Države se čuvaj!

Obična priča iz Novog Sada, mada je mogla biti i iz Novog Beograda i iz Novog Pazara, jer je i tamo sve po starom: Dvojica mladića sede u autobusu. Prilazi im treći, i jednog udara pesnicom u glavu, a drugog ubada nožem u grudi. Pravda se time da su ga čudno gledali i zbog toga izgledali kao homoseksualci. Ispostavlja se da su napadnuti mladići braća.

Priča nije imala šanse da se u novinama zadrži duže od dana, a i u kafani bi prošla samo zahvaljujući sardoničnom obrtu u poslednjoj rečenici, ali prvostepeni joj je epilog zbilja senzacionalan napadač je osuđen na sedam godina zatvora zbog pokušaja ubistva. Štaviše, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da je postupak bio izuzetno brz, a sudska argumentacija korektna.

Čoveku je dovoljno da ovlaš pogleda sveže objavljen dokument nazvan Odnos predstavnika organa javne vlasti prema diskriminaciji u Srbiji kako bi shvatio da je novosadski sudski ishod vredan naslovne strane i doštampanog tiraža. U tom su dokumentu sabrani rezultati, ili bolje rečeno nalazi, do kojih su došli Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i Ipsos stratedžik marketing ispitujući šta o diskriminaciji misle, znaju ili misle da znaju domaći funkcioneri. Uzorak je bio ozbiljan na ispit je izašlo više od 1.350 predstavnika institucija u rasponu od opštinskih i gradskih uprava preko sudstva i tužilaštva do pokrajinske i republičke vlade i skupštine. Među njima se našlo pedeset dvoje republičkih poslanika, trideset devetoro zaposlenih u vladi i 339 sudija, tužilaca i njihovih pomoćnika, dakle prva liga organa.

Katastrofa je usledila već na prvom ispitnom stepeniku. Svaki peti predstavnik izvršne i zakonodavne vlasti 22 odsto za ljubitelje preciznosti nije znao da je diskriminacija u Srbiji zabranjena zakonom. Dokument ne kaže da li iz toga treba zaključiti da se svaki peti ispitanik nije potrudio da pročita ni ustav države kojom upravlja i kojoj daje pravila (Član 21: Zabranjena je svaka diskriminacija naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti veroispovesti psihičkog ili fizičkog invaliditeta), ali tvrdi da je jedva polovina znala da imamo Zakon o zabrani diskriminacije. Još je veća bruka izbila kada je ispitanicima traženo da nabroje druge antidiskriminacione propise. Zakon o ravnopravnosti polova pomenuo je svaki deseti iako su trećina ispitanika bile dame a Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom svaki šesnaesti. I još se neko čudi što devojke kojima se na razgovorima za posao traži da ne rađaju ili ljudi u kolicima koji žale što su rođeni, više nisu ni vest.

LJudska prava nisu nešto sa čime možete da polemišete kao državni službenik. Ako je Srbija usvojila određeni pravni okvir, svako ko prima platu od države dužan je da postupa u skladu sa njim, ili da snosi posledice, i to važi i za gradske i za opštinske organe, za svakog u tom lancu kome je moguće da nekog diskriminiše, kaže Milan Antonijević.

Sudska vlast nije ispitivana o zakonima, jer se pretpostavljalo da za njih zna, a možda je trebalo, što se vidi i po odgovorima ponekog sudije, tužioca ili pomoćnika na konkretna pitanja o diskriminaciji. Dvanaest odsto njih ne vidi ništa diskriminišuće u fizičkom napadu na učesnike parade ponosa. Isti procenat ne zamera pekaru koji odbija da zaposli Roma jer se boji da će izgubiti mušterije. Za šesnaest odsto nije diskriminacija ako stomatolog odbije da leči obolelog od side, a za svakog četvrtog ako neko javno poziva na lečenje homoseksualaca.
U svakom društvu morate imati marginu, pet odsto podrške Le Penu. Ali mi smo tu granicu prešli. Ako u Evropi standardi padaju, to nije opravdanje da padaju i u Srbiji. A ako oni koji sprovode zakone ne razumeju ni osnovne odredbe protiv diskriminacije, onda dobijete, recimo, osamdeset odsto srednjoškolaca koji su, prema našim istraživanjima, prisustvovali diskriminaciji, podseća Antonijević.

Neko bi mogao da shvati kao ohrabrenje 74 odsto ispitanih funkcionera koji su saglasni sa time da u Srbiji postoji diskriminacija, te da to treba ispraviti mada se može i pitati u šta je gledalo onih 26 odsto koji diskriminaciju u Srbiji ne vide ili ne znaju da li je ima ali to je lako proglasiti odgovorom za ocenu jer je pravi karambol nastao kada je ispitanicima traženo da ne govore o sebi, već o kolegama. Kruna ovog istraživanja, naime, bilo je pitanje o tome kakva mišljenja preovlađuju u instituciji u kojoj ispitanik radi. Podsetimo, reč je i o najvišim državnim nadleštvima, poput Vrhovnog kasacionog suda, Vlade Srbije i Narodne skupštine Republike Srbije. A šezdeset pet odsto ispitanika reklo je da bi se većina u njihovoj instituciji složila sa čuvenom meko homofobnom tvrdnjom Nemam ništa protiv homoseksualaca, ali neka to budu kod svoje kuće, a ne u javnosti. Četrdeset odsto kaže da im je većina kolega i radikalnija, te da misle da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti; više od trećine okruženo je kolegama koji misle da su oboleli od side sami za to krivi; više od trećine radi sa ljudima koji nemaju ništa protiv Roma, osim što vole da kradu, i tako dalje sve do fantastičnih 12 odsto koji, kako kažu, uglavnom piju kafu sa ljudima koji veruju da ima neke istine u knjigama koje objašnjavaju postojanje jevrejske zavere. Hajde nekako i sve drugo, ali da se u Protokole sionskih mudraca i slično, svejedno u kojem procentu, veruje u institucijama države u kojoj ogromna većina stanovnika Jevrejina u životu nije videla, to je zaista krunska iskopina ovog kopanja po institucionalnom prljavom vešu.

Nakon ovog podatka, antiklimaks je to što 44 odsto ispitanih ne misli da je govor mržnje kada neko mudro primeti da su tražioci azila opasni jer istraživanja pokazuju da se u sredinama s većim brojem azilanata povećava nivo kriminala. A ne čudi ni ona petina za koju je u redu izjava Rome treba iseliti na periferiju velikih gradova, ni trećina ispitanika iz redova sudskih vlasti koja ne bi reagovala na izjavu Treba ustati protiv islamizacije u Srbiji. I šta onda bilo ko ima da se čudi Banji Koviljači, Rumi, Surdulici, Mladenovcu, Bogovađi, Vračeviću i ostatku Srbije koja se digla protiv azilanata kao da su jahači apokalipse ili terenskom opisu diskriminacije protiv Roma.

Rasno segregirana kontejnerska naselja koja su nastala odlukom gradske uprave Grada Beograda primer su teške diskriminacije, pošto državu i domaći i međunarodni propisi obavezuju da ukida i zabranjuje bilo kakvu segregaciju. Zabeležili smo slučajeve odbijanja zdravstvenih ustanova da pruže hitnu medicinsku pomoć Romima, što je nezakonito, imali oni neka lična dokumenta ili ne. Takođe, veliki broj pritužbi dobijamo na postupanje službenika centara za socijalni rad, uključujući tu i uvrede na nacionalnoj osnovi, sumira Marko Vasiljević iz Regionalnog centra za manjine.

Ali i nad krunom ima dragulj. Država ko država, Srbija je na lepim rečima i željama jaka, pa bi 85 odsto ispitanih navodno podržalo uvođenje mera afirmativne akcije koje bi obezbedile diskriminisanim grupama jednakost. Šta o tome država Srbija zaista misli, vidi se po broju ispitanika koji su podržali tezu: Nekada stičem utisak da je tolerancija različitosti otišla u drugu krajnost i da sada pripadnici etničkih, seksualnih i drugih manjina imaju više prava nego većinska populacija. Takvih je bilo ravno pedeset odsto.