Najbolje za Boljevac

Malo ko bi se bavio Boljevcom, opštinom u istočnoj Srbiji u kojoj živi oko 14.000 ljudi, od čega trećina u istoimenoj varošici, da se nije pojavila vest koja kao da je potekla iz ponajboljih Nušićevih komedija predsednik opštine Nebojša Marjanović je, ušavši u svoj treći mandat, za mesec dana promenio čak tri partije, URS, NDS i, naposletku, neizbežni SNS. Iz razgovora s njim, kao i drugim Boljevčanima od kojih su, inače, vikendom i psi lutalice brojniji na ulicama stiče se utisak da u vesti ima malko preterivanja, ali i taman dovoljno istine da se čovek zapita interesuje li bilo koga van stranačkih sedišta i skupština koja je stranka levičarska, a koja desničarska, koja je stranka za Kosovo, Rusiju, EU ili, možda, neku od planeta Sunčevog sistema. Jer, kako tvrdi Marjanović za NIN, realnost lokalnih opština ne zna za ideologiju, zna samo za mukotrpno skretanje pažnje centralnih organa vlasti. Ili, jednostavnije Beograda (vidi okvir).

Ispostavlja se da niko pažnju bolje ne skreće od Marjanovića, čime je, vele Boljevčani, i zaslužio treći mandat. Uspeo je da status opštine od najnerazvijenije unapredi ka nerazvijenoj, sredio je puteve i kanalizaciju, čak i privukao neke investicije. Boljevac, u kojem je prosečna plata oko 33.000 dinara, a obilan ručak za nekoliko ljudi u kafani najviše oko 3.000, ponajviše živi od Agromehanike, bivšeg IMT-a, čiji je traktori trebalo da idu za Ukrajinu i čiji je prazan izložbeni prostor, izgleda, jedna od atrakcija naselja. Bilo bi, međutim, nepošteno Putina i Obamu, iako su prominentne figure u režiji ukrajinske krize, okriviti i za posrtanje boljevačke privrede, koja se svodi još i na proizvodnju peleta, industrijskog uglja, behaton ploča, potom rudnik uglja Bogovina koji je pred gašenjem i niz zamamnih obećanja i projekata. Sve te fabrike, međutim, zaposlile bi po pedesetak ljudi, a kako je na birou za nezaposlene prijavljeno oko 20 puta više, jasno je da će u Boljevcu, suprotno imenu, u dogledno vreme teško biti bolje.

Znaš li kada je ovde bilo bolje? U vreme onog Hrvata, Ante Markovića, i u vreme Avramovo. Ali i pre i posle toga, Boljevac je bio i ostao selendra. Ja sam ti, inače, umetnik preživljavanja. Deset godina ne radim, fizikališem, devet meseci godišnje primim po 5.200 dinara socijalne pomoći, a za ostatak se nekako snađem, priča nam šezdesetogodišnji ljubitelj jedne od osam boljevačkih kafana, kome je, ipak, više stalo da pokaže slike krunisanja crnogorskog kralja Nikole I, portret kralja Petra I i DŽajićeve kopačke koje ljubomorno čuva na zidu garsonjere. Radije bi pričao kako je bio izvrstan bek u fudbalskom klubu Timok nego o situaciji u svom mestu. Ipak, na pomen izbora, ima spreman komentar.

Otkad znam za sebe, glasam za Vuka Draškovića. Svaki put. I, evo, mnogo mi je drago što je to konačno pobednički tabor, uverava on, a na pitanje misli li pod time na Draškovićevu koaliciju sa SNS-om, kroz osmeh odgovara: Ma jok, bre, mislim na sebe. Ja sam pobedio.
O Nebojši Marjanoviću kaže da je pravi političar, uz sve što uz takvu kvalifikaciju ide, ali i da je dobar drug, za koga bi na lokalu ponovo glasao bez mnogo razmišljanja. Ali, dodaje, donekle konspirativno, umnogome zbog vlaških političara, čije se vlasti, kao i većina, iz nepreciziranih razloga pribojava.

Marjanoviću će uvek neko nešto imati da zameri, priključuje se gospodin za susednim stolom. Ako ne preletanje iz koalicije u koaliciju, onda nerasvetljena trošenja sredstava. Mada, veli on, s boljevačkim standardom i primanjima predsednika opštine ni ne mora da krade da bi dobro živeo. Važniji je i moćniji u svojoj opštini i od Tadića i od Dačića. Čak i od Vučića, čiji je raniji predsednik opštinskog odbora, inače, kao mašinski inženjer dobio posao dispečera na autobuskoj stanici, gde je, pak, nedugo potom dobio otkaz.

Perspektive ovde nema, a, ako ćemo iskreno, ljude politika uglavnom ni ne interesuje. Ovi u Beogradu se samo vrte ukrug, a kod nas je bar stabilnija situacija. Imamo jednog čoveka, trenutno najboljeg za to mesto. Mada, lično verujem da treba da završi mandat, da se izbori regularno raspišu, pa da vidimo onda šta i kako, napominje naš sagovornik. Na pitanje o protestima, kojima su nakon izbora pojedini opštinski odbornici hteli da smene Marjanovića, odmahuje rukom. Oni hteli da ga menjaju, pa makar nam i gore bilo. Samo bismo izgubili vreme. Pa čekaj, ako hoćeš nešto da promeniš, valjda hoćeš da ti bude bolje nego pre, objašnjava u dahu, dodajući da konkretnih problema za rešavanje makar ima napretek.



Najveći je, saglasna je većina Boljevčana, ukidanje lokalnog suda, i to u vreme kada je ministarstvo pravde i državne uprave vodio član SNS-a Nikola Selaković. Procesa i postupaka, po svoj prilici, ne manjka. Izrazito multietnička, siromašna sredina plodno je tle za nacionalističke frustracije. Otvaranje industrijske zone u selu Mirovo privuklo je investitore, ali ih je putovanje do suda u Zaječaru kako bi pribavili ili overili neku od dozvola isto tako i udaljilo od daljih ulaganja. Niko nije na dobitku, a prepisani jevropski zakoni, prema kojima jedan notar dolazi na svakih 20.000 stanovnika, evidentno zaobilaze sve manje opštine u Srbiji, pa i Boljevac.

Kao što ih, uostalom, zaobilaze i sredstva, mada su svesni da u vremenu krize ne mogu mnogo boljem da se nadaju. Raniji opštinski budžet je iznosio oko 450 miliona, trenutni je oko 400, a razlika je, za tamošnje prilike, osetna. Nama svaki dinar dobro dođe, veli jedan momak u kafiću, a da je u pravu svedoči i već 20 godina nezavršena zgrada koja krasi boljevačku panoramu. Niti je bilo novca da se izgradnja završi, niti se kome isplati da u okviru javno-privatnog partnerstva u nju ulaže. Danas njene nemalterisane zidove krase razni stranački grafiti. Donekle besmisleni. Naime, kako se i vidi ne samo da se unapred zna ko za koga glasa, već se zna i ko će pobediti.

Jer, većina lokalnog stanovništva je mogla da očekuje Marjanovićeve političke driblinge na kojima bi i Mesi pozavideo. Ako mu na tome i zameraju, očigledno veruju da boljeg puta nema. To priznaje čak i potpredsednik opštine Boljevac Slađan Bogdanović, poslanik NDS-a, opozicionar, ali konstruktivan, kako napominje.

Saradnja sa SNS-om je jedini spas za Boljevac. To je neosporno. Kao demokrata sam, još devedesetih, kao i on sad, isključivo na svoje ime dobijao i do 60 odsto podrške birača. I po pet puta više nego što je DS uzimao na republičkom nivou. Ovde svako svakoga zna i prema tome glasa. Kojoj stranci pripadaš i s kim si u koaliciji, uopšte nije važno. Međutim, kao što je moje vreme prošlo, tako će proći i Marjanovićevo. I to je neosporno. Političari dosade ljudima, smuče im se, ali će ubuduće i dalje pobeđivati ne politika, već snalažljivost, korisnost, objašnjava on.
I, dok se u jeku formiranja republičke vlade o ličnim interesima političara i principima koje je, čini se, po potrebi uvek moguće prilagoditi, čak i promeniti, govori isključivo nezvanično, mesta za kuloarska govorkanja u Boljevcu nema. Situacija je, deluje tako, jasnija, iskrenija. I, zaista, svađanja s Beogradom nije vredan niti jedan asfaltirani put, a kamoli eventualni priliv investicija. Znači li to, međutim, da s Beogradom uskoro neće imati ko da se svađa?



Nebojša Marjanović, predsednik opštine Boljevac

Bez podrške centrale ne postojimo

Predsednik opštine Boljevac Nebojša Marjanović kaže da nije istina da je na lokalne izbore izlazio kao nosilac lista vladajućih stranaka, već u koalicijama s njima, pod svojim imenom i prezimenom, ispred stranke Srbija na istoku koju je formirao s političarima iz okolnih opština.
U malim sredinama, glasačko telo glasa za ljude koje zna, a ne za stranke, a ja sam uvek osvajao oko 36-37 odsto glasova. Do 2008. sam bio s DSS-om, a kada smo s jačanjem DS-a nailazili na barijere pri ostvarivanju projekata, lako sam se dogovorio s URS-om, čiji sam bio član predsedništva, objašnjava on.

Na kakve ste prepreke nailazili?

Bilo je teško zadobiti pažnju Olivera Dulića, tada ministra životne sredine i prostornog planiranja. Sokobanja, na primer, dobije sredstva za akvapark, a mi jedva isposlujemo da uredimo divlju deponiju. Saradnja s URS-om je bila korektna, ali nas dva puta nisu ispoštovali. Jednom pred izbore u Sokobanji, gde je nosilac liste umesto čoveka iz Srbije na istoku bio Boško Ničić, koji ni cenzus nije prešao, a drugi put pred poslednje parlamentarne izbore, gde je, na primer, Ničić opet bio sedmi, a moj saradnik tek na 32. mestu. Zaslužili smo bolji tretman, ali nismo bili spremni na kompromise. U međuvremenu sam dogovorio saradnju s Radomirom Nikolićem iz SNS-a, jer je bilo jasno da će osvojiti većinu. Oni nemaju regionalne lidere, a mi bez podrške centrale kao da ne postojimo.

Preskočili ste NDS?

Nakon dogovora sa SNS-om, moj zamenik, poslanik NDS-a u Boljevcu Slađan Bogdanović, Tadićev prijatelj iz vojske, rekao je da će Tadić nekome u Boljevcu dati mesto na poslaničkoj listi. Dogovorili smo se da bude oko 30. mesta. Tadić mi je čak i ruku pružio. Na kraju smo dobili 59. Tada sam se vratio saradnji sa SNS-om.

Zbog čega je krajem marta u istom danu zakazana i otkazana sednica gde su odbornici SNS-a hteli da vas smene?

To nisu bili naprednjaci, već demokrate koje su presvukle dres, pozivale se na Vučića i njegovog brata, čak i na Sašu Mirkovića. Ali oni podršku stranke zapravo nisu imali. Čak ni njihove pristupnice nisu verifikovane. Ni sami ne znaju čiji su. Napravili su nekakav protest, a skupilo se 42 ljudi. Radom nisu nikad ništa pokazali, a hteli su funkcije pošto-poto. Ipak, nijednog od regionalnih političara ne mogu da krivim, čak ni kad Boljevcu svojim vezama preuzmu projekat. I oni jure interes svojih birača.