НИН online

Mинистри културе у Србији

Штројење према кадровској заслузи

Да би један министар показао било какав успех у провођењу своје политике, потребно је да на том месту проведе бар четири године. Због чега ниједан челни човек културне политике у нашој земљи, у последњих двадесет година, није издржао ниједан пун мандат на тој функцији?

Александар Вучић је на крају предизборне кампање показао неочекивано пријатно разумевање кад је о култури реч. Неколико пута је поновио, у штампаним и електронским медијима, да ће министру културе Ивану Тасовцу, као нестраначкој личности, понудити да остане на тој функцији и у новој влади. Од коликог је значаја овакав потез, може се схватити пуким здраворазумским размишљањем – да би један министар показао било какав успех у провођењу своје политике, потребно је да на том месту проведе бар четири године. Речју, пуни мандат. Нажалост, овде се то одавно није догодило, па Србија држи неславни рекорд кад је о министрима културе реч.

Од 1994. године до данас, дакле током последњих 20 година, само је Нада Поповић Перишић остала на том месту пуне четири године - била је министарка културе од 18. марта 1994. до 20. октобра 1998. године. То више нико није поновио.
На питање због чега је у свакој реконструкцији владе, али и без реконструкције, било најлакше заменити министра културе, бивши министри културе ни данас нису спремни да говоре. Као ни о свом статусу у влади, где су често бивали у незавидној ситуацији. Најпре су били добрано страначки уштројени, а убрзо би схватили да су немоћни без подршке министра финансија и премијера. А то је најчешће изостајало.

Могући одговор треба тражити и у личности самих министара. Каријера Наде Поповић Перишић, на пример, до тренутка када је именована за министарку, била је много више испуњена стручним него политичким радом. На питање шта се битно променило од времена када је она била министарка, када је из буџета издвајано више од три одсто за културу, саговорница НИН-а каже: „Догодила се промена система, а то је веома важна промена. Лева идеја даје предност култури и образовању и у томе се разликују левица и десница. На страни левице се култура и образовање пишу великим словима. Десница то пише малим словима. Та промена се догодила и култура је изгубила на значају. Мислим да је она данас поново на дневном реду. Није без разлога предвиђено да мандат траје четири године. То је временски период у коме можете да реализујете један програм и да покренете многе идеје. Посебно кад је реч о култури, јер култура је по својој природи и континуитет.“

Као кадар владајуће Социјалистичке партије Србије, од октобра 1998. до октобра 2000. године, министар је био др Жељко Симић који је, сменивши Небојшу Брадића са места управника Народног позоришта, преузео и ту функцију.
После 5. октобра 2000. године, три месеца је привремени министар био књижевник Милан Комненић, а када је Зоран Ђинђић формирао владу, његов избор је био глумац Бранислав Лечић (од јануара 2001. до марта 2004). Била је то награда за страначки активизам у Демократској странци током њеног опозиционог деловања (популарни глумац ће касније отићи у ЛДП, затим у ДХСС). Онако како је он дошао на то место, по страначким заслугама је постављао и челнике установа културе, високе чиновнике у Министарству. Правдао је то објашњењем да је „требало шетати, звонити, имати став, и у том ставу истрајати. Требало је имати храбрости за такве ствари“. Када су у посао почели да му се мешају чланови ДОС-а, пре свега ДСС, основао је комисију којој је председавао и која је одлучивала да ли су и за шта подобни кадрови ДОС-а, односно ДСС-а који су хтели да раде у култури. Комисија на челу са њим је утврдила да их је само двоје-троје имало потребне компетенције. Иначе, Лечић је упамћен по томе да је и као министар играо у свим представама које је до тада имао.

Долазак Војислава Коштунице за премијера, омогућио је новинару Драгану Којадиновићу да од марта 2004. до маја 2007. буде министар културе као кадар СПО. Много година касније је признао да му је требало годину дана да „похвата конце“ и да почне озбиљно да ради. У преостале две године, његови приоритети у раду су били обнова манастира Хиландар, који је изгорео у априлу 2004, обнова манастира на Косову и Метохији који су у погрому уништени од косовских Албанаца 17. марта 2004. и Народни музеј у Београду. Када је министар Небојша Брадић прокушао да рашчивија све закулисне радње око реконструкције Народног музеја, Којадиновић је прозван да је због незнања, небриге или нечег трећег, омогућио потписивање штетног уговора између Народног музеја и Предузећа за превоз, услуге и трговину Кунстранс д.о.о. из Београда.

Од маја 2007. до јула 2008. на овом месту је био још један глумац, симпатизер Демократске странке, Војислав Воја Брајовић. После смене са те функције, биће саветник председника Србије Бориса Тадића за културу. Глумачком вокацијом је бранио своје залагање за оснивање Националног савета за културу речима да је он, Савет, „кључна цигла у постаменту који је потребан култури. Видите, уметност сама по себи, култура такође, имају своју унутрашњу снагу, законитости, чак својеврстан перпетуум мобиле. Оно што Закон и Министарство треба да ураде јесте да омогуће услове за њихов живот и раст. Национални савет за културу ће, као отац о детету, водити бригу о томе“. Своје кратко министровање најбоље је описао уз помоћ стихова Љубомира Симовића: Нисам ја био луд да поверујем да је то што ми нуде печена шева. Али нисам мислио ни да ће бити жаба.

Небојша Брадић, позоришни редитељ, управник Атељеа 212, Народног позоришта и Београдског драмског позоришта, био је министар од јула 2008. до марта 2011. године. Иако члан странке Г17 плус коју је водио Млађан Динкић, трудио се да културна политика не показује превасходну партијску пристрасност. Тиме се највише замерио председнику своје странке, који је у то време био и министар економије и регионалног развоја. Динкић га је сменио и поставио Предрага Марковића, издавача, који је за себе рекао да је „државник“ и тиме покушао да анулира чињеницу да није завршио Факултет политичких наука, који је напустио после шест година студирања! У невеселој министарској биографији (од марта 2011. до јула 2012), од Агенције за борбу против корупције зарадио је Меру јавног објављивања одлуке о повреди Закона, јер је несумњиво утврђено да је имао приватни интерес који је утицао на доношење одлуке о додели средстава издавачким предузећима и ауторима који самостално издају своје књиге, а на основу које је његовој издавачкој кући, Стубовима културе, уплаћено 1.171.903,12 динара за публикације испоручене јавним библиотекама на територији Републике Србије.

Братислав Браца Петковић, министар културе (јул 2012 – септембар 2013.) из редова СНС, био је недвосмислен у свом првом обраћању јавности рекавши: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима.“ То се убрзо показало као апсолутни императив који је наметнуо саветник председника Србије Радослав Лале Павловић, убедивши Томислава Николића да ће осмомесечна прослава 1.700 година потписивања Миланског едикта бити његова велика промоција и промоција Србије у свету. Тај фијаско је државу коштао око 400 милиона динара, а међународни ефекат је био раван нули! Прошлогодишња реконструкција Владе означила је крај Петковићевих мука.

Потом је премијер Ивица Дачић понудио место министра Ивану Тасовцу, нестраначкој личности, уметнику који је пре 13 година престао да буде пијаниста, да би постао најуспешнији директор Београдске филхармоније у њеној историји. За само неколико месеци показао је да му је, пре свега, стало да функционишу институције културе, најавио промају која би са културне сцене могла да одува оне који би најрадије да се ништа не мења, да се не таласа, и да се у Министарство, као страначку прћију - не дира. Имајући све то у виду, понуда будућег премијера Ивану Тасовцу најбоља је подршка његовим предлозима који чекају да их усвоји будућа влада.

Радмила Станковић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Коментари