Štrojenje prema kadrovskoj zasluzi

Aleksandar Vučić je na kraju predizborne kampanje pokazao neočekivano prijatno razumevanje kad je o kulturi reč. Nekoliko puta je ponovio, u štampanim i elektronskim medijima, da će ministru kulture Ivanu Tasovcu, kao nestranačkoj ličnosti, ponuditi da ostane na toj funkciji i u novoj vladi. Od kolikog je značaja ovakav potez, može se shvatiti pukim zdravorazumskim razmišljanjem da bi jedan ministar pokazao bilo kakav uspeh u provođenju svoje politike, potrebno je da na tom mestu provede bar četiri godine. Rečju, puni mandat. Nažalost, ovde se to odavno nije dogodilo, pa Srbija drži neslavni rekord kad je o ministrima kulture reč.

Od 1994. godine do danas, dakle tokom poslednjih 20 godina, samo je Nada Popović Perišić ostala na tom mestu pune četiri godine - bila je ministarka kulture od 18. marta 1994. do 20. oktobra 1998. godine. To više niko nije ponovio.
Na pitanje zbog čega je u svakoj rekonstrukciji vlade, ali i bez rekonstrukcije, bilo najlakše zameniti ministra kulture, bivši ministri kulture ni danas nisu spremni da govore. Kao ni o svom statusu u vladi, gde su često bivali u nezavidnoj situaciji. Najpre su bili dobrano stranački uštrojeni, a ubrzo bi shvatili da su nemoćni bez podrške ministra finansija i premijera. A to je najčešće izostajalo.

Mogući odgovor treba tražiti i u ličnosti samih ministara. Karijera Nade Popović Perišić, na primer, do trenutka kada je imenovana za ministarku, bila je mnogo više ispunjena stručnim nego političkim radom. Na pitanje šta se bitno promenilo od vremena kada je ona bila ministarka, kada je iz budžeta izdvajano više od tri odsto za kulturu, sagovornica NIN-a kaže: Dogodila se promena sistema, a to je veoma važna promena. Leva ideja daje prednost kulturi i obrazovanju i u tome se razlikuju levica i desnica. Na strani levice se kultura i obrazovanje pišu velikim slovima. Desnica to piše malim slovima. Ta promena se dogodila i kultura je izgubila na značaju. Mislim da je ona danas ponovo na dnevnom redu. Nije bez razloga predviđeno da mandat traje četiri godine. To je vremenski period u kome možete da realizujete jedan program i da pokrenete mnoge ideje. Posebno kad je reč o kulturi, jer kultura je po svojoj prirodi i kontinuitet.

Kao kadar vladajuće Socijalističke partije Srbije, od oktobra 1998. do oktobra 2000. godine, ministar je bio dr Željko Simić koji je, smenivši Nebojšu Bradića sa mesta upravnika Narodnog pozorišta, preuzeo i tu funkciju.
Posle 5. oktobra 2000. godine, tri meseca je privremeni ministar bio književnik Milan Komnenić, a kada je Zoran Đinđić formirao vladu, njegov izbor je bio glumac Branislav Lečić (od januara 2001. do marta 2004). Bila je to nagrada za stranački aktivizam u Demokratskoj stranci tokom njenog opozicionog delovanja (popularni glumac će kasnije otići u LDP, zatim u DHSS). Onako kako je on došao na to mesto, po stranačkim zaslugama je postavljao i čelnike ustanova kulture, visoke činovnike u Ministarstvu. Pravdao je to objašnjenjem da je trebalo šetati, zvoniti, imati stav, i u tom stavu istrajati. Trebalo je imati hrabrosti za takve stvari. Kada su u posao počeli da mu se mešaju članovi DOS-a, pre svega DSS, osnovao je komisiju kojoj je predsedavao i koja je odlučivala da li su i za šta podobni kadrovi DOS-a, odnosno DSS-a koji su hteli da rade u kulturi. Komisija na čelu sa njim je utvrdila da ih je samo dvoje-troje imalo potrebne kompetencije. Inače, Lečić je upamćen po tome da je i kao ministar igrao u svim predstavama koje je do tada imao.

Dolazak Vojislava Koštunice za premijera, omogućio je novinaru Draganu Kojadinoviću da od marta 2004. do maja 2007. bude ministar kulture kao kadar SPO. Mnogo godina kasnije je priznao da mu je trebalo godinu dana da pohvata konce i da počne ozbiljno da radi. U preostale dve godine, njegovi prioriteti u radu su bili obnova manastira Hilandar, koji je izgoreo u aprilu 2004, obnova manastira na Kosovu i Metohiji koji su u pogromu uništeni od kosovskih Albanaca 17. marta 2004. i Narodni muzej u Beogradu. Kada je ministar Nebojša Bradić prokušao da raščivija sve zakulisne radnje oko rekonstrukcije Narodnog muzeja, Kojadinović je prozvan da je zbog neznanja, nebrige ili nečeg trećeg, omogućio potpisivanje štetnog ugovora između Narodnog muzeja i Preduzeća za prevoz, usluge i trgovinu Kunstrans d.o.o. iz Beograda.



Od maja 2007. do jula 2008. na ovom mestu je bio još jedan glumac, simpatizer Demokratske stranke, Vojislav Voja Brajović. Posle smene sa te funkcije, biće savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića za kulturu. Glumačkom vokacijom je branio svoje zalaganje za osnivanje Nacionalnog saveta za kulturu rečima da je on, Savet, ključna cigla u postamentu koji je potreban kulturi. Vidite, umetnost sama po sebi, kultura takođe, imaju svoju unutrašnju snagu, zakonitosti, čak svojevrstan perpetuum mobile. Ono što Zakon i Ministarstvo treba da urade jeste da omoguće uslove za njihov život i rast. Nacionalni savet za kulturu će, kao otac o detetu, voditi brigu o tome. Svoje kratko ministrovanje najbolje je opisao uz pomoć stihova LJubomira Simovića: Nisam ja bio lud da poverujem da je to što mi nude pečena ševa. Ali nisam mislio ni da će biti žaba.

Nebojša Bradić, pozorišni reditelj, upravnik Ateljea 212, Narodnog pozorišta i Beogradskog dramskog pozorišta, bio je ministar od jula 2008. do marta 2011. godine. Iako član stranke G17 plus koju je vodio Mlađan Dinkić, trudio se da kulturna politika ne pokazuje prevashodnu partijsku pristrasnost. Time se najviše zamerio predsedniku svoje stranke, koji je u to vreme bio i ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Dinkić ga je smenio i postavio Predraga Markovića, izdavača, koji je za sebe rekao da je državnik i time pokušao da anulira činjenicu da nije završio Fakultet političkih nauka, koji je napustio posle šest godina studiranja! U neveseloj ministarskoj biografiji (od marta 2011. do jula 2012), od Agencije za borbu protiv korupcije zaradio je Meru javnog objavljivanja odluke o povredi Zakona, jer je nesumnjivo utvrđeno da je imao privatni interes koji je uticao na donošenje odluke o dodeli sredstava izdavačkim preduzećima i autorima koji samostalno izdaju svoje knjige, a na osnovu koje je njegovoj izdavačkoj kući, Stubovima kulture, uplaćeno 1.171.903,12 dinara za publikacije isporučene javnim bibliotekama na teritoriji Republike Srbije.

Bratislav Braca Petković, ministar kulture (jul 2012 septembar 2013.) iz redova SNS, bio je nedvosmislen u svom prvom obraćanju javnosti rekavši: Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. To se ubrzo pokazalo kao apsolutni imperativ koji je nametnuo savetnik predsednika Srbije Radoslav Lale Pavlović, ubedivši Tomislava Nikolića da će osmomesečna proslava 1.700 godina potpisivanja Milanskog edikta biti njegova velika promocija i promocija Srbije u svetu. Taj fijasko je državu koštao oko 400 miliona dinara, a međunarodni efekat je bio ravan nuli! Prošlogodišnja rekonstrukcija Vlade označila je kraj Petkovićevih muka.

Potom je premijer Ivica Dačić ponudio mesto ministra Ivanu Tasovcu, nestranačkoj ličnosti, umetniku koji je pre 13 godina prestao da bude pijanista, da bi postao najuspešniji direktor Beogradske filharmonije u njenoj istoriji. Za samo nekoliko meseci pokazao je da mu je, pre svega, stalo da funkcionišu institucije kulture, najavio promaju koja bi sa kulturne scene mogla da oduva one koji bi najradije da se ništa ne menja, da se ne talasa, i da se u Ministarstvo, kao stranačku prćiju - ne dira. Imajući sve to u vidu, ponuda budućeg premijera Ivanu Tasovcu najbolja je podrška njegovim predlozima koji čekaju da ih usvoji buduća vlada.