Pretnje praznim i punim puškama

Kada se Ketrin Ešton, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, u ponedeljak uveče u Luksemburgu pojavila pred novinarima nakon sedmočasovnog sastanka evropskih šefova diplomatija, svima je već bilo dosta. Još ranije je do novinara koji su u staklenoj zgradi na ivici grada-državice čekali ishod sastanka procurilo da se ministri ni ovog puta ništa konkretno nisu dogovorili. Stoga se niko nije bunio što je konferencija za štampu trajala svega desetak minuta i što pitanja praktično nisu bila dozvoljena: i novinari i ministri i Eštonova jedva su čekali da se vrate kući.

A ministri su, u zaključcima koje je te večeri ukratko predstavila Eštonova, odlučili sledeće: de se Rusija pozove da povuče vojsku sa ukrajinske granice i prestane da podržava separatiste na jugoistoku zemlje; da se Ukrajini odobri ranije obećana milijarda makroekonomske finansijske pomoći; i da se na crnu listu bivših ukrajinskih funkcionera kojima je zbog sumnje u pronevere zabranjeno da putuju u EU i raspolažu novcem sa računa u evropskim bankama (ako ih imaju) proširi sa još četiri široj javnosti nepoznata imena.

U stvari, ceo tekst zaključaka, uključujući sad već prilično izlizane fraze o bezrezervnoj podršci teritorijalnom integritetu Ukrajine, pozive Rusiji da povuče vojsku, zaklinjanja da se ilegalna i nelegitimna aneksija Krima neće priznati, kao i pretnju ciljanim i sveobuhvatnim sankcijama Rusiji ukoliko ne promeni politiku, mogao je komotno biti prepisan, uz minimalne izmene, sa nekog od ranijih sastanaka iste ministarske ekipe. Takvih sastanaka je, što redovnih što vanrednih, od izbijanja krize bilo šest, uključujući i najnoviji. Svi su bili maratonski i svi su imali isti, bezubi rezultat.

A tokom tih sedam sati u ponedeljak, dok su se ministri iza pažljivo zatvorenih vrata klimatizovane sale natezali oko svake prazne reči, tačke i zareza, desilo se sledeće: istekao je ultimatum privremene ukrajinske vlasti separatistima da se razoružaju, ali obećana antiteroristička akcija je potpuno izostala; u Donjecku je nakon kratkog puškaranja zauzeta još jedna policijska stanica u koju su uleteli misteriozni zeleni ljudi sa maskama na licu, praćeni lokalnim proruskim aktivistima; u Crnom moru su ruski lovci u brišućem letu nadletali američki razarač koji je tamo tek uplovio; Barak Obama i Vladimir Putin su dugo razgovarali telefonom i, sudeći po saopštenjima obe strane, nisu se ni o čemu složili; rusko i američko ministarstvo spoljnih poslova su ponovo razmenili oštre reči, ovog puta zbog tajne posete direktora CIA Kijevu. Ukratko, kriza je eskalirala za još jednu jotu, ne obazirući se na briselske apele i saopštenja. Razlog zbog koga EU nikako ne uspeva da formuliše konzistentnu zajedničku politiku prema Ukrajini i Rusiji, jednostavan je i odavno uočen: interesi pojedinih članica, pogotovo velikih, razilaze se s interesima manjih, dok treća grupa zemalja jednostavno ne smatra da ih ukrajinska kriza dotiče. S obzirom na to da se odluke u savetu EU donose konsenzusom, zaključci u stvari predstavljaju najmanji zajednički sadržalac, to jest niz opštih mesta.

Pogledajmo malo o čemu je reč kada govorimo o interesima. Nemačka ne samo da uvozi 40 odsto gasa iz Rusije, nego mora da vodi računa i o oko 250.000 radnih mesta u nemačkim firmama koje posluju sa ovom zemljom. Francuska ima unosne ugovore o prodaji visokotehnološkog naoružanja Rusiji, a samo dva nosača helikoptera klase mistral (koje je Rusija već kaparisala) teška su preko dve milijarde dolara. Velika Britanija, koja se javno zalaže za oštrije sankcije Rusiji, toliko je upetljana u pranje novca ruskih oligarha da su London prozvali Londongrad. U briselskim kuloarima se priča da je, nakon još jedne tirade britanskog diplomate o potrebi da se zabrani prodaja evropskog oružja Rusima, njegov francuski kolega odgovorio: Je l vi to nama hoćete da uvedete sankcije zbog Krima?

Sa druge strane, Švedska, Poljska i baltičke zemlje sa strepnjom gledaju kako Rusija zvecka oružjem ne samo na ukrajinskoj, nego i na njihovim pomorskim granicama. Švedska - koja je članica EU ali ne i NATO, pa nije pod kišobranom Alijanse - nedavno je podigla borbenu gotovost u znak odgovora na masivne manevre ruske baltičke flote u blizini svojih teritorijalnih voda. Baltičke zemlje su u NATO, ali bi se osećale mnogo bezbednije da nemaju značajnu rusku manjinu zbog čijeg su statusa i prava na upotrebu jezika već godinama u sporu sa Moskvom. Poljsku, pak, brine izraženo razumevanje berlinske političke i poslovne elite za Putinove poteze, što ih neprijatno podseća na pakt Molotova i Ribentropa iz 1938, koji je godinu dana kasnije rezultirao podelom Poljske.

Za to vreme u Vašingtonu, i među demokratama i među republikancima, jača pritisak na Obamu da ne samo zaoštri stav prema Rusiji, nego i da pripreti vojnom intervencijom ukoliko ruska vojska zađe dublje na zapad. Amerika, usput budi rečeno, sa Rusijom obavlja samo jedan odsto svoje ukupne spoljne trgovine, pa je oštre sankcije prema Rusiji praktično ne bi ni dotakle, za razliku od Evropljana koji i te kako imaju šta da izgube.

Tako se EU našla u procepu između nove, agresivne Putinove politike i jastrebova sa obe strane Atlantika, u iščekivanju da se kriza nekako sama od sebe reši, pa da i Putin bude sit i sve ukrajinske regije na broju. Razvoj događaja, nažalost, ne ide u tom pravcu. U četvrtak, kad ovaj broj NIN-a već bude u prodaji, Eštonova će biti u Ženevi, gde će predstavljati EU na još jednom sastanku šefova diplomatija, ovog puta SAD, Rusije i Ukrajine. Ako se učesnici razgovora nekim čudom ne raziđu posvađaniji nego na dolasku - što zasad ne izgleda mnogo verovatno - EU će moći da obriše prašinu sa one Nobelove nagrade za mir koja joj je pretprošle godine dodeljena.