Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   27.11.2022. 05:31
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Друштво
Хабермасова лекција о активном европејству

Чувени филозоф Јирген Хабермас предлаже како да Европа изађе из зачараног круга противкризних мера и метод заједништва који ће гарантовати истински европски демократски систем. Главни камен спотицања за реализацију тог пројекта види у Немачкој која је, како каже, сувише мала да би доминирала континентом и превише јака да би „играла” сама



Током прошле године чувени немачки филозоф и социолог Јирген Хабермас својим текстовима и учешћем на конференцијама, не само у Немачкој, дао је важан допринос актуелној дебати о будућности Европе. Промишљао је актуелну дилему „демократија или капитализам”, и доказивао везу између „демократије, солидарности и европске кризе”. Због својих понекад неочекиваних и револуционарних ставова наишао је на отпор и неслагање у врху бриселске администрације.

Почетком фебруара Хабермас је говорио на семинару у Потсдаму, у организацији немачке Социјалдемократске партије. Очекивано, његове тезе узбуркале су духове.  У својеврсном J’accuse акту, овај крепки осамдесетчетворогодишњи професор упутио је недвосмислену критику овој партији, оптужујући је да, прво у опозицији, а сада у власти, подржава Ангелу Меркел  у спровођењу  убитачне куре  према европским државама захваћеним кризом. Упозорио је да једнострана политика Меркелове у разрешењу дужничке кризе дубоко штети демократији, производећи несагледиве социјалне последице, потпомажући бујање национализма широм Европе.  

Демократија може да се сачува само уз помоћ Европе, односно захваљујући  реализацији истинске (аутентичне) Европе  коју Хабермас замишља као „заједницу држава“ које би требало активно да допринесу остваривању јавне политике и очувању грађанских слобода. Таква заједница би, у складу са Wir-Perspektive („Ми“ перспектива), омогућила грађанима Европе додатни стимуланс да узму у обзир интересе свих, а не само својих сународника.

Да би се достигла та мета, немачки филозоф инсистира на превазилажењу статусa кво на два круцијална фронта: институционалном – којим би се умањила моћ Европског савета и поновно оживео метод заједништва,  као и оном суштинском, који подразумева виши ниво прерасподеле између држава из буџета Уније (задужене државе могу отплаћивати дугове на рате, евробонд, банкарска унија итд.).

Јирген Хабермас сматра да је Европска монетарна унија неспособна да одговори изазовима глобалне економије. Зачарани круг противкризних мера осиромашује земље у проблемима  и повећава унутрашњи дебаланс у Европи. Национални интереси се сукобљавају и, празнећи своје незадовољство на Унији, воде је на слепи колосек. Празне речи о транснационалној демократији Старог континента су далеко обећање које само увећава фрустрацију. За Хабермаса, транзиција у правцу политичке уније нема алтернативу. Потребно је прећи црвену линију и уздигнути се изнад традиционалног схватања суверенитета. Уместо међудржавног метода, преговора између представника различитих националних интереса, треба прећи на „колективни метод“ (метод заједништва) који ће гарантовати истински европски демократски систем. Европски савет треба да препусти место политичким партијама, гласу бирача и Парламенту. Професор свој предлог „колективног модела“ везује за европску солидарност која треба да буде утилитаристичка, ефикасна и, изнад свега, офанзивна.  Међутим, он истовремено тврди  да је главни камен спотицања за реализацију овог пројекта управо Немачка, сувише мала да би доминирала континентом и превише јака да би „играла” сама:

Офанзивна солидарност

Водећа улога Немачке коју она данас има, из демографских и економских разлога, не само што свуда буди духове историје него нас такође доводи у искушење да одаберемо унилатералан национални курс, или чак наводи на моћне фантазије о „немачкој Европи“ уместо „Немачке у Европи“. Немачка не само да има интерес у политици солидарности; ја бих чак рекао да она има одговарајућу нормативну обавезу. Ако се монетарна унија жели сачувати, више није довољно, узимајући у обзир структуралну неравнотежу између националних економија, да се обезбеде зајмови презадуженим државама да би свака од њих унапредила своју конкурентност сопственим снагама. Уместо тога потребна је солидарност, кооперативни напор у усаглашеној политичкој перспективи који би промовисао раст и конкурентност у читавој еврозони. Такав напор би захтевао од Немачке и неколико других држава да прихвате негативне редистрибутивне  ефекте на кратке и средње рокове, који су на дуге стазе у њиховом интересу - класичан пример солидарности.

Жестока критика политике СДП-а

Није у нашем националном интересу да поново дођемо у хегемонистички положај који је отворио пут за два светска рата, а који је превазиђен само кроз унификацију Европе. Ви сте настављачи претходне владе, не радите ништа за Европу од онога што сте обећали. Федерална влада је заузела хегемонистичку позицију у Европи  и тако је створила експлозивну ситуацију.

Нема потребе полазити од Марксове премисе да би се главни узрок актуелне кризе видео у капитализму финансијског тржишта. Па, из тога извући закључак да имамо потребу за новом нормативном регулативом светског банкарског сектора, полазећи од простора који, као минимум, има димензију еврозоне. Те претпоставке такође служе да се препознају комплексне опасности које би се могле избећи само уз допринос јаке Европе.  Европски народи имају добре мотиве да желе политичку унију; али последична потреба да се породична структура националне државе прошири, да би се виши план поделио са другим, још увек је интуитивно далек.  Уз то, солидарне акције захтевају узајамно поверење, односно сигурност да ће друга страна у будућности узвратити. Руковођење кризом је уништило то већ слабашно поверење међу народима.

Полухегемонизам Немачке

Ограничићу се на то да подсетим на потребу за политичким променама излажући ургентне проблеме о којима се у великој мери ћути. На првом месту, немачка савезна влада, од маја 2010, уз снажни притисак, заузела је полухегемонистичку позицију  у Европи и на тај начин увела  експлозивни фактор у унутрашњу европску политику. На другом месту, последњих година crisis management  је довео до повећања компетенција Европског савета и Комисије погоршавајући већ постојећи дефицит легитимитета ЕУ и побуђујући народни отпор.

Немачка савезна влада је  наметнула сопствену визију превазилажења економске кризе  принудивши погођене државе на тешке реформе. Али није прихватила терет паневропске одговорности у погледу драстичних последица политике штедње, у друштвеном погледу једносмерне. У нашем је националном интересу да не паднемо поново у полухегемонистичку позицију, која је отворила пут за два светска рата,  а која је коначно превазиђена  европским уједињењем. Без политичке промене, препознатљиве на европском нивоу, не можемо се одржати ослањајући се на good will  суседа које смо ставили на тешку пробу налажући им тврду политику превазилажења кризе. Треба да дамо знак да смо спремни да омогућимо структурално одустајање од немачке водеће улоге и, делујући лојално са мањим државама, предузмемо даље иницијативе заједно са Француском и то на равноправној основи.

Политика немачке федералне владе, која поред неопходних реформи администрације и тржишта рада, прописује државама у кризи само политику штедње на терет плата, социјалних услуга, јавних сервиса и инфраструктура,  контрапродуктивна је. Храни се лажном премисом да државе у кризи могу да је надвладају сопственим снагама“.

Уместо да се грађани демократских заједница третирају као незрела деца, Европски савет и Европски парламент требало би да добију могућност да заједнички  одлучују о основу фискалне, економске и социјалне политике. Нико не може да принуди владе да следе препоруке Комисије, ако не желе, а у већини случајева владе то не желе. Настављање актуелне политике радикализује зачарани круг: што више надлежности Савет и Комисија својатају у политици консолидације, толико више управљање иза затворених врата гура држављане ка поимању растуће тежине технократије, а немачка влада све више клизи у недоумицу своје полухегемонистичке позиције.

Није довољно учинити обавезујућим политички модел консолидације: потребна је политичка промена која укључује трансфер ресурса преко националних граница. Федерална влада треба да одлучи да ли, у сопственом интересу на дуге стазе, жели да предложи другим владама еврозоне трансформацију монетарне заједнице у Евроунију“.

Предлог за решење


Сада можемо нешто да понудимо Француској и јужној Европи. Природно, то би био само почетак много тешког и дугог процеса који би био уверљив једино уколико се:
— Прихвати могућност Европе са две брзине. Актуелне европске институције треба да се заснују на диференцијацији, стварајући Евро унију отворену за улаз других држава, пре свих Пољске. Унија са тврдим нуклеусом и периферијом може боље да се суочи с британским захтевима реституције суверенитета, као и са онима који се односе на нове уласке (на пример Турске).
— Одустане од међудржавног метода који треба заменити моделом заједништва. Док је скупштина председника влада, легитимисаних само на националном нивоу, сачињена да се преговара о компромисима између неуклоњивих националних интереса, стварање политичке воље у једном европском парламенту  подељеном између парламентарних група, чини могућим балансирање националних интереса са заједницом прекограничних интереса.
— Тражи конституисање система европских партија. Предстојећи европски избори први пут дају могућност за политизацију агенде. Само кандидати и заједничке листе  могу, преко националних граница, учинити препознатљивим програме и изборне алтернативе. Затим ће бити потребни европски изборни и европски партијски систем.
— Напусти досадашњи елитистички систем  европске политике. Политичке елите треба да се одрекну европских политика реализованих без подршке гласача, такође одричући се популистичке мешавине константних напада на Брисел и европеистичке реторике. На срећу,  у Европи имамо интелигентну популацију, а не тип колективних субјеката, у чију егзистенцију популизам деснице жели да нас убеди. Наднационалној демократији, привезаној за националне државе, није потребан европски народ већ појединци који су научили да истовремено буду држављани једне државе  и европски држављани. Они би могли да учествују  у формирању европске политичке воље  у националним контекстима ако и медији  буду на висини одговорног задатка. У том смислу, водећи медији треба да преузму сложену улогу „превођења“, приближавања једног јавног националног мишљења другом, извештавајући о дебатама које се воде у свакој земљи,  а које се тичу свих грађана Европе.



Меркелизам није изгубио дах

„Ви сте настављачи претходне владе, не радите ништа за Европу од онога што сте обећали” рекао је филозоф Јирген Хабермас  на семинару који је немачка Социјалдемократска партија (СПД) прошлог месеца организовала у Потсдаму, у близини Берлина.  Као почасни гост на скупу, одржао је партијским руководиоцима веома оштру лекцију о активном европеизму, констатујући да после септембарских избора, и након уласка социјалдемократа у grosse Koalition са Демохришћанском странком (ЦДУ), меркелизам  није изгубио  дах. Драстични третман са познатим колатералним негативним ефектима, који је прописала једна од најмоћнијих жена на свету,  и даље је, уз благослов СПД-а, у пуном замаху, а  о расподели јавних дугова  и евробонду више нико не говори, чак ни левица, истакао је филозоф. 

Иако је цењени гуру немачке социјалдемократије своју буквицу партијском руководству очитао иза затворених врата, иста је ипак доспела у јавност. Хабермасов говор на овом блиндираном скупу, а који су неки аналитичари оценили као најнемилосрднији напад на политику немачке канцеларке, делом је пренела и италијанска штампа (Коријере дела сера и Република).  Има и оних који сматрају  да ће жестока грдња немачког филозофа  условити не само изборну кампању СПД-а за европске парламентарне изборе већ и осталих европских покрета који се препознају у партији европских социјалиста.  Стога не чуди што је председник Европског парламента Мартин Шулц (озбиљан кандидат за председника Европске комисије), присутан на скупу, изјавио да су Хабермасове речи  „симфонија за моје уши”.  



Снежана Симић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Борис Тадић, НДС

Никоме није добро да има сву власт у својим рукама – ни ономе ко је има, а ни грађанима.

Прочитајте све мисли
bg