Habermasova lekcija o aktivnom evropejstvu

Tokom prošle godine čuveni nemački filozof i sociolog Jirgen Habermas svojim tekstovima i učešćem na konferencijama, ne samo u Nemačkoj, dao je važan doprinos aktuelnoj debati o budućnosti Evrope. Promišljao je aktuelnu dilemu demokratija ili kapitalizam, i dokazivao vezu između demokratije, solidarnosti i evropske krize. Zbog svojih ponekad neočekivanih i revolucionarnih stavova naišao je na otpor i neslaganje u vrhu briselske administracije.

Početkom februara Habermas je govorio na seminaru u Potsdamu, u organizaciji nemačke Socijaldemokratske partije. Očekivano, njegove teze uzburkale su duhove. U svojevrsnom Jaccuse aktu, ovaj krepki osamdesetčetvorogodišnji profesor uputio je nedvosmislenu kritiku ovoj partiji, optužujući je da, prvo u opoziciji, a sada u vlasti, podržava Angelu Merkel u sprovođenju ubitačne kure prema evropskim državama zahvaćenim krizom. Upozorio je da jednostrana politika Merkelove u razrešenju dužničke krize duboko šteti demokratiji, proizvodeći nesagledive socijalne posledice, potpomažući bujanje nacionalizma širom Evrope.

Demokratija može da se sačuva samo uz pomoć Evrope, odnosno zahvaljujući realizaciji istinske (autentične) Evrope koju Habermas zamišlja kao zajednicu država koje bi trebalo aktivno da doprinesu ostvarivanju javne politike i očuvanju građanskih sloboda. Takva zajednica bi, u skladu sa Wir-Perspektive (Mi perspektiva), omogućila građanima Evrope dodatni stimulans da uzmu u obzir interese svih, a ne samo svojih sunarodnika.

Da bi se dostigla ta meta, nemački filozof insistira na prevazilaženju statusa kvo na dva krucijalna fronta: institucionalnom kojim bi se umanjila moć Evropskog saveta i ponovno oživeo metod zajedništva, kao i onom suštinskom, koji podrazumeva viši nivo preraspodele između država iz budžeta Unije (zadužene države mogu otplaćivati dugove na rate, evrobond, bankarska unija itd.).

Jirgen Habermas smatra da je Evropska monetarna unija nesposobna da odgovori izazovima globalne ekonomije. Začarani krug protivkriznih mera osiromašuje zemlje u problemima i povećava unutrašnji debalans u Evropi. Nacionalni interesi se sukobljavaju i, prazneći svoje nezadovoljstvo na Uniji, vode je na slepi kolosek. Prazne reči o transnacionalnoj demokratiji Starog kontinenta su daleko obećanje koje samo uvećava frustraciju. Za Habermasa, tranzicija u pravcu političke unije nema alternativu. Potrebno je preći crvenu liniju i uzdignuti se iznad tradicionalnog shvatanja suvereniteta. Umesto međudržavnog metoda, pregovora između predstavnika različitih nacionalnih interesa, treba preći na kolektivni metod (metod zajedništva) koji će garantovati istinski evropski demokratski sistem. Evropski savet treba da prepusti mesto političkim partijama, glasu birača i Parlamentu. Profesor svoj predlog kolektivnog modela vezuje za evropsku solidarnost koja treba da bude utilitaristička, efikasna i, iznad svega, ofanzivna. Međutim, on istovremeno tvrdi da je glavni kamen spoticanja za realizaciju ovog projekta upravo Nemačka, suviše mala da bi dominirala kontinentom i previše jaka da bi igrala sama:

Ofanzivna solidarnost

Vodeća uloga Nemačke koju ona danas ima, iz demografskih i ekonomskih razloga, ne samo što svuda budi duhove istorije nego nas takođe dovodi u iskušenje da odaberemo unilateralan nacionalni kurs, ili čak navodi na moćne fantazije o nemačkoj Evropi umesto Nemačke u Evropi. Nemačka ne samo da ima interes u politici solidarnosti; ja bih čak rekao da ona ima odgovarajuću normativnu obavezu. Ako se monetarna unija želi sačuvati, više nije dovoljno, uzimajući u obzir strukturalnu neravnotežu između nacionalnih ekonomija, da se obezbede zajmovi prezaduženim državama da bi svaka od njih unapredila svoju konkurentnost sopstvenim snagama. Umesto toga potrebna je solidarnost, kooperativni napor u usaglašenoj političkoj perspektivi koji bi promovisao rast i konkurentnost u čitavoj evrozoni. Takav napor bi zahtevao od Nemačke i nekoliko drugih država da prihvate negativne redistributivne efekte na kratke i srednje rokove, koji su na duge staze u njihovom interesu - klasičan primer solidarnosti.

Žestoka kritika politike SDP-a

Nije u našem nacionalnom interesu da ponovo dođemo u hegemonistički položaj koji je otvorio put za dva svetska rata, a koji je prevaziđen samo kroz unifikaciju Evrope. Vi ste nastavljači prethodne vlade, ne radite ništa za Evropu od onoga što ste obećali. Federalna vlada je zauzela hegemonističku poziciju u Evropi i tako je stvorila eksplozivnu situaciju.

Nema potrebe polaziti od Marksove premise da bi se glavni uzrok aktuelne krize video u kapitalizmu finansijskog tržišta. Pa, iz toga izvući zaključak da imamo potrebu za novom normativnom regulativom svetskog bankarskog sektora, polazeći od prostora koji, kao minimum, ima dimenziju evrozone. Te pretpostavke takođe služe da se prepoznaju kompleksne opasnosti koje bi se mogle izbeći samo uz doprinos jake Evrope. Evropski narodi imaju dobre motive da žele političku uniju; ali posledična potreba da se porodična struktura nacionalne države proširi, da bi se viši plan podelio sa drugim, još uvek je intuitivno dalek. Uz to, solidarne akcije zahtevaju uzajamno poverenje, odnosno sigurnost da će druga strana u budućnosti uzvratiti. Rukovođenje krizom je uništilo to već slabašno poverenje među narodima.

Poluhegemonizam Nemačke

Ograničiću se na to da podsetim na potrebu za političkim promenama izlažući urgentne probleme o kojima se u velikoj meri ćuti. Na prvom mestu, nemačka savezna vlada, od maja 2010, uz snažni pritisak, zauzela je poluhegemonističku poziciju u Evropi i na taj način uvela eksplozivni faktor u unutrašnju evropsku politiku. Na drugom mestu, poslednjih godina crisis management je doveo do povećanja kompetencija Evropskog saveta i Komisije pogoršavajući već postojeći deficit legitimiteta EU i pobuđujući narodni otpor.

Nemačka savezna vlada je nametnula sopstvenu viziju prevazilaženja ekonomske krize prinudivši pogođene države na teške reforme. Ali nije prihvatila teret panevropske odgovornosti u pogledu drastičnih posledica politike štednje, u društvenom pogledu jednosmerne. U našem je nacionalnom interesu da ne padnemo ponovo u poluhegemonističku poziciju, koja je otvorila put za dva svetska rata, a koja je konačno prevaziđena evropskim ujedinjenjem. Bez političke promene, prepoznatljive na evropskom nivou, ne možemo se održati oslanjajući se na good will suseda koje smo stavili na tešku probu nalažući im tvrdu politiku prevazilaženja krize. Treba da damo znak da smo spremni da omogućimo strukturalno odustajanje od nemačke vodeće uloge i, delujući lojalno sa manjim državama, preduzmemo dalje inicijative zajedno sa Francuskom i to na ravnopravnoj osnovi.

Politika nemačke federalne vlade, koja pored neophodnih reformi administracije i tržišta rada, propisuje državama u krizi samo politiku štednje na teret plata, socijalnih usluga, javnih servisa i infrastruktura, kontraproduktivna je. Hrani se lažnom premisom da države u krizi mogu da je nadvladaju sopstvenim snagama.

Umesto da se građani demokratskih zajednica tretiraju kao nezrela deca, Evropski savet i Evropski parlament trebalo bi da dobiju mogućnost da zajednički odlučuju o osnovu fiskalne, ekonomske i socijalne politike. Niko ne može da prinudi vlade da slede preporuke Komisije, ako ne žele, a u većini slučajeva vlade to ne žele. Nastavljanje aktuelne politike radikalizuje začarani krug: što više nadležnosti Savet i Komisija svojataju u politici konsolidacije, toliko više upravljanje iza zatvorenih vrata gura državljane ka poimanju rastuće težine tehnokratije, a nemačka vlada sve više klizi u nedoumicu svoje poluhegemonističke pozicije.

Nije dovoljno učiniti obavezujućim politički model konsolidacije: potrebna je politička promena koja uključuje transfer resursa preko nacionalnih granica. Federalna vlada treba da odluči da li, u sopstvenom interesu na duge staze, želi da predloži drugim vladama evrozone transformaciju monetarne zajednice u Evrouniju.

Predlog za rešenje

Sada možemo nešto da ponudimo Francuskoj i južnoj Evropi. Prirodno, to bi bio samo početak mnogo teškog i dugog procesa koji bi bio uverljiv jedino ukoliko se:
Prihvati mogućnost Evrope sa dve brzine. Aktuelne evropske institucije treba da se zasnuju na diferencijaciji, stvarajući Evro uniju otvorenu za ulaz drugih država, pre svih Poljske. Unija sa tvrdim nukleusom i periferijom može bolje da se suoči s britanskim zahtevima restitucije suvereniteta, kao i sa onima koji se odnose na nove ulaske (na primer Turske).
Odustane od međudržavnog metoda koji treba zameniti modelom zajedništva. Dok je skupština predsednika vlada, legitimisanih samo na nacionalnom nivou, sačinjena da se pregovara o kompromisima između neuklonjivih nacionalnih interesa, stvaranje političke volje u jednom evropskom parlamentu podeljenom između parlamentarnih grupa, čini mogućim balansiranje nacionalnih interesa sa zajednicom prekograničnih interesa.
Traži konstituisanje sistema evropskih partija. Predstojeći evropski izbori prvi put daju mogućnost za politizaciju agende. Samo kandidati i zajedničke liste mogu, preko nacionalnih granica, učiniti prepoznatljivim programe i izborne alternative. Zatim će biti potrebni evropski izborni i evropski partijski sistem.
Napusti dosadašnji elitistički sistem evropske politike. Političke elite treba da se odreknu evropskih politika realizovanih bez podrške glasača, takođe odričući se populističke mešavine konstantnih napada na Brisel i evropeističke retorike. Na sreću, u Evropi imamo inteligentnu populaciju, a ne tip kolektivnih subjekata, u čiju egzistenciju populizam desnice želi da nas ubedi. Nadnacionalnoj demokratiji, privezanoj za nacionalne države, nije potreban evropski narod već pojedinci koji su naučili da istovremeno budu državljani jedne države i evropski državljani. Oni bi mogli da učestvuju u formiranju evropske političke volje u nacionalnim kontekstima ako i mediji budu na visini odgovornog zadatka. U tom smislu, vodeći mediji treba da preuzmu složenu ulogu prevođenja, približavanja jednog javnog nacionalnog mišljenja drugom, izveštavajući o debatama koje se vode u svakoj zemlji, a koje se tiču svih građana Evrope.

Merkelizam nije izgubio dah

Vi ste nastavljači prethodne vlade, ne radite ništa za Evropu od onoga što ste obećali rekao je filozof Jirgen Habermas na seminaru koji je nemačka Socijaldemokratska partija (SPD) prošlog meseca organizovala u Potsdamu, u blizini Berlina. Kao počasni gost na skupu, održao je partijskim rukovodiocima veoma oštru lekciju o aktivnom evropeizmu, konstatujući da posle septembarskih izbora, i nakon ulaska socijaldemokrata u grosse Koalition sa Demohrišćanskom strankom (CDU), merkelizam nije izgubio dah. Drastični tretman sa poznatim kolateralnim negativnim efektima, koji je propisala jedna od najmoćnijih žena na svetu, i dalje je, uz blagoslov SPD-a, u punom zamahu, a o raspodeli javnih dugova i evrobondu više niko ne govori, čak ni levica, istakao je filozof.

Iako je cenjeni guru nemačke socijaldemokratije svoju bukvicu partijskom rukovodstvu očitao iza zatvorenih vrata, ista je ipak dospela u javnost. Habermasov govor na ovom blindiranom skupu, a koji su neki analitičari ocenili kao najnemilosrdniji napad na politiku nemačke kancelarke, delom je prenela i italijanska štampa (Korijere dela sera i Republika). Ima i onih koji smatraju da će žestoka grdnja nemačkog filozofa usloviti ne samo izbornu kampanju SPD-a za evropske parlamentarne izbore već i ostalih evropskih pokreta koji se prepoznaju u partiji evropskih socijalista. Stoga ne čudi što je predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc (ozbiljan kandidat za predsednika Evropske komisije), prisutan na skupu, izjavio da su Habermasove reči simfonija za moje uši.