Reforma dežurnog krivca

Srbija baš nema sreće sa reformom pravosuđa. U redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika građana za 2013. godinu ni drugi krug reforme (posle neuspešnog prvog kruga) nije doveo do poboljšanja u tom državnom sektoru, ključnom za garantovanje pravde građanima. Nezavisnost sudstva posrće pod pritiscima, populističkim i institucionalnim, naglašava se u izveštaju.

Kao primer se navodi pritisak na sudsko veće Apelacionog suda u Kragujevcu da izmeni odluku niže instance, a pošto to veće nije učinilo, njegovi članovi su razmešteni, a protiv predsednika veća podneta je disciplinska prijava. Sudija Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu je Visokom savetu sudstva podneo pritužbu protiv predsednika suda tvrdeći da mu se sa tog mesta ugrožava nezavisnost, da bi VSS potpuno izbegao da meritorno razmotri njegovu žalbu.

Osvrnuvši se na podatke o radu sudova, koje je nedavno objavio Vrhovni kasacioni sud, po kojima se u svim sudovima u Srbiji trenutno nalazi 3,3 miliona predmeta, Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, ukazuju da nam je period pre reforme nedostižan.
U 2009. godini vladalo je nepodeljeno mišljenje o neophodnosti reforme. Naknadna događanja dovela su do toga da nam je sada 2009. godina nedostižna u mnogim oblastima. Zanimljivo je da je nemoguće pronaći godišnje izveštaje od pre 2010. godine, kao da je Srbija pre toga bila država bez sudova. Do određenih podataka dolazi se iz odgovora na EU upitnik, ali čak ni tamo ne postoje podaci za 2009. godinu, iako je urađen izveštaj za 11 meseci 2009. godine koji je sasvim relevantan za poređenje s kasnijim godinama, objašnjava sudija Boljević i poredeći 2013. sa 2008. godinom navodi da je 2013. u radu bilo skoro četiri miliona predmeta, da ih je ostalo nerešenih skoro dva i po miliona, od kojih skoro dva miliona izvršnih. Nasuprot tome, 2008. godine u radu je bilo nešto manje od 2,4 miliona predmeta, a na kraju je ostalo nerešenih malo manje od 800.000, od čega izvršnih manje od 400.000.

Šta sve nije činjeno da bi pravda bila efikasnija i delotvornija a na kraju se stiglo do poraznih rezultata koje je saopštio VKS. Do sada se dva puta promenila sudska mreža, a to znači da su svi predmeti bili zapakivani i otpakivani, prebacivani u druge zgrade, razvođeni i zavođeni po dva puta. Zakoni se menjaju brzo, često i neusklađeno, pa su svakodnevne dileme koji zakon treba primeniti, kako koji zakon tumačiti... Rečit je primer Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine koji je do 2010. godine menjan još devet puta; drugi ZKP iz 2006. godine, iako nikad nije primenjivan, menjan je i 2007. i 2008, a važeći ZKP iz 2011. menjan je i pre nego što je počela njegova primena, već u 2011. godini, a zatim i u 2012. i dva puta u 2013. Ni za šta od toga sudije nisu odgovorne, već država. Na sve to često zakazuje i kvalitet rada policije i tužilaštva jer nedostaju baš dokazi kojima bi se potkrepila optužba. Tužilačka istraga nikako da stane na svoje noge...

Nije prošlo mnogo vremena otkako je ministar pravde u odlazećoj Vladi Srbije Nikola Selaković kao spasonosno rešenje problema deficita tužilaca predložio da se istražnim sudijama omogući da budu birani za zamenike javnih tužilaca. Međutim, nema podataka da se neki bivši istražni sudija prijavio za posao tužioca. A i kako bi kada je Ustavom Srbije određeno da se prvi izbor na javnotužilačku funkciju vrši na tri godine, što je svakako demotivišuće za pojedine istražne sudije da konkurišu za mesta u tužilaštvu.
Tek, ministar Selaković se sada dosetio da nema delotvorne reforme pravosuđa bez temeljne reforme policije, pošto policija, tužilaštvo i sudstvo čine jedan lanac, koji puca ako jedna karika ne funkcioniše.

Na nedavnoj konferenciji Reforma krivičnog prava, koju je na Kopaoniku organizovalo Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Selaković je rekao da tužilac iza sebe mora da ima čitave timove stručnih ljudi, koji će mu pomoći u rasvetljavanju zločina i omogućiti mu da napiše takvu optužnicu koja najlakše vodi do osuđujuće presude, a ne do niza oslobađajućih.

E, da bi se to postiglo, Uprava kriminalističke policije (UKP) mogla bi da bude izdvojena iz Ministarstva unutrašnjih poslova i da pređe u nadležnost Ministarstva pravde i državne uprave, ili pod direktan nadzor Republičkog javnog tužilaštva. U nekim evropskim državama javni tužilac je istovremeno i šef pravosudne policije koju, izgleda, i Srbija želi da osnuje. Prema ovoj koncepciji, svi unutrašnji poslovi, kao što su javna bezbednost i saobraćajna policija, ostali bi u nadležnosti MUP-a, a sve aktivnosti koje predstavljaju krivično gonjenje bile bi pod okriljem Ministarstva pravde i državne uprave. Na taj način bi se obezbedilo bolje funkcionisanje lanca koji čine policija, tužilaštvo i sud, o čemu je na Kopaoniku govorio ministar Selaković.

Tužioci u Srbiji već godinama podržavaju ovu ideju. Takva rešenja pokazala su se delotvornim u mnogim evropskim zemljama. Javni tužilac u Švajcarskoj je istovremeno i šef pravosudne policije. U Belgiji su pojedini delovi policije u sastavu javnog tužilaštva, a u Italiji su pojedine policijske jedinice pod neposrednom komandom starešine tužilaštva. U Francuskoj postoji pravosudna policija, a u Španiji je policija odgovorna tužiocu za otkrivanje krivičnih dela i prikupljanje dokaza. Kod nas policajac odgovara svom starešini, a radi za javnog tužioca, kaže za dr Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca.

Zanimljivo je rešenje u Hrvatskoj, gde postoje islednici koji su policajci, ali im ovlašćenje za prikupljanje dokaza i druge aktivnosti u predistražnom postupku daje tužilac.
Tužilaštva u Hrvatskoj svake godine sastavljaju liste islednika i prosleđuju ih njihovom državnom odvjetništvu, koje vrši godišnji izbor islednika. Tako tužioci imaju uticaj na izbor policijskih kadrova koji će raditi na poslovima krivičnog gonjenja, kaže dr Ilić.
Tužioci ukazuju da se problemi u saradnji sa policijom pojavljuju svakodnevno i da im izgleda kao da se vrte u zatvorenom krugu, jer policija često ne odgovori adekvatno na njihove zahteve.

Za upućene, na sceni je nedostatak koordinacije između tužilaštva i policije, što je čak uočila i EK u poslednjih nekoliko godina, ističući to u svojim izveštajima. Još je u sećanju protest policije iz istražnog tima na korupcionaškim aferama u vreme istrage protiv bivšeg ministra Olivera Dulića zbog navodnog tužilačkog opstruiranja istrage i ugrožavanja dokaza tako što se izbegava određivanje i na teret mu se stavlja blaži oblik zloupotrebe službenog položaja. Aleksandar Vučić je tada pašićevski pokušao da nahrani vuka i sačuva ovce tako što je potpuno razumeo pripadnike policije, ali i naveo da nemamo pravo da se mešamo u rad tužilaštva...
Sva je prilika da se sada prednost daje jednoj strani tužilaštvu. Ovaj novi subordinativni odnos pored proklamovanog cilja povećanje efikasnosti, krije i jedan za naše prilike odavno odomaćen političku kontrolu kroz jedan organ, umesto kroz dva, kao do sada.