Animacija je danas na nivou vica

Uzeo je olovku u ruke kada je imao četiri godine. Danas ima 83, što stripolozima daje za pravo kada tvrde da je najdugovečniji strip autor na Planeti. Jedan je od pionira jugoslovenske animacije. Deo je jugoslovenske ekipe koja je 1951. godine napravila prvi domaći kratki crtani film Veliki miting. Svi njegovi potonji animirani filmovi imali su za junaka tvrdoglavog i nepokornog čovečuljka, kako je to kasnije definisao filmski znalac Ranko Munitić. Jedan je od onih koji su proslavili zagrebačku školu animiranog filma. Ipak, za sebe najradije govori da je karikaturista, a potom animator, filmski reditelj, ilustrator, grafički dizajner.

Imao je pet godina kada je ostao bez majke, tako da je uz očevu porodicu rastao u Čepinu, devet kilometara od Osijeka, i u Osijeku. Kada je počeo rat 1941. Dovnikovići su, kao Srbi, pred ustašama morali da beže. Otišli su u Srbiju. U periodu kada je živeo u Beogradu, Borivoj Dovniković je sa 11 godina, u izbegličkom domu, počeo da crta strip Vitez Škilja i odneo ga u redakciju Novog vremena, koja se nalazila u zgradi Borbe. Dolazili su urednici iz drugih redakcija da vide tog klinca. Bili su oduševljeni. Saznajemo da je učio školu u Požarevcu, zajedno sa budućim rediteljem Mićom Miloševićem. Voleo bi da je upoznao političara Dragoljuba Mićunovića, jer je i on, kao izbeglica sa Kosova, a isto su godište, u isto vreme bio u okolini Požarevca, ali nije uspeo da dođe do njega. Ali ne voli da govori o političarima. Voli da priča o stripu:
Tridesete godine bile su zlatno doba stripa. Nije bilo televizije, a mene su zanimali samo stripovi. Tarzan, Fantom, Princ Valijant, to su bili junaci mog detinjstva i moje mladosti. I danas pamtim kako sam gutao Politikin zabavnik, kako sam pažljivo analizirao svaki strip da bih uhvatio senku junaka i dobro je upamtio.

Da li je otac imao razumevanje za vaš rani životni izbor?

Otac je, kao svaki roditelj, želeo da mu sin bude lekar ili advokat. Medicina mi nije padala na pamet, možda sam mogao biti pravnik pa advokat, ali otac je video da sam rano krenuo putem sa koga više nije bilo povratka. Kada smo tokom rata bežali, on je u jednom koferu nalazio mesta i za moje crteže, koje je uredno čuvao. Jednom smo pred dvojicom ustaša morali da objašnjavamo da je to moje. Stariji se divio i bez reči nas pustio, drugi, mlađi junoša nešto je zatezao, ali mi smo, ipak, srećno stigli u Šabac.

Posle oslobođenja, po povratku kući, doživeli ste da vam, kao petnaestogodišnjaku, strip bude zabranjen?

Komunisti su pravili društvo sa novim vrednostima, a strip nije spadao u to. Strip je odvajao decu od knjige i nije propagirao vrednosti koje je novo društvo htelo da promoviše. Nije bilo prostora za moje junake sa tropskim šlemovima, pa sam se okrenuo NOB-u. Počeo sam da radim strip pod nazivom Udarnik Ratko, o borbi ilegalaca u Zagrebu. Ali, ni to nije bilo dobro. U Borbi je izašao strašan napad na strip, a poimence je naveden i moj. Nastao je muk, gluvo doba za strip, sve dok se nije raskrstilo sa Rusima.

Vi ste 1949. godine, posle mature, došli u Zagreb, upisali ste Likovnu akademiju. Hteli ste da budete slikar?

To je bilo nekako logično, ali sam ja brzo shvatio da to nije za mene. Krsto Hegedušić mi je bio profesor, učio nas je aktu, i ja sam to nekako savlađivao, ali sam odmah posle časova bežao u redakciju Kerempuha gde su bili Ivo Kušanić, Oto Rajzinger i ostali, koji smo bili okupljeni oko Fadila Hadžića. Dušan Vukotić, koji će kasnije dobiti Oskara za animirani film, bio je tri godine stariji od mene, takođe je činio deo te ekipe. Posle samo godinu dana pohađanja Akademije, napustio sam je, jer smo u redakciji Kerempuha počeli da radimo crtani film.

Koliko se vlast kasnije mešala u ono što ste radili kao animatori?

Oni su više pažnje obraćali na igrani film i na teatar. A mi smo, pak, bili okrenuti univerzalnim temama. Hteli smo da budemo razumljivi na svetskom tržištu, a to je značilo da i naš jezik mora da bude univerzalan.

Postojalo je pravilo da su crtani i animirani filmovi pre svega namenjeni deci. Vi nikada niste radili filmove za decu?

Ne, jer me to nije zanimalo. Mnogi su mi govorili, kada bih radio film, kako to deca neće razumeti. A ja bih odgovarao da su moji filmovi samo za one koji će ih razumeti. To mi se naročito događalo u ondašnjem Sovjetskom Savezu. Imao sam razumevanja za njihove umetnike jer je njihov sistem bio surov i terao ih je da rade ne ono što vole, već ono što moraju. Ali, još tada sam govorio svojim kolegama: Kada se oslobode ovih stega i lanaca, videćete šta će biti sa njima. Biće sjajni. I tako je i bilo.

Čime biste objasnili veliki uspeh koji je postigla zagrebačka škola crtanog filma kojoj ste i vi pripadali?

Za mene je to veoma jednostavno objašnjenje. Mi smo se ugledali na najboljeg, na Diznija. U kancelariji Fadila Hadžića je stajala velika slika druga Tita, ali naša ikona je bio Volt Dizni. Hteli smo da uradimo film koji bi bio najbliže onome što je on radio. Da bude diznijevski voluminozan, da ima priču koja zavodi gledaoca i drži mu pažnju. Sedamdesetih godina su mi govorili autori iz Amerike, na primer, da oni odmah prepoznaju proizvod zagrebačke škole. Tvrdili su da su prepoznavali specifičan duh i humor te škole.

Kako vidite današnji strip?

Danas su naši autori, kad je o tehnici reč, isti kao korejski, na primer. A šta drugo vidim danas u stripu? Vidim da nema naracije. Nove stripove vidim više kao slikarstvo, a to za mene nije strip. Oni su crtački i animatorski genijalno napravljeni, ali ne shvatam šta hoće da kažu.

Kao da je tehnika zamenila ideju?

Kompjuter je sve promenio i to je jedna od graničnih linija u svetu animacije. Kompjuter je zamenio studio i danas umetnik na kompjuteru može u svojoj kuhinji sam sve da napravi. Filmovi su danas na nivou vica, traju minut-dva. A nekada je standardni autorski film trajao desetak minuta. Dodajte tome gomilu festivala po svetu, ispada da nema autora koji na nekom od njih neće i da pobedi. Ja nisam želeo da koristim kompjuter, jer to, jednostavno, nije moj svet. Ostao sam dosledan svom poimanju filma iz vremena kada je film za mene bio sve, kada se moj život odvijao između studija i redakcije Kerempuha. Mi smo se kao autori družili, dolazili su Vatroslav Mimica i Ante Babaja i mi smo gotovo svakodnevno razmenjivali ideje.

Da li je dolazio legendarni Andrija Maurović, jedan od najznačajnijih crtača u istoriji svetskog stripa?

Ne. Tada je već bio u svojoj kući na Pantovčaku, prilično odvojen od ljudi. Ja sam ga samo jednom video. On je bio kao mašina koja je sedela i crtala. Onolike table nacrtati, podrazumevalo je da radite od ujutru do uveče.

Za sebe ste umeli da kažete kako ste bili dobroćudni kritičar socijalizma. Šta to znači?

To znači da nisam bio zlonameran. Moja kritika zemlje proizlazila je iz činjenice da sam voleo svoju zemlju i da sam želeo da bude bolja. A ima mnogo da se menja. Bilo je u Jugoslaviji, kao što ima danas i u Srbiji i u Hrvatskoj.