Debakl u širokom luku

Četrdeset drugo izdanje beogradskog međunarodnog filmskog festivala FEST završeno je u nedelju, projekcijom filma Plavo je najtoplija boja francuskog reditelja Abdelatifa Kešiša. Najbleđi, najneuspeliji, najnedorečeniji Fest u ovom milenijumu, što se filmova tiče, ponudio je malo toga za pamćenje. Da li to treba da čudi s obzirom na to da je koliko prošle godine na Festu mogla da se vidi gomila sjajnih pa i nezaboravnih filmova od kojih su neki (Plaža, Posle Lucije) filmovi za dugo pamćenje?

Sumorna slika s početka festivala nije nimalo korigovana u njegovom nastavku, a paradoksalno, što su veća rediteljska imena nudila hipotetičku garanciju kvaliteta, tim je taj estetički debakl bio očigledniji. U rasponu od velikih razočarenja (Porumboju) do nepodnošljivosti (Nulta teorema Terija Gilijama), festovski je koncept pokazao, između ostalog, neodrživost svake dogme, pa tako i one o autorskom Panteonu. Estetički kvalifikativ jednog filma nije nužno saobrazan imenu njegovog potpisnika i ovo bi svakako morali imati u vidu tim pre što su, sem jednog časnog izuzetka, glavninu kakvog takvog zavidnog nivoa festivala izneli filmovi drugog plana, bilo s obzirom na imena svojih autora, bilo na sredinu iz koje su dolazili, ili na ma kom obliku favorizovanosti u kinematografskom prostoru.

Naravno, kao i sve u životu, i festovski program (koncept) može se braniti, i to činiti na način beskompromisan i vrlo ubedljiv. Potraga za alibijem nije prava svrha kritičkog diskursa posvećenog ovom festivalu, ali ako nam već ta reč upada u asocijativno polje, onda je jedan od alibija organizatora da je beogradskoj publici ponuđen meni sačinjen od najizvikanijih imena svetskog filma. Odista, impresivan je broj uglednih autorskih imena zastupljenih na Festu (a još impresivniji je broj onih koji su imali nove filmove ali Fest za njih nije imao sluha): Lars fon Trir, Roman Polanski, Dejvid Linč, DŽim DŽarmuš činili su izbor za koji bi se sasvim izvesno opredelili iole kompetentniji festivali širom sveta.

Toga, moramo priznati, beogradskoj publici nije nedostajalo. I na stranu pitanje koliko je bez velikih rediteljskih mitova jedan festival uopšte moguć (a po svoj prilici nije!), ostaje izvesno da ni najveći reditelji nisu u svakoj fazi svoje karijere produkovali samo remek-dela, ili čak dobre filmove. Efikasna festivalska replika može se temeljiti i na činjenici da je, takođe, publici prezentovan nemali broj filmova sa značajnim festivalskim nagradama, ali ako neke od tih nagrada i treba poštovati, besmisleno je klanjati se svakoj, samo iz razloga očite kulturne i provincijalne inferiornosti. Ukoliko je svrha ovog festivala da bude jedan od relevantnih filmskih informatora o aktuelnim dešavanjima u svetskom filmu, onda se njegova svrha, bar u ovom izdanju Festa, izneverava u širokom luku, jer su neke od kinematografija, trendova, novih, još uvek nekanonizovanih autorskih imena zaobiđeni činom neviđene arogancije. Tako ove godine Fest nije prikazao nijedan film iz Južne Koreje, Kine, Tajvana, Filipina, Brazila, a decenijsko bojkotovanje Indije je već na rubu kulturnog skandala. Neće biti da se u ovom delu sveta ne prave ne samo dobri, no antologijski i poticajni filmovi. Neće biti da ima ikakvog opravdanja za zastupljenost grčke kinematografije sa čak tri igrana filma, i upadljivo odsustvo mađarske.



Takođe, treba to bezrezervno naglasiti, na beogradskom repertoaru, a pogotovu u čitavoj 2013. godini, bilo je pregršt filmova (i to iz najnotornije holivudske produkcije) koji su po značaju bolji od devedeset odsto filmova viđenih na ovogodišnjem Festu.
Pravo lice Festa čini izuzetno mala grupa filmova, koji su ne samo bili najprijatnija filmska iznenađenja, no su značajno pokazali da film nije mrtav i da je, na sreću, korelacija film gledalac još uvek interaktivan čin.

U drugom delu festivala, u takve filmove bi trebalo ubrojati iranski film Zaobilazak pravila Behnama Behzadija, norveški film Pre snega, te vibrantan, debitantski meksički film Čudesni som rediteljke Klaudije Sainte-Luke. Autorski potpis ovih filmova, lišen svake pretencioznosti, vrca invencijom, kreativnim nabojem ali i oblikom filmskog angažmana koji izmiče svakoj didaktici i, na sreću, donosi nam film u čistoj formi. Pogotovu je Behzadijev film, toliko divergentan u odnosu na poetiku iranskog filma, svojom suptilnošću te sjajnom vivisekcijom iranskog društva, kroz pokušaj delovanja jedne pozorišne družine, primer superiornog filma, lišen svake programatske ideje koja inače krasi precenjeni gruzijski film Mandarine Zaze Urušadzea. Ovoj grupi boljih filmova valja pridružiti i kazahtanski filma Mali brat, inače najbolji film starog beogradskog znanca Serika Aprimova, u kojem inteligentnu parabolu o surovoj školi života junački na svojim plećima iznosi mladi naturščik Almat Galim. Na drugoj strani, teško su razočarali omiljeni autori Šinđi Aojama i DŽoni To, iako je film DŽonija Toa Slepi detektiv više nego kompleksan primer žanrovske hibridizacije, u kojoj elemente filma detekcije smenjuje horor, a film kao celina, posle brojnih preplitanja, završava kao komedija.

Aojamin film Ustajale vode je isprazan pokušaj istraživanja seksualne frustriranosti traumatskim nasleđem detinjstva, s jeftinim psihologiziranjem kao okosnicom, pri čemu strada besprekoran vizuelni stil.
U ovakvoj festivalskoj konstelaciji ne čudi da je film Bobana Skerlića Top je bio vreo po mnogim mišljenjima sam festivalski vrh, što pokreće posve opravdano pitanje o kontekstualizaciji srpskog filma unutar modernih kinematografskih kretanja u svetu. Pitanje koje nimalo benigno aktuelizuje i drugi srpski film na Festu, Mamula reditelja Milana Todorovića, kojim se srpski film na engleskom jeziku žanrovski legitimiše kao moguć konkurentni regionalni idiom, sa svim svojim balastom nedorečenosti i manjkavosti.



Plavo je najtoplija boja Abdelatifa Kešiša je najveći domet ovogodišnjeg Festa i film koji po svim parametrima zaslužuje epitet remek-dela. Permanentna upotreba krupnog plana te izuzetan emocionalni naboj svrstavaju Kešišov film u retku grupu filmova koji na jednoj strani afirmišu film na planu jezika, ali zato na drugoj, nikada ne gube kontakt sa gledaocem i neguju emociju kao svoj prioritet. Adel Eksarkopulos je toliko maestralna da za nju možemo reći da glumi ustima, te je, uz ostalo, Plavo je najtoplija boja bitan film iz razloga što u kinematografski prostor ponovo uvodi ljudsko lice

Kad smo kod ovog filma, neshvatljivo je da ga nije bilo na pres projekcijama (što važi i za neke druge), od kojih su mnogi, po tehničkim standardima, ispod svakog nivoa kritike.