Трагедија у два гласа


Правилно проценивши снагу текста, Бодрожа се у својој режији задржао на стварању визуелно снажних, симболичних слика


Мерлинка из наслова представе је Вјеран Миладиновић, трансвестит, проститутка, звезда филма Желимира Жилника Marble Ass (Дупе од мрамора) и аутор аутобиографије Терезин син. Пре десет година брутално је убијен, а његове убице ни до данас нису пронађене. Током времена, захваљајући пре свега улози у Жилниковом филму, али и поменутој књизи, Мерлинка постаје на неки начин симбол тешког положаја ЛГБТ популације у Србији, те чак и једини домаћи queer филмски фестивал носи његово име. Терезин син, та исповедна проза на основу које је Миладин Шеварлић начинио своју одличну драматизацију, јединствен је документ у домаћој литератури, дело које фасцинира својом бруталном снагом и искреношћу, сведочење које нам пружа ретку прилику да заиста завиримо „са друге стране“, у те скривене, живописне егзистенције аутентичних маргиналаца.

У режији Стевана Бодроже Мерлинкина исповест постаје монодрама у два гласа, заправо тело и глас су овде подвојени и физички представљени кроз игру два глумца. Јер, како ћемо видети у овој одличној представи, речи увек представљају интелектуализацију, својеврсно „превођење“ осећања и доживљаја, а тело је то које на најдиректнији, најискренији начин реагује на животне ударе. Правилно проценивши снагу текста, Бодрожа се у својој режији задржао на стварању визуелно снажних, симболичних слика које су, а ту лежи успех ове представе,  у нераскидивој вези са изговореним, заправо појашњавају, употпуњују текст оголивши изговорено у телесно.

Класичне обраде турбо фолк хитова из деведесетих, извођене уживо, представу прецизно смештају у временски контекст, али истовремено успевају да нам помогну да оно што на први поглед видимо као јефтини сентиментализам у крајњем исходишту схватимо као аутентичан трагизам. Сва бизарна јединственост овог „случаја“, његово живописно шаренило и ласцивна обојеност, губе се и постају тек детаљ пред дубином људске несреће коју најдиректније осећате и што је још много важније - разумете. И то је заправо кључ, исходиште ове представе. Јер као и свака добра уметност ова представа вас наводи да се одвојите од себе самог нудећи вам прилику да сагледате колико је свет велик а људска несрећа увек иста, било да  кроз живот пролазите у патикама или на високим потпетицама. Апсолутна преданост глумаца (Чарни Ђерић и Александар Трмчић), сведеност форме као и кратко трајање саме представе чини да она има ефекат готово физичког искуства, ударца у стомак који ћете још дуго осећати.



Бобан Јевтић