19.04.
2024.
Koliko košta poljoprivredno zemljište u Srbiji: Gde je najskuplja, a gde najjeftinija parcela
Prosečna cena po hektaru prošle godine bila 8.200 evra a dostizala i maksimalnih 50.000 evra.
Rano jutro se tek probija kroz guste krošnje obronaka Topčiderske šume koju je s južne strane odavno prigrlio grad, ne sećajući se vremena kad je, s početka prošlog veka, bio daleka periferija Beograda. I kad je tu, u vrhu Senjaka, 1936, za samo godinu dana podignuta crkva posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, i potom izgrađen ženski manastir.
U crkvi je u to jutro, dok sjaj pevničkih lampi još nadjačava dan, nestvarno tiho, a glasovi monahinja kao da dopiru iz nekog drugog sveta. Sve je obavijeno mirisom tamjana, pa je verniku lako da prizove biblijski trenutak od pre dva milenijuma: svečani čin uvođenja u Hram jerusalimski Device Marije jerusalimskom Prvosvešteniku Zahariju, što Vavedenje podrazumeva. Ili neki drugi događaj, pa i samo Hristovo vaskrsnuće, čiji se praznik bliži, trošeći sedmice Velikog časnog posta.
Ostatak brojnog sestrinstva je u tami zadnjeg dela hrama, uronjen u molitvu. Lica su im mirna, a prsti zauzeti premetanjem brojanica.
Naroda nema mnogo, ili tako deluje jer je crkva prostrana. Svi se strogo pridržavaju pravila. Muškarci s desne, žene s leve strane, pokrivene glave, a među njima jedna roni suze. To nisu suze tuge jer, zašto bi čovek uopšte bio tužan već suze miline i spokoja, objašnjava nam ona posle liturgije fenomen koji se, u crkvi, zove blagodat. Blagodat dobija drugu formu, izraz ozarenosti, nakon što se ova žena pričesti. Vinom - Hristovom krvlju i česticama hleba Telom NJegovim sa njegove poslednje večere, koji eshatološki otvaraju vrata večnom životu i sjedinjenju sa Spasiteljem.
Primanje ove svete tajne monahinjama daje drugačiji izraz lica, lišen svega ovozemaljskog. NJima je pričešće transfuzija života i snage u dane Strasne sedmice. To je sasvim tačno, jer Vaskrsu prethodi najstrože uzdržavanje. Ali to je dovoljna hrana da iznese sve dnevne obaveze i višečasovne službe. Redovna poslušanja su sada po strani, sve snage su angažovane za pripreme proslave Vaskrsa, a na Veliki utorak usredsređen na farbanje jaja. Po predanju, Sveta Marija Magdalina je uz pozdrav Hristos voskrese predala crveno jaje caru Tiberiju u Rimu, gde je propovedala vaskrslog Hrista. Jaje je znak života, a crvena boja simboliše Hristovu prečistu krv prolivenu na krstu, ali je to i boja Vaskrsenja, kaže mati Teodora, zadužena da za novinare sažme bit pravoslavlja i monaškog podvižništva. Ostale sestre se klone sedme sile, ne menjajući krotak osmeh očiju.
Svakog Velikog utorka monahinje ofarbaju po 800 crvenih jaja (u sebi ponavljajući Isusovu molitvu). Odaberu nekolicinu i stave na kraj plaštanice (predstave Hrista skinutog s krsta), da malo odstoje, i posle ih čuvaju kao čuvarkuće, odnosno blagoslov. Kucnemo ih sledeće godine na Vaskrs i podelimo sestrama i gostima. Verujte, ukus je predivan, mati Teodora otkriva da je tajna održavanja svežine raspadljive materije u čudesnom, blagodatnom-osvećujućem dejstvu plaštanice.
Tog dana će većina crkava biti puna, iz mnogih grla će se čuti poklič Marije Magdaline (koja je prva rekla Hristos voskrese), predvođen pozdravima sveštenika u belim odeždama. Sve će biti puno cveća, mirisa tamjana, zvona kadionica, sve će se oriti od radosnih pesama i napeva. Ta istinska radost vri, oseća se i nosi svakoga od nas, to je Vaskrsenje Hristovo, ali i naše, i svega pod nebom. I anđeli i ljudi pevaju i slave pobedu nad smrću i rušenje ada, uvodi nas mati Teodora u suštinu praznika.
Sve do Spasovdana (Hristovog vaznesenja, 40 dana nakon Vaskrsa) vladaće ta naročita atmosfera, iako će se manastirski život vratiti u redovne tokove. Svakodnevno će se služiti jutrenja, večernje službe, povečerja, akatisti..., a praznikom liturgije, uz stalne, ili poslušanja koje na nedeljnom nivou određuje mati igumanija Anastasija. Poslušanja crkvenjaka, tipikara (monasi koji odlično znaju i vode službe), gostoprimca, kuvara, prosfornika (monasi i monahinje koje mese-pripremaju bogoslužbeni liturgijski hleb), baštovana, administrativnog službenika, vezilje, zlatovezilje, švalje svešteničkih i monaških odora... Od četrnaest monahinja, dve trećine su starije, pa je i breme rada tako podeljeno. Vavedenje nema parohiju, niti ekonomiju (osim prodaje sveća i izdavaštva), već se izdržava od priloga vernika.
Narod u senjački manastir hrli i mimo dana posta i praznika. Zna da će tu naći mir i okrepljenje, sklonište od iskušenja velegrada. Nerotkinje će se i dalje moliti za porod pred čuvenom ikonom Bogorodice Zografske, bolesnici za ozdravljenje pred ikonom Svetog Nikolaja Mirlikijskog. Sveti ava Justin (Ćelijski) je tu ikonu našao na zgarištu veoma davno i poklonio našoj igumaniji Angelini Gračevoj, znajući da će uz iskrene i tople-suzne molitve monahinja, ona prosijati, priča mati Teodora. I zaista, tokom godina, lik svetitelja se pokazao, postajao sve jasniji, pojavile su se i boje, pa je ikona sada kao tek naslikana, vrlo malo oštećena. Usledilo je, kako kažu, i drugo čudo, lik svetog Nikole se preslikao na staklu kojim je bio zaštićen.
Monasi se ne mole samo za sebe i svoje bližnje, već i za ceo svet. Čovek odlazi iz sveta u monahe baš zbog te molitve. Da se usredsredi na to, da svoj život tome posveti, kaže mati Teodora dodajući da je, po svetootačkom predanju, monaštvo najuzvišeniji način života na zemlji. A ne kao što se obično misli duhovni folklor, ili pitoreskno (seosko) domaćinstvo sa puno lepog cveća i ukusno spremljenih jela, gde namernik dobija dozu mira i mistike.
U vremenu postkomunizma, trusne tranzicije, pada svih vrednosti, mnogi se okreću crkvi, iako im razlozi nisu uvek najjasniji. Ali, svi putevi vode istom - dobijanju punog smisla života, umesto ispraznosti i dosade, gorkih plodova činjenice da je sve dozvoljeno čoveku koji još ne zna da razluči šta mu je na korist, a šta ne. Narod možda ne razume ni crkvenoslovenske reči molitve, ali oseća njenu energiju. Još rečitiju i opipljiviju kroz pojanje monahinja, nekad nalik pesmi ptica, a nekad žuboru potoka. Taj naročiti pristup molitvenoj pesmi u Vavedenju gaji Divna LJubojević, pojac i dirigent hora Melodi.
Divna je naše čedo i naš ponos. Još kao devojčica je sa roditeljima dolazila u naš manastir na službe i volela da sa igumanijom Agnijom i monahinjama pevuši i učestvuje na bogosluženjima opisuje mati Teodora danas slavnu dirigentkinju. Mi smo joj jako blagodarni, podržavamo je, sarađujemo u svakom smislu i molimo se da što duže peva u slavu Božiju i radost svih nas, ne samo u Srbiji, nego radost mnogih širom vaseljene, dodaje.
Red i nepatvoreno gostoljublje sestrinstva nalažu posluženje posle liturgije, kada se svi okupe u trpezariji. Vode se mahom duhovni razgovori, citiraju pravoslavni mislioci, ali prođe i neki komentar o ukusnoj čorbi i sarmicama od povrća. Neko pominje i počivšeg patrijarha Pavla, živog sveca, koji je rado služio u Vavedenju, i priča o njemu teče kao da još uvek tu. Pa čak se i mati Teodora živo seća velike radosti monašenja, kada je upravo pokojni patrijarh načinio Hristovom nevestom, kao i druge dve iskušenice. Da nadalje žive u poslušanju, smirenju, velikom trudu tela i duše. Što se s radošću ispunjava, jer je to žrtva iz ljubavi.
Svojim čestitim, bogougodnim, čistim i smislenim životom mi možemo postići svoj cilj - biti s Bogom i čuvati svoju najsvetiju veru i njenu prelepu duhovnost, duhovnu kulturu, tradiciju i budućnost svog naroda nadahnuto kaže naš vodič kroz monašku svakodnevicu. I prati nas najdražim hrišćanskim pozdravom Hristos voskrese!
