona ne predviđa spomenicu već legitimaciju koju bi dobili borci, ratni vojni invalidi, mirnodopski vojni invalidi, porodica poginulog borca, umrlog invalida i civilne žrtve rata. Legitimacija bi donosila određena prava koja bi se u novčanom delu isplaćivala mesečno i po smrti, prava na olakšice prilikom putovanja, lečenja, rešavanja stambenog pitanja i druga prava. Što se tiče sramote, Vladu treba da je najviše sramota. S druge strane, sve susedne zemlje učesnice istog rata, uključujući i samoproglašeno Kosovo, odavno su donele adekvatne zakone i druga pravna akta u cilju zaštite onih koji su učestvovali u sukobima na njihovoj strani. U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini veterani imaju društveni ugled i status. U Hrvatskoj ratni vojni invalidi ostvaruju 32 socijalna prava, dok u Srbiji svega 12. Tamo su odavno rešena pitanja iz socijalne i zdravstvene zaštite i sada se bave beneficijama u prosveti, dok je kod nas još na dnevnom redu stambeno zbrinjavanje. U BiH veterani imaju sličan materijalni status kao kod nas, ali daleko veće društveno priznanje.

Ratno iskustvo i oružana borba do sada su najčešće razmatrani sa vojnih, političkih i istorijskih aspekata ali u novije vreme sve se češće posmatra psihološki aspekt fenomena rata. Recimo, oko 300 bivših pripadnika VRS, prema zvaničnim podacima, izvršilo je samoubistvo posle rata u BiH. Pretpostavlja se da su uzroci samoubistava većine veterana upravo ratne i postratne traume kao i stres. Neretka je pojava da upravo učesnici u nekom od ratova nakon mnogo godina poubijaju članove svoje porodice, napadaju komšije bez vidnog razloga, a veliki broj njih se kreće i izvan zakona. Nažalost, većina ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP) nema psihijatrijsku negu. Većina njih i ne zna da boluje od nečega.I samo lečenje ne obuhvata hospitalizaciju.


Nemam zvaničnu dijagnozu PTSP-a ali imam nezvanično od psihologa koji su sa nama radili na prevazilaženju ratne traume, priča jedan od mnogobrojnih veterana sa ovim sindromom. Uveren sam da se čovek nikako ne može vratiti iz rata isti kao što je bio ranije. Neke su stvari možda i bolje, ja npr. ranije nisam primećivao da je danas lep i sunčan dan i da ne moram da brinem za svoj život, da mogu mirno da zaspim a da zbog toga niko ne bude ugrožen. Takođe, imam problem sa osećanjima, desilo se pre dve godine da mi je čovek umro na rukama, ja nikakav osećaj povodom toga nisam imao, baš nikakav, ranije mi je bilo i životinje žao, a sad ne mogu da pustim suzu za bliskim čovekom koji umre. Jednostavno ne osećam ništa i onda se sam sebi čudim i razmišljam da li sam normalan. Više me pogodilo i rasplakalo kad sam došao u situaciju da ne mogu detetu da platim užinu.

Goran Rakić (46) iz Šapca, predsednik regionalnog udruženja ratnih veterana, učesnik je ratova 1990-1993. u bivšoj Hrvatskoj i Bosni, kao i 1999. na Kosovu. U rat je otišao kao dobrovoljac i bio u sastavu regularnih jedinica JNA (vojske SRJ). Ratišta oko Osijeka, kasnije Sarajeva, Srbice na Kosmetu, jednostavno čovek ne može da zaboravi. Polovina od nas nikada se nije vratila. Ja sam ranjavan dva puta, prvi put u rejonu Sarajeva, a 1999. kod Srbice. Imam status ratnog vojnog invalida V grupe i to mi je jedina satisfakcija, za razliku od mojih saboraca od kojih većina nije dobila ni to, priča Rakić i ukazuje na psihološke probleme, kao posledicu rata. Po povratku sa ratišta čovek jednostavno više nije isti. Sve nam se raspada, društvo nas ne prihvata, a nas može samo da razume onaj koji je bio zajedno sa nama. I sam sam bio u situaciji nervnog rastrojstva, pokušao samoubistvo, završio na neuropsihijatriji... Ne samo da smo zaboravljeni, već smo na stubu srama u svojoj rođenoj zemlji.

NJegov kolega iz Bačke Palanke takođe je ogorčen odnosom države, i sredine u kojoj živi, kao i građana koji nisu bili u ratu, prema njima koji su, kako kaže, izvršili svoju zakonsku obavezu i stali u odbranu zemlje. Ratni invalid sam 35 odsto i smatram da mogu još uvek da radim određene poslove u skladu sa svojim znanjem i obrazovanjem, ali do danas nisam mogao nigde da se zaposlim. Kada bilo gde spomenem da sam bio u ratu, odgovaraju mi pitanjem kao: Ko te terao u rat?, i sl. Danas imam šezdeset godina i još uvek školujem jedno dete na fakultetu. Prisiljen sam da radim na crno kao građevinski radnik. Država je zaboravila na nas i stidi se svojih veterana!

Država ne samo da je zaboravila, već se i licemerno ponela prema veteranima tako što je nekima izašla u susret i donekle ih privilegovala, dok ostale ignoriše i zamajava praznim obećanjima. Da je na vreme regulisala status ljudi koje je slala u rat, verovatno sebi ne bi nametnula još jedan finansijski problem, a u Strazburu Srbiju stavila na prvo mesto po predstavkama ovom sudu.

Iako nisu svi ratovi vođeni na teritoriji Srbije, njene državne strukture su u značajnoj meri učestvovale u tim ratovima tako što su svojim građanima pomagale da u te ratove odu, dajući im logističku i materijalnu podršku. Sada ne može da žmuri pred tim problemom.