Evo vam, magarci – šipak!

Naslov novog filma Srđana Dragojević (51) - Atomski s desna, naredba je iz perioda JNA, koju su vojnici vežbali u slučaju atomskog napada. U ovoj tragikomičnoj priči, to je metafora koja ukazuje na uspon desnice i liberalnog kapitalizma, ali i na stradanje ljudi koji su nespremni dočekali ideološke promene vremena tranzicije.

Šta je novo u odnosu na dosadašnju praksu (ne)valorizovanja vaših scenarija?

Konkurisali smo, pre početka snimanja, na konkursu Filmskog centra Srbije za proizvodnju i sufinansiranje filma. I šesti put zaredom sam odbijen. Slabo se tu šta pametno ima reći a da se ne upotrebe teže reči. Što se ove, konkretne komisije tiče, pristojno je sačekati da film bude uspešan ili ne, te da se, na osnovu jedina dva moguća kriterijuma, uspeha na festivalima A kategorije ili kod publike, zaključi jesu li bili u pravu ili ne. Ali šest odbijanja na konkursima u svojoj zemlji nije doživeo nijedan autor, ni u Srbiji ni u regionu. Pogotovo neko ko je sa svojih šest filmova imao više od tri i po miliona gledalaca u zemlji i okolini i, cirka, sto međunarodnih nagrada. Tako da valja, ipak, sačekati da film pokaže jesu li članovi komisije mudro vagali ili su se rukovodili nekim drugim kriterijumima, van onih estetskih.

Ni scenario vašeg prethodnog filma Parada nije prošao?

Sa Paradom je drugi slučaj. Mnogo lakši. Jasan kao dan. Takođe odbijen od strane komisije Filmskog centra, ovaj film je osvojio tri nagrade u Berlinu, uz 18 međunarodnih nagrada na drugim festivalima. Videlo ga je 600.000 ljudi u bioskopima u regionu i blizu 300. 000 tokom distribucija u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Skandinaviji i drugim zemljama.Nagrade na značajnim festivalima i taj milion ljudi glasno kažu članovima te komisije - vi ste sitne, zavidne, netalentovane i korumpirane gnjide. Hajde stvari da zovemo pravim imenom. To je važno. A oko ovih šest odbijanja zaredom, četiri projekta za osam godina, verujte mi, postao sam ravnodušan.

Zaista?

U tih šest komisija koje su o novim projektima odlučivale prošlo je najmanje dvadeset i pet ljudi, mojih kolega. Tu je najmanje osamdeset procenata onih koji u Srbiji nešto snimaju. Elem, može se reći da je odluka da se ja eliminišem iz srpske kinematografije gotovo referendumska. Dakle, šta ja tu uopšte imam da se usprotivim ovom, veoma demokratskom, odlučivanju. Ja snimam i dalje, filmovi se prikazuju, idu na festivale i te nagrade na festivalima idu ovoj državi. Idu i ovom narodu, koji, eto, uvek pogleda moj novi film, i to u broju koji je, već 22 godine, podjednak svim ostalim filmovima, zajedno, napravljenim te godine. Dakle, šta još o tome reći. Učine mi ti, selektori, neprijatnost, nije da nije. Više se namučim da snimim film, radim u težim uslovima, više rizikujem ali, HOP - evo novog filma! I hop - evo vama ŠIPAK, magarci! Elem, može se reći, neprijatnost je to kakvu može da priredi - muva govnara. Ne veću od toga.

Neko je, ipak, imao razumevanja?

Da ovaj film izađe, uprkos svemu, pred publiku, najzaslužnija su dva čoveka, koji su prvi verovali i odlučili da pomognu. Prvi je Đaga Mićunović, ministar kulture Crne Gore (danas ambasador te države u Srbiji, prim R.S.) jer je verovao u scenario i uspeo da obezbedi skromna sredstva, otprilike tri puta manja od onih koja se po filmu dodeljuju u Srbiji ali, važna, za početak. I za Crnu Goru velika. Zatim, pokojni g. Tijanić, koji je meni i Biljani Prvanović, producentu, rekao: Vi znate da smo u buli, ali dobićete otprilike koliko košta jedna epizoda RTS-ove serije, osrednjeg budžeta. Odlično, kažemo mi. Puna kapa. Za to RTS dobija TV prava i četiri epizode mini-serije. Misao koju je g. Tijanić izrekao tada, veoma je poučna. Naime, on reče: Kada uđeš u kafanu, važno je imati za prvu turu! Posle sve ide lako. Istina. Tako smo došli do čak dve ture i cela stvar je krenula... Priključili su se moj prijatelj Miroslav Ateljević, poslovni čovek koji živi u inostranstvu, onda SBB, tako da smo bar imali dovoljno da počnemo ovu avanturu. Koja će, nadam se, biti uspešna. Po nas autore i glumce, da pokažemo šta smo odsanjali i u šta smo verovali, ali i po privatne ulagače koji su uložili dovoljno skromno i razumno da mogu da vrate novac i da možda i donekle profitiraju. No, jasno, kada radite mali film, malog budžeta, spremni ste na kompromise. I glumci i autori su imali male, gotovo studentske, ali što je važno, identične honorare. Jedna vrsta komunističkog pristupa u svom najboljem, elementarnom vidu. Nešto nalik na trajne radne zajednice u Srbiji koje su od sedamdesetih kada su osnivane, iznedrile mnogo dobrih filmova, van institucionalnih sfera i SIZ-ovskih ključeva podobnosti. Nešto kao kad pokojni Maksa (Dragan Maksimović) u Mi nismo anđeli, na plaži kaže - Sloboda, čoveče, sloboda! I mi smo uživali u toj slobodi radeći. Ma kako bila skromna. I kratkotrajna. I to na 7 kilometara od lokacije gde je snimljena ta scena sa pokojnim Maksom. Uf, teška simbolika.

Da li je, posle ovog filma, vreme da radite Bodljikavo prase?

Da li će skoro biti vreme, da li će ono ikada doći, naučio sam se - da ne prognoziram. Takav je ovaj posao. Taj film je dobio na fondovima u Nemačkoj, Hrvatskoj, Poljskoj, Bugarskoj i Ukrajini. Primećujete, pretpostavljam, da je ova poslednja zemlja pod znakom pitanja trenutno. A oni su izdvojili 350.000 evra i tamo mi je genijalna lokacija eksterijera, centra istočnoevropskog grada iz 1989, koju treba da adaptiramo u 12 fantastičnih, monumentalnih zgrada najvećeg sajma u Istočnoj Evropi koji je Staljin izgradio na poklon ukrajinskom narodu. Jerbo je teško naći grad koji može to da igra, taj period. Tranzicija je, da oprostite, skenjala temeljno predivne objekte moderne istočnoevropske arhitekture. Skoplje je bilo jak kandidat, ali, avaj, do pre jedno pet godina. Tako da, videćemo kako ćemo sa Bodljikavim prasetom, videćemo. Sačekaćemo još konkurs u Makedoniji. Ali, to sa Ukrajinom je pravo prokletstvo. Počinjem da verujem da mi je cela profesionalna karijera omeđena nekakvim teškim krizama, bunama i ratovima. U tom svetlu, ko će još da misli na narečene muve govnare.

Bojite li se dugih priprema koje po pravilu prate i velika očekivanja?

Čija očekivanja? Pobogu, Radmila, nabio sam u donji deo leđa pet banki, čija bi očekivanja uopšte mogla da me deranžiraju? Ostavljam to mlađim i glupljim. Ili starijim i sujetnijim. Moj prvi asistent režije je, srećom, čist genije, reditelj Zdravko Randić, imao izreku - Film se snima samo kad se snima! I od te izreke, koja kao da stiže pravo od Grunfa i podružnice TNT, nema ništa, pod milim bogom, tačnije. Nemam ja ništa protiv te logo-dijareje mojih kolega koji šiju smokinge za Kan pre no što su počeli snimanje, maze slončiće i pande po budućim lokacijama svojih filmova, obećavaju holivudske zvezde. Ali takve mudrolije je dobro prelistati na mestu gde i onaj ide peške i, eventualno, iskoristiti štivo dodatno ako kolor-štampa nije isuviše toksična i kvalitetna.

Verujete li, posle rezultata upravo završenih izbora, da u Srbiji ima budućnosti za levu ideju?

A koje druge ideje mogu da imaju budućnosti? One u kojima je legitimno prodati 14 bioskopa Beograd filma kompanjonu banditu? Da nije ona u kojoj se propagira marširanje kulture na nekakvo slobodno tržište, koje je ta ista, slatkorečiva stoka, uništila zatvarajući 150 bioskopa u Srbiji i 100 domova kulture? Sedeo sam negde 2002. pošto sam se vratio iz Amerike, sa jednim svojim bivšim profesorom koji, gle, postade - budža! I ja ga pitam: Pa čekaj, ti si bio skroman čovek, zar ti nije neprijatno sad u tom audiju? Ti si, Dragojeviću, demagog, veli mi on. Eto mu ga na, sad, demagogije.



Mislite li da će društvo koje je tako masovno glasalo za pobedničku opciju, imati razumevanja za nostalgiju spram socijalizma?

Kao što znate, u Skupštini sam bio aktivan i iznosio neke veoma praktične i ostvarive stvari vezane za poboljšanje stanja u kulturi. Ne strategije sa kojima vunovlačarimo, nego praktično, cap-cap, ovde i sada. Lako ostvarive, jeftine ili pak - džaba. Uostalom, pričali smo o kulturi i za, prethodni broj vašeg nedeljnika. A sada, pustite me malo da imam - ferije. Od politike. Da malo novi film promovišem. Zaista smo se svi, svojski, potrudili oko njega. Red je.

U šta verujete kada je reč o budućnosti filma u Srbiji?

Da budem iskren, ni u šta dobro. I dalje isti ljudi dele jedni drugima stotine hiljada evra, da bi im filmovi, na kraju, imali po par hiljada gledalaca i da bi se tri plaćene novinarke čepile, izveštavajući o velikim uspesima srpskog filma koji njihovi lukrativni intimusi postižu na minornim festivalima za nerotkinje. Eto, to vam je ceo srpski film. Evo, vidite vi belaja, čak je i izuzetno zdrava ideja da se dodeljuje stimulacija po jedina dva merljiva kriterijuma uspeha - na samom startu, korumpirana! Kriterijum broj jedan je - učešće i nagrade na međunarodnim festivalima A kategorije, koji donose prestiž srpskoj kulturi. Kriterijum broj dva - broj gledalaca u bioskopima. Sve jasno, bistro kao dan! E, sad da vidimo kako se ta ideja realizuje. U stimulaciju festivala ubacili su i neke minorne festivale, kao što je Monpelje - ja bio dva puta i pobedio, i nije mi padalo na pamet da o tome pričam - festivalčić ranga Sopota! - samo da bi se što veći broj ljudi o stimulaciju ogrebao. Srozali lestvicu sa brojem gledalaca na 30.000, što nije nikakav uspeh i ne pomaže bioskopima! Potpuno suprotno bazičnoj ideji da se nagrađuje profesionalni uspeh. Onaj pravi, kvantifikovan, a ne stvoren medijskim laprdanjem! Ali to smo mi - upropastićemo najbolju ideju kompromiserstvom i mediokritetstvom! Zbog toga ćemo da izmislimo i rupu na saksiji, izokrenućemo i pervetovati notornu istinu - da se svuda u svetu zna šta je, uspeh, u kategoriji festivala - Kan, Venecija, Berlin kao festivali A plus kategorije i još četiri-pet A festivala, manje prestižnih od ova tri. I ništa, pod milim bogom, više! Svetski mediji izveštavaju samo sa tih festivala! Guske i gusani, da me ne proglasite mačistom, što pišu kritike za 300 evra, izveštavaju i sa ovih drugih, ali se to, avaj, ne računa, u evropskim i svetskim okvirima. Nego, samo u čaršiji.

Ali, pošto sam praktičan čovek i dugo u ovom poslu, daću ljudima iz Filmskog centra jedan predlog: svi koji dobiju na konkursu moraju da potpišu da će njihovi filmovi završiti makar na sporednim programima A festivala - evo, da dodamo i Monpelje - ili da će imati najmanje 30.000 gledalaca u bioskopima. Ko to ne ostvari - vraća novac! Ili, ako nema da vrati, ne može sledećih 10 godina da konkuriše! Pa da vidimo. Zar to nije fer? Ono što je meni, doduše, ohrabrenje jeste da u Filmskom centru napokon sede u Upravnom odboru neki ljudi velikog iskustva i autoriteta. Ipak je to, svetlosnim godinama, napredak u odnosu na one upravne odbore Filmskog centra gde su sedeli neki ministri Demokratske stranke. Ej, ministri ovoga i onoga u Filmskom centru Srbije!? Za koj moj? Šta god bude, ne može da bude gore od tog zuluma malograđanštine, koji je bio jedina kulturna politika Demokratske stranke.